Нико нема што Србин имаде…

Кад имате еврореалистичног председника Републике који је, месец пре убиства покојног премијера, поручивао: „Ако видите Ђинђића, реците му да је и Тито пред смрт храмао…“

Кад имате еврофанатичног председника Владе који је, у српском парламенту, предлагао да се, за једног убијеног Србина убије 100 муслимана…

Кад имате еврорадикалистичног првог потпредседника Владе који се, 2011, са функције „црвеног“ заменика „жутог“ премијера, клео да ћемо, због Косова, „ако треба“ и ратовати, јер је сваки напад на Србе и Косовску Митровицу напад и на Београд и Србију…

Кад имате шефа још једне „евро-евро“ странке владајуће коалиције који је претио да ће „свако онај који на просторима Рашке земље буде у руку стегао турску заставу, турски барјак или хрватски барјак са шаховницом, остати и без руке и без барјака“…

Кад имате све побројано, као што то Србија има данас, тик уочи отварања првих поглавља у преговорима с Европском унијом који се, ево, отварају ли отварају већ две године, онда је логично да ту нема ни „С“ од суверености ове државе.

Србију воде или уцењени људи или политичари које, неко тамо и отуда, држи под паском и сталним притиском због њихових хушкачких „греха из младости“. Визионари без визије и државници без државе.

Љути су на ме и даље читаоци који Милана Недића, шефа владе у окупираној Србији, гледају искључиво као на „српску мајку“ која је спасавала српство и словенство с оне стране Дрине, Саве и Дунава.

Руку на срце, Недић је макар био свестан своје квислиншке улоге и мисије. „Образовао сам, по одобрењу окупатора, српску владу, владу народног спаса“, признаће ђенерал у говору, путем таласа Радио Београда, 8. новембра 1941. За разлику од Канцелара и његових скутоноша који се, брутално индоктринирајући грађанство за „пут који нема алтернативу“, фолирају, лажу и пренемажу причама о четири стуба наше спољне политике, о двоја врата, према Западу и према Истоку, о васкрснућу Титових путева несврставања, о пријатељству и партнерству са свима док налоге примају – из Берлина и Вашингтона!

Зато су, а пропо „новог читања“ Недића, на моју маленкост, још кивнији новопоштоваоци лика и дела овог, данашњег Александра Вучића, Канцелара српског. Док у стварности чине све да грађанима огаде Москву, у образложењу личног заокрета ка Западу, позивају се на народну вољу (успут, никада нико грађане није питао желе ли у ЕУ или НАТО под условима исписаним искључиво за Србију!) и призивају, у властиту одбрану, баш несрећног Недића кога се толико, као, гаде: „Страдање српског народа је резултат оне наопаке политике која је ишла за туђим интересима, била вођена туђом главом и која је направила од нас туђег најамника на Балкану. Та нас је политика, свесно, учинила да се поведемо за осећајима из прошлости, да преспавамо целе две деценије и да ништа не разумемо шта се у свету одиграва. Најзад је та политика учинила од Срба веће Енглезе од самих Енглеза и веће Русе од самих Руса… Ишло се за туђом главом и за туђом памећу. Водила се такозвана „традиционална политика“ слепе оданости некадашњим савезницима из некакве благодарности и осећаја…“ Не чини ли се и вама однекуд познат овај вокабулар иако сумњам да сте га чули баш 25.3.1942. на јединој радио-станици у окупираном Београду? Разлика је само у томе што се Недић никада није хвалио како „не прима чврге“ из Берлина…

Извор: Данас