Американци и Европљани окупљени прошлог викенда на безбедносном форуму у Минхену осећали су се као на првом састанку парова „на слепо”, а не као на обнови 70-годишњег завета којa се догађа сваки пут када нови амерички председник уђе у Белу кућу.

У овој оцени директора европског издања „Политика” Метју Каминског садржана је сва нелагода и неповерење који су владали током тродневног скупа на коме су се после серије трагичних светских догађаја шефови држава и влада суочили међусобно, а понеки и погледали у огледалу.

Састанак је обећавао потресан сценарио још неколико дана пре почетка, када је шеф форума Волфган Ишингер објавио програмски текст у коме је анализирао стање светског поретка какав познајемо и констатовао да се свет можда налази пред „постазападним” поретком.

КАКО ЈЕ УМРО ПАКС АМЕРИКАНА

Непријатност коју је изазвао његов текст је била толика да су га сви, изузев руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, у својим излагањима – игнорисали. Није помогло ни то што о ерозији постојећег светског поретка интензивно већ најмање годину дана говоре поједини председници држава, премијери и новинари. У Минхену поново нису хтели да чују да САД и ЕУ већ одавно нису на висини задатака које постављају нови геополитички изазови и да при томе нису ни свесни да су се у готово свим деловима света разгранали и укоренили интетреси моћних источних држава – које они чак нису ни сматрали играчима.

Ишингерова констатација је била бацање рукавице у лице „либералном светском поретку”. „Пакс американа”, као период мира, а којекуда и рата, који је диктиран доминацијом Сједињених Америчких Држава, по свој прилици је – готов. Постоји велика вероватноћа да Запад као институција више не постоји. Они који су у кулоарима коментарисали Ишингерову анализу, гледали су ипак да не сруше мостове иза себе док су покушавали да осмисле нове стратегије. Меркелова је највила да ће Немачка „учинити све што може” како би повећала издвајања за војни сектор (НАТО захтева два одсто БДП-а), али према властитој динамици, не пре 2024. године.

И остали лидери су за говорницом инсистирали на својим „малим”, строго уоквиреним причама: једни су се и даље љутили што је Трамп победио (Џон Мекејн је свој однос према тој чињеници исказао тако што није поменуо Трампово име иако је говорио о њему); други су и даљe огорчени што је Велика Британија бездушно и незахвално одлучила да напусти Европску унију; што не могу да се супротставе тероризму на својим територијама док шкргућу зубима сматрајући колеге за столом одговорним за јачање Исламске државе.

Било је чак и „добронамерних” који су поделили упозорење о заједничком непријатељу који ће се, извесно је, појавити и на изборима у Немачкој и Француској, хаковаће нечије мејлове и сипати „лажне вести”. Та руска пошаст, у бриселским институцијама већ изједначена са пропагандом Исламске државе, као што је одлучила исход америчких избора, може да уђе у умове и европских грађана.

ПАКАО, ТО СУ ДРУГИ

Тај Запад, који не може ни да замисли да неки нови поредак већ увелико наступа, и даље очајава што Трамп у свом инаугурационом говору уопште није споменуо „демократију”, „слободу” ни „људска права”. А они баш толико воле да говоре о томе. И патентирали су пренос знања на непросвећене. Нарочито када власт у некој држави није по њиховом укусу. Онда се говори и о популизму као корову који одједанпут, вероватно само зато што га Руси финансирају, ниче на традиционално демократским територијама.

Тако је та реч почела да се употребљава како би означила нешто погрдно, ретроградно, нецивилизовано. Ваљда зато што му је у основи латинска реч за народ, а елите воле да се одвоје од плебса. Политичари који се ослањају на популизам су лоши, финансирају их „светски непријатељи“, они не поштују „људска права” и „демократију”. Барем не у појавним облицима који су деценијама наметнути као једино исправни.

Избори су на власт довели такве популистичке аутсајдере у барем десет западних демократија. А чак и тамо где нису у власти они намећу теме и притискају владајаће странке да коригују курс. Популистиче странке одбацују културну модернизацију у западним друштвима и подстичу побуну против оног што виде као претњу нацији.

ШТА ЈЕ У ТОМЕ ЛОШЕ

И све је овако прецизно анализирано и констатовано у овогодишњем минхенском извештају на деведесетак страница. Чак је направљен и графикон који показује докле досежу унапређене верзије „искандера” који су смештени у калињинградској области. Берлин је на последњем прстену. Само није речено – шта даље!

Као што није постављено питање да ли је народ, који је поклекао пред поплустичким таласом, толико глуп да једе све што му се сервира или је незадовољан мејнстрим политиком. А у Минхену су, уместо да су потражили одговоре на та питања, и даље истрајавали на теми како спречити властите грађане да не губе више поверење у своје политичаре и медије. Сматрали су да док има новца најлакше је усмерити га да се одговори непријатељској пропаганди: туђим а не својим „лажним вестима”, изједначавању комунизма и фашизма, прављењу разлике између „умерене опозиције” и оне неумерене. Милиони долара, евра и фунти се троше како би што ефикасније оцрнили лидере који форсирају доношење националних закона, правила која штите нацију и државу.

Зашто је то толики грех? Да ли зато што обесмишљава и доводи у питање постојећи поредак и наметнуту истину?


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Минхенски форум као почетак постзападног поретка

* Обавезна поља