Папа и српска Комисија
На свом последњем састанку, 14.07.2017. године, у Риму, мешовита комисија СПЦ и ХБК (Хрватске бискупске конференције) која је имала задатак да расветли лик и дело хрватског кардинала Алојзија Степинца уочи, током и након Другог светског рата, констатовала је да ставови две делегације о тој теми остају супротстављени, упркос шест заједничких сесија на којима су једна другој износиле аргументе.
Па, ипак, у усаглашеном саопштењу, којим је практично окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, поред уобичајених фраза како је рад Комисије омогућио боље разумевање међусобних погледа на историју времена у коме је Степинац живео и радио, стоји и једна, чак и логички, а камоли научно или црквено, неприхватљива формулација:
“Све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”.(1)
Заиста је несхватљива спремност српског дела Комисије, који су чинили митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и стални представник Србије при Унеску Дарко Танасковић, да стави потпис на овако нешто.
Каквом је то “окрутним прогонима” у НДХ била изложена Католичка црква? Ко их је прогонио? И колико је то жртава имало католичко свештенство у НДХ-а?
А за илустрацију страдања СПЦ у тој усташкој држави навешћу податке изречене на сјајном међународном округлом столу „Канонизација Алојзија Степинца – изазови и одговори“, који је ФСК организовао 05.05.2016. године у Београду. Том приликом, један од учесника, проф.др Владимир Умељић, изнео је следеће податке:
„У тренутку оснивања усташке државе СПЦ је у Хрватској имала 9 епископа, а крајем 1941 била су жива само четворица, с тим што ниједан није остао на хрватској територији. Хрватска држава протерује 334 од укупно 577 свештеника, убија 187. њих, 30 монаха и два вероучитеља, а верски објекти се отуђују, уништавају или претварају у штале и клозете. Усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле. Нису забележени протести, нити противљење ни Степинца, ни високе црквене хијерархије“!(2)
Ови подаци не могу бити непознати члановима српске делегације, и отуда је њихов пристанак да потпишу заједничку изјаву у којој постоји једна оваква формулација, која практично релативизује страдања српског народа и свештенства у НДХ, код многих православаца изазвао осећај да је српска страна заправо изгубила у овом сучељавању. Но, тешко да се покушај скривања истине о језивим злочинима може назвати победом друге стране.
Ако би уопште могли да говоримо о некаквом победнику у мучној ситуацији око Степинца, у коју се СПЦ непотребно упетљала, он може бити само један – Папа Фрања. Не само зато што су, у заједничком саопштењу, обе стране сагласне како су препознали великодушност папе Фрање који је, „добродушно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио да формира ту комисију“(3), већ превасходно због тога што су га само формирање и рад Комисије верницима обе конфесије представили као пастира који брине и о стаду које није његово. Као праведног хришћанина.
Кладим се да ће га Вучић, чим заврши унутрашњи дијалог о Косову, а можда и пре, позвати да посети Београд. Он ће прихватити, а српски Патријарх неће се, овога пута, супроставити тој идеји. На крају крајева, рећи ће нам се, до даљњег је одложио промовисање Степинца у „Светог“…
И ето нам папе у Србији…
А, зар мислите да је формирање ове бесмислене комисије имало неки други циљ?!
______________________________
(3) www.vidovdan.org/2017/07/14/rim-mesovita-komisija-spc-i-hrvatski-biskupi-bez-saglasnosti-o-stepincu/
Извор: Фонд Стратешке Културе
Оставите коментар
Оставите коментар на Папа и српска Комисија
Copyright © Цеопом Истина 2013-2023. Сва права задржана.