Осмех Хилари Клинтон

Након чаја, Обамини и Трампови су се заједнички фотографисали, и после тога одвезли до Капитол хила где је обављено полагање заклетви Трампа и потпредседника Мајка Пенса. Док су стајали на степеницама Беле куће, једни поред других, разлика у стилу, филозофији и политичкој опредељености двојице државника била је као и увек лако уочљива.“

Овако „Политика“ 1981. из Вашингтона извештава читаоце у Југославији са прве инаугурације Роналда Регана. Горњи редови су дословце пренети, само су, наравно, имена Обаме и Трампа послужили као замена за Џимија Картера и Регана, а Пенс за Џорџа Буша. Више од три деценије касније, звучи више него актуелно опаска дописника о упадљивој разлици одлазећег и новог председника Америке. Да ли то заиста наступа нова ера у глобалној политици или смо пре сведоци још једног, цикличног понављања већ виђених трендова?

КРВ, ПОКОЉ И ПОПУЛИЗАМ: Доналд Трамп, 45. председник САД не крије да му годи поређење са његовим славним претходником, 40. америчким председником Роналдом Реганом. Увек будним вашингтонским аналитичарима није промакло да је и инаугурациони говор новог председника у једном значајном аспекту заличио на Реганово давнашње обраћање нацији са истог места. И један и други су као кривца за стање нације означили политички естаблишмент. „Влада не представља решење за наш проблем. Влада је проблем“, грмео је Реган. Трамп је с друге стране у фокус свог говора ставио Американце, обичан народ на који ће, каже, већ са првим даном његове владавине бити преусмерена власт коју је себично приграбила владајућа каста у Вашингтону. А онда је као један од првих потеза у Овалном кабинету потписао указ којим се започиње процедура укидања закона који је гарантовао здравствено осигурање за 20 милиона најсиромашнијих Американаца.

Први човек највеће суперсиле је и те како свестан беса својих сународника због све јаснијег топљења средње класе и америчког сна по којем се подразумевало да ће наша деца живети боље од нас. Милијардер је прецизно детектовао шири тренд глобалног незадовољства због безочног гомилања богатства у рукама малобројних моћника. То што и сам припада ексклузивном клубу одабраних није га спречило да грађанима обећа да ће на тацни да им изручи кривца којег су тражили. Заузврат је тражио само њихове гласове.

Сличну матрицу на којој је јахао током целе председничке кампање и која га је на крају донела у Белу кућу поновио је и пре два дана. Обамин легат није напао ни због катастрофалних односа са Московом, ни због довођења до перфекције смртоносних операција дроновима или рецимо немоћи пред Гвантанамом. Не, нови амерички председник јако добро зна да су грађани много осетљивији на проблеме који се непосредно тичу њихове коже, неголи на којекаква глобална гибања. Зато је са Капитол хила громогласно прогласио крај америчког „крвопролића“ и најавио опоравак економије и војске. Ко још хаје за чињенице да је стопа криминала на америчким улицама у паду, да се економија успешно опоравља од рецесије, а да је војска толико „осиромашила“ да је недавно процурела информација како је Пентагон само на непотребне административне трошкове проћердао суму равну два војна буџета Русије. Када је Обама пре осам година стајао на његовом месту, затекао је земљу у горем стању него што је оставља.

ПОБЕДНИЦИ И ГУБИТНИЦИ: Једна фигура у почасној ложи тик уз Трампа заокупила је прекјуче много пажње, можда ништа мање од председника и прве даме. Хилари Клинтон у пратњи супруга заузела је место резервисано за такозвани председнички клуб – бивше председнике и њихове супруге. И највећи део инаугурације није скидала осмех са лица. Циници су управо у том њеном осмеху видели неискреност и замерали јој хладноћу која ју је последично коштала симпатија великог дела Америке. Ипак, посматрајући је на свечаности која слави њеног политичког архинепријатеља, тешко је било не запитати се о чему ли размишља. Да ли је замишљала себе на Трамповом месту док полаже заклетву као прва америчка председница? Да ли је можда помислила како би на том месту волела да види неког другог, можда такође присутног Бернија Сандерса? Или је само, не први пут у животу, осмехом сакрила горчину и попут истинског борца, праве политичке животиње, покушала да се фокусира на потенцијални интерес из новонасталих околности?

Захваљујући Викиликсу сазнали смо да су страначке структуре демократа у трци за номинацију беспоштедно фаворизовале Хилари Клинтон у односу на Бернија Сандерса, уз Трампа једину аутентичну фигуру председничке трке 2016. Не тврдим да би коначан резултат био другачији и да је Трампу на мегдан послат мање компромитован кандидат. Овде је, заправо, реч о елитама које се по инерцији држе утабаних стаза и склоније су да се повинују утицају лобија и да потпуно игноришу дух времена. Самозадовољство демократа деле и њихови противници у републиканском табору, који су се свим силама упињали да саплету Трампов пут ка Белој кући. Вештина, срећа или и једно и друго пресудили су да овог пута ипак победи „аутсајдер“.

Ово је такође, изборна година у кључним земљама Старог континента. Трампова победа представља засад најупечатљивији пример једног ширег кретања које се, све су прилике, неће зауставити само унутар граница САД. Од тога колико су припадници елита способни да осете ветрове промена који увелико дувају, зависиће будућност света какав данас познајемо. Нека се припреми Европа.

Извор: Политика