Одговор Александру Вучићу на увреде и клевете

На конференцији за новинаре, 24. октобра 2016. године, изнео си неколико занимљивих запажања у којима си поменуо и моје име. То иначе није први пут да ме у јавности помињеш без повода – 29. маја ове године, на пример, то си учинио на телевизији Пинк, када си изнео оцену да ја “нисам никаква елита”. На то тада нисам реаговао, јер се радило о вредносном ставу, а не о чињеничном исказу. Ти ниси никаква елита за мене, нити сам ја за тебе, и бар у томе се потпуно слажемо.

Међутим, твоје јучерашње оцене свакако заслужују коментар, делом због грубих чињеничних нетачности, делом зато што представљају погодну илустрацију твог чудног начина размишљања, а свакако и због потребе да се у јавности рашчисте одређене конфузије.

I

Најпре, коментаришући мој текст “Приче из Склавоније (5): Игре лопова и жандара”, објављен на блогу у недељу, 23. октобра 2016. године, изнео си неистину да сам те, у том тексту, наводно оптужио да имаш рачун у извесној швајцарској банци. Да си тај текст пажљиво (или уопште) прочитао видео би да се – као и у претходна четири наставка – у њему не помињеш ни ти, ни Србија, већ низ измишљених ликова у једној измишљеној земљи.

Да ли ти заиста имаш рачуне у швајцарским (или неким другим страним) банкама, ти најбоље знаш сам, и о томе можда знају и неки други људи, али је мени аутопројекција, коју си извео из једног романсираног теа, заиста фасцинантна. Када је Мирослав Крлежа написао “Банкет у Блитви”, многи његови савременици су радњу тог романа ставили у Краљевину Југославију. Али, чак ни тадашњем југословенском премијеру Милану Стојадиновићу није падало на памет да себе – иако је можда то и помислио – јавно поистовећује са диктатором Барутанским, Крлежиним измишљеним ликом.

II

Друго, описујући мене, навео си и други нетачни квалификатив: “Јуловац”, који је вероватно – у твом вредносном систему – требало да има пежоративно значење. Овде имамо три проблема која заслужују осврт. Један је вредносни, а два су чињенична.

Најпре, као оснивач и писац програма Југословенске левице, 1994. године, ја нисам делио твоје тадашње вредности – шовинистичке и ратнохушкачке – којих си се ти после, ради власти, одрекао. Твоје садашње вредности – квислиншке – не делим данас. Дакле, твоје и моје вредности су биле, а као што видимо и остале, сасвим различите.

Друго, из ЈУЛ-а сам искључен у лето 1995. године, неколико дана након што су људи – који су твоју тадашњу идеологију “сто за једног”примењивали у пракси – извршили масовни ратни злочин у Сребреници. Дакле, нисам био “јуловац” у време када си ти био министар у заједничкој влади СПС, СРС и ЈУЛ-а, 1998-2000. године, када су извршена многа политичка убиства а земља натерана у рат са НАТО пактом, који је изгубила.

Са тадашњим ЈУЛ-ом си дакле сарађивао ти а не ја, и тада су у руководству ЈУЛ-а, уосталом, били и твоји, а не моји, данашњи блиски сарадници,Жељко Митровић и Александар Вулин. Да ли сте у међувремену сва тројица променили своје тадашње идеологије, или си само ти то урадио, искрено, много ме и не занима, баш као ни поменута двојица.

И треће, ЈУЛ – што ти је исто добро познато, одавно више не постоји, ни суштински, ни формално. Дакле, могао си да за мене кажеш “бивши јуловац”, баш као што бих и ја за тебе могао да кажем “бивши радикал”.

III

Треће, навео си како се “поносим радом за британску обавештајну службу”. Ово је такође нетачна и – већ сама по себи – увредљива квалификација. Интересантно је да је износиш баш ти, коме је Безбедносно-информативна агенција, 2010. године, на лични захтев, морала да изда потврду да не радиш за ту исту службу?

Наравно да ти је познато да, с обзиром да не вршим никакву државну функцију, не могу ни да радим за било коју страну службу, јер не могу ни доћи у посед поверљивих података који те службе занимају. Дакле, не могу се ни поносити – све и када бих то хтео – нечим што није истина? Међутим, пошто видим да си оправдано забринут због страних шпијуна (британских, али ваљда и других?) добронамерно ти саветујем да их потражиш у сопственом окружењу. Тамо ћеш их можда и наћи, само ако будеш био довољно упоран.

Свакако, ти можеш да наставиш да стране шпијуне тражиш и у мојим текстовима, али њима – измишљеним ликовима – мораће да суде неки измишљени судови.

Ове три ствари имао сам обавезу да, због јавности и пред јавношћу, са тобом разјасним, и да о томе оставим траг. О томе ко је од нас двојице у праву, а ко није, постојаће наравно различита мишљења и јавност ће о томе дати свој суд. Јер, како је Крлежа то лепо написао:

“Кутија оловних слова, а то није много … али је једино што је човјек до данас изумио као оружје у обрану свог људског поноса.”

IV

На крају, две практичне напомене: једну захвалност и једно упозорење.

Прво, хвала ти што си моје текстове рекламирао и тиме их учинио много читанијим него што би то иначе били. То сам доживео као додатни подстрек да наставим да их пишем. Размишљам и да их заједно објавим у књизи.

Друго, поводом оцене да “радим за британску службу”, моји адвокати ће против тебе поднети приватну тужбу надлежном суду у Београду, где ћеш имати прилику да докажеш и ове своје тврдње а и независност српског правосуђа на коју си толико поносан. У одговарајућем судском поступку предложићу за сведоке, између осталих, и неке припаднике службе коју си поменуо а које, стицајем околности, обојица добро познајемо. Ваљда они најбоље знају ко су им били, или и даље јесу, сарадници? Надам се да ћеш позиве на суђење уредно примати и да се нећеш позивати на имунитет? То не би било џентлменски.

Београд, 25. октобар 2016.

Извор: Данас