zoran_cirjakovicНа врхунцу такозваног Арапског пролећа, 2011. године, еуфорија је захватила северноатлантске центре моћи. Ширење западних схватања о томе како треба уредити савремена друштва деловало је незаустављиво. Самоуверени експерти и активисти лицитирали су када ће „вирус Арапског пролећа напасти Москву и Пекинг”.

Славило се и на левици и на десници. Чак су и заклети идеолошки непријатељи размењивали изјаве љубави. У једном од последњих есеја, Кристофер Хиченс, водећи секуларни фундаменталиста, захваљивао се Џорџу Бушу, ратоборном хришћанском фундаменталисти, што је повео крсташки поход на Ирак. „Да је Садам Хусеин још на власти, овогодишњи арапски устанак никад не би могао да се деси”, написао је Хиченс у тексту „Ефекат Ирака”.

Жар демократског месијанизма разгорео је хибрис и оживео старе заблуде. Многи су закључили да је Франсис Фукујама био у праву и да смо стигли близу „крајње тачке идеолошке еволуције човечанства” – „универзализације западне либералне демократије као коначног облика владавине”. Чинило се да историја само што није умрла.

Само три године касније, сведоци смо крвавог хаоса. Уместо новог „либералног светског поретка” и обећаног демократског раја, добили смо нови светски неред, серију великих трагедија којима се не назире крај. Тешко је наћи регион из ког данас стижу добре вести.

Ситуација је најгора на Блиском истоку, полигону на коме је пре десетак година тестирано веровање да је војна сила све што је потребно за ширење демократије. Чак 40 одсто територије експресно „ослобођеног” и демократизованог Ирака налази се данас у рукама „Исламске државе”, бруталне исламистичке организације с истанчаним осећајем за пи-ар и маркетинг.

Јордан и Либан страхују да ће постати следеће мете незаустављивог покрета који је изродила америчка окупација Ирака и који је током грађанског рата у Сирији израстао у једну од најјачих оружаних снага у региону. За лоше вести из Јемена, најсиромашније арапске државе, одавно нема места у великим медијима. Није лако наћи ни текстове о томе који је „ефекат Ирака” у Египту и колико се лошије и неслободније данас живи него под омраженим Мубараком.

На северу Африке западни „спасиоци” Либије учинили су да ова богата држава почне да личи на Сомалију, једно од најбезнадежнијих места на свету. Из земље су почетком месеца побегле стране дипломате, а парламент је у среду од Уједињених нација затражио „међународну интервенцију”. Захуктала се и очајничка потрага за „новим (не)Гадафијем”, моћником који би могао да смири и уреди закрвљену земљу. Главни кандидат је пензионисани генерал Халифа Хафтар, један од најталентованијих шегрта брутално убијеног пуковника.

Огромну колатералну штету од насилног извоза демократије претрпеле су сиромашне земље јужно од Сахаре. Трагичне последице осетиле су се и у маленом Малију, донедавно најстабилнијој земљи Сахела, и у моћној Нигерији, највећој афричкој економији. Искусили су их и становници релативно просперитетне Кеније, који су били мета серије спектакуларних терористичких напада, и хронично гладне Централноафричке Републике, треће најнеразвијеније земље на свету.

Многи верују да се иза демократског месијанизма који је десетинама милиона људи донео неизмерну патњу крију економски и политички интереси западних сила. То није сасвим без основа. Није лако разлучити ко је у протеклих десетак година ратовао за „глобалну демократију” и „одбрану цивилизације” а ко за глобалну доминацију и јефтинију нафту.

Ипак, проблем је много већи. Логика мисија које су унесрећиле Блиски и Средњи исток и велики део Африке базира се на схватању да су, када говоримо о вредностима, нормама и идеалима, речи западно и универзално синоними. Широки консензус који је остварен у вези с овим питањем отворио је врата дугачкој серији „хуманитарних интервенција” и „добрих ратова” у постхладноратовском периоду.

Одбијање многих западних моралних ауторитета да прихвате да незападни народи имају политичке и друштвене традиције које се морају уважавати има дубоке корене. Утемељено је на старом схватању да европска историја у себи садржи све друге историје, односно, како је то сликовито изразио Карл Маркс, да „људска анатомија садржи кључ анатомије мајмуна”.

И на левици и на десници уврежило се веровање да је историја Запада једина светска историја и да су сви други осуђени да је пре или касније понове – ако не својевољно, онда уз помоћ Пете или Шесте флоте. Из овог следи и да цео свет треба уредити по европском калупу и да се могу игнорисати другачије околности, чак и онда када су изузетно непогодне. Мање или више насилно наметање и индуковање западних модела постало је не само легитимно, већ и пожељно.

Историчар Роберт Кејган истиче да овакво утемељење „либералног светског поретка”, који одговара потребама, интересима и идејама само једне групе људи, чак и неким Американцима одавно делује као „нови облик западног империјализма”. Није тешко појмити како он изгледа становницима Ирака и других бивших колонија. Они животаре у крхким, арбитрарним државама окованим вештачким границама које су пре стотинак година повлачиле европске силе у складу са својим интересима и хировима.

Трагични догађаји у Ираку, Нигерији и Централноафричкој Републици истакли су један од бројних проблема с културално слепим демократским инжењерингом. У сиромашним, верски и етнички изузетно сложеним, колективистичким друштвима демократија је легитимисала логику „победник узима све”. До запослења или богатства, које су гладњикавим или похлепним саплеменицима раније обезбеђивали окрутни диктатори, сада се лакше стиже помоћу гласачких кутија.

Многи млади људи, припадници губитничких заједница, на овај, демократски начин, нису искључени само из поделе националног богатства. Њима је тиме обично ускраћено и право да не буду гладни, а неретко и могућност да заснују породицу. Не чуди да има оних који су спремни да се прикључе терористичким организацијама или укључе у вршење масовних злочина над народима или верским заједницама које доживљавају као привилеговане.

Нажалост, повратак у срећнију прошлост није могућ. Друштвима уназађеним демократским месијанизмом остаје да покушају да некако нађу свој пут до мира, стабилности и хуманијег живота. Биће то дугачак и веома болан процес.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Нови светски неред

* Обавезна поља