Никита Бондарев о односу Србије и НАТО-а

Поводом посете председника Србије Томислава Николића Москви, о односу Русије према евентуалном уласку Србије у НАТО и недавно потписаном споразуму са Алијансом разговарамо са нашим сталним експертом, Никитом Бондаревом, доктором историјских наука, замеником руководиоца сектора за европске земље и руководиоцем групе за балканске земље руског Института за стратешка истраживања (РИСИ).

Може ли Русија да спречи улазак Србије у Алијансу?

Русија нема никакве законске основе за тако нешто. Могу бити покренути механизми економског притиска и дипломатије „из сенке”, али на легалном нивоу такви механизми не постоје. Осим тога, српски Устав садржи тачку о војној неутралности, тако да се чак и не поставља питање уласка Србије у НАТО, јер је то сувише тешко извести у чисто административном смислу. Наиме, није довољно само одржати референдум, него треба још и унети измене у Устав. Тешко да ће се Србија на то одлучити, тако да формално гледано нема шта ни да се спречава.

Зашто је Москви важно да се Београд не придружи НАТО-у, ако имамо у виду припреме Црне Горе за чланство у Алијанси?

Црна Гора је већ са свих страна окружена чланицама НАТО-а, тако да њен улазак у Алијансу практично ни на шта неће утицати. Црна Гора нема никакав војни потенцијал. То је гест који има искључиво политички смисао. Упућивањем позива Црној Гори НАТО је заправо најавио да наступа нова историјска епоха. Раније су представници Алијансе изјављивали да је ширење НАТО-а завршено, а сада је наступило ново доба. То је сигнал, и он је између осталих упућен и Русији.

Србија је нешто друго. У Србији је остао велики број југословенске војне инфраструктуре и војних кадрова. Истина, у протеклом периоду је техника застарела, а кадрови су већ у пензији. Пре би се рекло да је Србија НАТО-у потребна као транзитна земља и као кључ Балканског полуострва, а самим тим и као кључ читавог источног Средоземља.

Са друге стране, Србија и Црна Гора су данас фактички једина географска препрека за перманентну исламизацију Европе, што је посебно постало актуелно у вези са најездом избеглица са Блиског истока. У Грчкој већ постоје области које су потпуно албанизоване, у Бугарској се број бугарског становништва смањује, а број Турака и Рома расте, док је подручје близу границе са Грчком у потпуности исламизовано. У Албанији многи маштају о Великој Албанији која би обухватила сва подручја са албанским становништвом у околним земљама. Хрватско становништво у Босни напушта Муслиманско-хрватску Федерацију. Свака озбиљна измена у политичком и војном статусу Србије, Македоније или Црне Горе пољуљаће крхку равнотежу у односу снага и створити још погодније услове за стварање балканског калифата. Није јасно о чему размишљају наши западни „партнери” када систематски раде на томе да Србија и Република Српска постану што слабије. Тиме ће они постићи да Балкан кроз десет година буде тотално исламизован. Ту ће живети Албанци, Турци и Сиријци, а Словена уопште неће бити. Русија се, природно, противи таквом развоју догађаја.

Како Москва треба да реагује на споразум о пуној логистичкој подршци НАТО-у и дипломатском имунитету припадника Алијансе у Србији, који је Скупштина Србије ратификовала, а председник Николић потписао? И како после тога треба схватити Николићеву и Вучићеву реторику о неутралности Србије?

У принципу, ту се ствара иста ситуација као и са Косовом. Уставом је прописан принцип недељивости Србије, и да би се одвојило Косово није довољно одржати референдум, него треба мењати и Устав. Исто је и са уласком у НАТО: није довољно одржати референдум, чак и ако чисто теоретски претпоставимо да би становништво подржало чланство у Алијанси. Србија формално не признаје одвајање Косова, а у ствари из године у годину све више попушта по том питању. Исто је и са НАТО-ом: формално Србија не може да ступи у НАТО, а дефакто је још од Тадићевог председничког мандата потписан читав низ засебних споразума са Алијансом, и последњи у том низу је споразум о логистичкој подршци и дипломатском имунитету. Тај документ даје НАТО-у такве могућности да Алијанси није више ни потребно било какво ступање Србије у НАТО. Алијанса је од Србије већ добила све што је могла: потпуну слободу кретања без претходне најаве, дипломатски имунитет и приступ свим објектима. Србија, са друге стране, не добија од НАТО-а ништа. Алијанса се није обавезала да чува целовитост Србије, о чему говоре Николић и Вучић. У споразуму то једноставно не постоји. Али зато постоје друге занимљиве одредбе. На пример, Србија нема право да упути жалбу НАТО-у уколико се испостави да техника Алијансе није исправна, па чак и ако због тога неко изгуби живот. То питање не може бити подигнуто на међународне инстанце, јер Србија једноставно нема право да подноси такву тужбу. Другим речима, генерално гледано НАТО може да складишти у Србији све неисправно оружје и муницију којој је прошао рок и која може да изазове смрт и уништење. Штавише, тај споразум не може да раскине једна страна. Он може престати да важи само на обострану иницијативу. Ако једна страна захтева да се споразум анулира, мора најпре да прође око годину дана, а уз то поменута страна треба да плати неке огромне казне. То фактички значи да Србија не може самостално да анулира тај споразум. Тај споразум је далеко гори од ступања у НАТО. То је јарам, а не равноправно партнерство.

Извор: Руска реч, НСПМ