О одсуству и присуству или где је Вучић био за време опела?

На данашњи дан није упутно упуштати се у опсежне политичке анализе, нити треба промовисати било чије страначке, партикуларне интересе. Данашњи дан је у великој мери био дан помирења.

Ипак, постоје питања која су изнад политике, као што је питање части и базичног морала. Похвално је и хришћански то што је Црква, оличена у овом случају владиком Јоаникијем, позвала на сахрану митрополита Амфилохија и Мила Ђукановића и Александра Вучића.

Први се позиву није одазвао, а други јесте. Знамо да су обојица били истакнути противници митрополита Амфилохија, што се није огледало само у њиховим директним изјавама усмереним против њега, као и у још безобзирнијим нападима њихових блиских сарадника, већ и медијском хајком којој је митрополит био изложен у Подгорици и Београду.

Било је неопходно уручити им позив јер се сваком човеку може пружити рука помирења и прилика за покајање. Често заборављамо да су и политичари, на крају крајева, само људи (нажалост, по њиховом понашању се назире да и они сами то често заборављају и узносе се у висине).

Сам по себи, Вучићев чин прихватања позива да присуствује сахрани митрополита, не може се тумачити као неморалан. Јесте био у жестоком сукобу са правосланим епископом, јесте блокирао формирање нове црногорске владе до последњег тренутка, што је и сам признао у интервјуу за „Вијести“ („Рекли су ми /из ДФ-а/ да су пристали на експертску владу. Ја се са тим не бих сагласио“), али могао је и да увиди своју грешку када се суочио са изливом љубави православног српског народа према свом владици.

Ма колико били добронамерни и искрено очекивали да Вучићев долазак на сахрану значи и његово заслужено покајање, то више није оствариво. Сви православни Срби су имали прилике да виде да је Александар Вучић, у сарадњи са својим пропагандистима са „Пинка“, направио шоу од сахране митрополита. Чак ни на опело није дошао на време, већ су столице покрај будућег премијера Црне Горе, Здравка Кривокапића, и председника црногорске Скупштине, Алексе Бечића, зврјале празне.

У време почетка опела за митрополита Амфилохија у Цркви Христовог Васкрсења у Подгорици Вучић држи конференцију за новинаре – Фото: Снимак екрана/YouTube

Почасна места испред ковчега са нашим драгим митрополитом чекале су своје госте, Александра Вучића и његовог пратиоца Милорада Додика, али они нису били у подгоричком храму. Они су били на прес-конференцији, на промоцији Александра Вучића, заједно са лидерима ДФ-а Мандићем и Кнежевићем.

Колико дебео образ Вучић може да има да прихвати позив на сахрану великана кога је немилосрдно прогонио, заједно са Милом Ђукановићем, а да онда једноставно не дође на опело чисто да не би губио време. Могао је да остави личну политичку промоцију за после сахране, могао је, али би онда изгубио драгоцено време седећи покрај моштију митрополита. А време је новац, време су политички поени…

На крају, Мило Ђукановић је испао доследнији у свом популистичком шовинизму, у тој улози коју тумачи не би ли одбранио своју незакониту империју. Он једноставно није дошао, није се појавио на догађају који се већ уписао у историју, и тиме се сврстао уз ону групицу несретника што су за рачун СК Црне Горе демонстрирали у подршку рушења Његошеве капеле на Ловћену.

Испао је нови министар спољних послова Србије, Никола Селаковић, у праву када је изјавио да је била потребна велика храброст да Вучић дође на сахрану митрополита. Селаковић је, наравно, само нехотице изрекао истину. Мислећи да спинује причу о непостојећој опасности по Вучића од стране криминалних кланова, он је изразио оно што сви мислимо – требало је храбрости, требало је заиста имати образ као ђон, да се уместо опела направи конференција за штампу.

Извор: Фејсбук страница аутора