Беба звани Владимир Поповић је душевни болесник. Имам судске пресуде које то потврђују. Додуше, судије му нису веровале да је болестан и частан колико он мисли, па су ме, за увреде и клевете, кажњавали нежније него што је он тужбама тражио.
Не знам како није успео да докаже грандиозну величину свог угледа, коју је скромно проценио на цирка 500.000 динара. Није да се није трудио. Кад год бих објавио Тијанићеву или Вучићеву изјаву о његовом блиставом лику и делу, кукао је на сав глас, тврдећи да је због мојих и сличних наслова морао да напусти Србију, да га избегавају пословни партнери и да су му родитељи, као и он, у шоку. Ја сам му веровао. Да је у шоку. И да је повређен. Како и не бих, кад се онолико бечио, трзао главом и лупао ногама о под, хистерично сипајући бесмислене лажи и најпрљавије увреде.
Признајем, већ 12 година један другог нервирамо узајамним лажима. Признајем и да сам ја први почео. У „Националу“. Објављивао сам, између осталих, следеће неистине: Ђинђић је у петооктобарској револуцији сарађивао са Легијом и Сурчинцима, Чуме је у сарадњи с ДОС-овом владом добио послове асфалтирања, сурчинско-земунски мафијаши киднаповали су Мирослава Мишковића, генерал Павковић је био блиски Чуметов другар, потпредесеник владе генерал Перишић је ухапшен под сумњом да агенту ЦИА продаје војне тајне, шофер министра Драгана Веселинова је изазвао удес у коме је погинула једна девојка, министар Владан Батић је тешко оболео, Чедомир Јовановић је глумио делфина у Спасојевићевом базену у Шилеровој, у Италији је покренута истрага за шверц дувана којом су обухваћени Мило и Цане, Беба врши тортуру над медијима… Да, објављивао сам, грешна ми душа, и колумне Богдана Тирнанића, Александра Тијанића, Душана Прелевића, Мире Марковић, Данице Драшковић, Бранка Драгаша, Александра Вулина, Александра Вучића, понекад и тадашњег потпредседника Ђинђићеве владе Небојше Човића, па чак и Фидела Кастра и Моамера Гадафија.
Беба, звани Владимир Поповић, није могао да спречи објављивање таквих „лажи“ у „Националу“. Не, док је Ђинђић био жив. Атентат на новине извршен је шест дана после оног на премијера, кад више нико није имао снаге и моћи да обузда екстремисте.
Да би објаснио зашто га је Ђинђић, у јесен 2002, откачио, Беба је, уз помоћ Чедомира Јовановића, Милоша Васића и Миломира Марића, пласирао лаж о мојој улози у тој причи. Наводно, згрозио се што ме је Ђинђић позвао на састанак, па је демостративно скинуо плочицу са својим именом, испразнио канцеларију и отишао својим странпутицама. Једну од варијација те лажи изнео је и у јучерашњем (29.6.2014.) „Утиску недеље“ (http://www.b92.net/video/utisak.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870113). Кад би то било тачно, поносио бих се. Сматрао бих успехом да је због мене Беба напустио владу. Било би ми жао само што се вратио.
Ипак, чини ми се да је стварност мало другачија. Истину о правим разлозима његовог и Ђинђићевог разлаза износили су много респектабилнији извори. Рецимо, Вилијем Монтгомери, тадашњи амерички амбасадор, који је у својим мемоарима „Кад овације утихну“, написао:
– Беба је неколико месеци раније (пре убиства) у бесу поднео оставку на функцију шефа Бироа за информисање Владе Србије након што се посвађао са Ђинђићем зато што је на своју руку и тајно спровео низ напада на Верана Матића и његову радио и ТВ станицу Б92. То је укључивало објављивање псовачких чланака у црногорским, а потом и у српским медијима, подстицање власника ТВ Пинка Жељка Митровића да често у програму напада Б92 и Матића и на крају штампање и дистрибуцију плаката по Београду којима се нападао Матић. Поповић се одмах након убиства вратио и играо активну улогу у спровођењу мера владе у оквиру ванредног стања. Поново је почео, сада чак с још већим жаром, да застрашује поједине новинаре и захтева од њих да извесне теме третирају на одређени начин.
Монтгомери је детаљно описао проблеме које је Беба правио новинарима, а признао је да је и сам био „погођен“ његовим „готово верским убеђењем у исправност његовог циља и деловања“.
Крајем јуна 2003. амерички амбасадор је у изјави НИН-у препричао шта му је премијер Ђинђић рекао о Беби Поповићу:
– Премијер Ђинђић ми је без икаквог оклевања рекао да Владимир Беба Поповић стоји иза напада на Верана Матића и Б92. Ја сам се прилично изненадио и рекао сам: „Можете ли ми рећи нешто више?“ Он ми је објаснио да је Беба Поповић непрекидно звао Жељка Митровића и захтевао нове и нове нападе на Верана Матића и на Б92, и да је све то чинио потпуно без знања премијера. Ђинђић ми је објаснио је да је разговарао о томе са Жељком Митровићем и да му је Жељко потврдио да су позиви долазили од Бебе и да је Митровић претпостављао да премијер зна за те позиве. Ђинђић је рекао Митровићу да он ништа о томе није знао и да са тим нападима треба престати. Премијер је рекао да је Беба Поповић отишао, да не обавља више свој посао…
Монтгомеријеве тврдње, и то јуче, док је Беба у „Утиску недеље“ понављао лажљиву мантру о мени, бивши премијер Зоран Живковић сажео је у један твит: „Зато што је малтретирао медије и покушавао да се меша у политичке одлуке. Зато га је и Зоран Ђинђић отерао.“
Нема везе, знам да Бебу никаква и ничија истина неће спречити да шири своје лажно објашњење о узроцима шут-карте из Ђинђићевог окружења. До које је, на Ђинђићеву и моју жалост, дошло прекасно. Не могу да тврдим да би премијер, да се раније ратосиљао екстремиста из врха власти, преживео обрачун с мафијом, али сигуран сам да су му они – Беба први – нанели много политичке штете, увлачили га у непотребне сукобе с медијима и рушили рејтинг.
Ђинђић је одавно на Новом гробљу. Беба је код Мила Ђукановића и Александра Вучића. Наставља где је стао. Не може другачије, такав је. Око себе шири вирус несреће, с фанатичном енергијом ствара противнике и шири зло. Не дајући мира ни себи ни другима, свесно креира кризне ситуације како би оправдао разлоге за свој опстанак уз скуте владара.
Лако за Мила, њему је Беба играчка. Драгоцена. Како и не би, мало је таквих ликова. Не би ме изненадило да негде у „Сплендиду“ има сеф у коме чува Бебу. Иза седам брава. Кад му је досадно, кад га се ужели, господар Црне Горе откључа сеф и разгледа свој јагодински бисер. Потом га опет закључа. Али, шта ако Мило негде затури кључ? Куку, онда, Цанету.
С друге стране, то би било корисно по Вучића. Њему Беба није играчка него шеф. Какав год био, чак ни Вучић није заслужио Бебу. Да, имају сличан недостатак морала и патолошку потребу да лажу и варају, али у Вучићевом лудилу има система. У своје окружење припуштао је углавном питоме послушнике, лаке за управљање и одржавање. Никога ни налик на Бебу. Сад му је касно. Кад није хтео да слуша разум, мораће „лакирану бубашвабу“. Без обзира шта ја мислио о њему, Вучићу ипак желим да се што пре, ако може, истргне из загрљаја тог паразита, експерта за анимал секс и остале прљавштине.
На крају, после свих лажи које је о мени изговорио – да ме нека војна служба довела у Београд, а двојица демократа до Ђинђића, да сам члан удружења „Америка“ и сличне лудости – верујем да Беби уопште није право име Владимир Поповић. Мени више личи на Наполеона. Али, шта знам ја. То ће, надам се, једног дана утврдити стручњаци из надлежне установе, из психијатријске клинике „Лаза Лазаревић“.
Претпостављам да је питање Оље Бећковић „Ко је тај Предраг Поповић, ко је тај човек?“ било стилска фигура којом је покушала да обесмисли Бебин објашњење наводног разлога за прекид односа са Ђинђићем. Ако проценим другачије, мораћу да је подсетим да јој је тај човек, другим речима ја, био уредник у „Свету“, да ми је, понекад чак и трезна, долазила у стан, доносила текстове и узимала хонораре.
Оставите коментар на Предраг Поповић о Беби Поповићу
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.