„Олуја“ и Сребреница

Дочекао је и Загреб војну параду. На предлог шефице хрватске државе Колинде Грабар Китаровић, војска ће најпре 4. августа марширати центром престонице, а следећег дана ће се свечана поворка преселити у Книн, где ће прославити 20 година операције „Олуја”, или како то званично називају – Дан победе и домовинске захвалности. За стотине хиљада грађана српске националности који Хрватску сматрају својом домовином то ће бити дан великог пораза. И тешко да ће ико од њих бити захвалан што им досипају со на рану у име националистичке предизборне калкулације.

Нешто источније, у Сребреници, са великим замахом обележавају 20 година од другог трауматичног догађаја. Иако су у овом случају жртве Бошњаци, осећај нелагоде поново се ствара у Београду. Председник Николић је већ најавио да њега 10. јула неће бити у Поточарима јер босански колега Бакир Изетбеговић није пристао да њих двојица заједно обиђу и српска и муслиманска стратишта.

Нису помогла многобројна извињења свих претходних година. Тадић је у Вуковар допловио Дунавом у броду „Голубица”, а затим на Овчари као да је клечао на кукурузу, иако је у овом злочину страдало бар десетак пута мање људи него у „Олуји”. Узајамног извињења ипак није било.

Претходно је Борис био на комеморацији 10 и 15 година од масакра у Сребреници и спуштене главе одслушао све прекоре бошњачких мајки. Пре пет година српски парламент је усвојио и Декларацију о Сребреници, којом се овај злочин осуђује и упућује се извињење што није учињено све да се он спречи.

Ове две мучне годишњице страдања, због којих се Београд посипа пепелом и чемером, док Загреб и Сарајево убиру политичке или историјске поене, скрећу пажњу са чињенице да нико од крупних главешина операције „Олуја” није осуђен. Две хиљаде људи побијено је, изгледа, спонтано – без злочиначког плана и удруживања. Са друге стране, у Хагу седи комплетан државни и војни врх Републике Српске, бранећи се од оптужнице за геноцид.

Потискује се у други план дасу  за мање од две године, од маја 1992. до јануара 1994, у широј околини Сребренице опљачкана и спаљена 192 српска села и да је том приликом убијено 1.300 њихових житеља. Ни за то није одговарао ниједан војни или политички лидер из Сарајева, а није било ни симболичног извињења.

Све ово нас чини тужним, ствара осећај манипулације жртвама и људским патњама. Колико год да су велики српски злочини, прећуткују се, па чак и славе, они који су над Србима почињени. И све се то још завија у европско рухо, да осећај горчине буде већи. Уместо да дође до истинског помирења, да сви одговорни, на свим странама, остатак живота проведу иза решетака и да се тако упути најјача порука будућим генерацијама – прославе туђих победа и помени туђим жртвама остају само провера дубине српског пораза.

Извор: Политика