Dragan-Vukotic,-novinar-Politike-5638a7097c7e9Узрок тренутне затегнутости у односима Русије и НАТО-а, пре свега Америке, од којег је све почело, треба тражити у пословичном презиру према Москви који Запад није скривао још од окончања хладног рата. Тако бар тврди Вилијам Пери, министар одбране у администрацији Била Клинтона. „У последњих неколико година највећу кривицу (за захлађење односа НАТО и Русије) сносе акције које је предузео Путин. Али, у ранијем периоду морам да кажем да су највећи кривац САД”, рекао је Пери учествујући у дискусији у организацији лондонског „Гардијана”.

Залагао се, каже, за спорије проширење НАТО-а како у првим постсовјетским данима не би дошло до заваде са Русијом. Ипак, потпуно другачијег мишљења су били моћнији гласови у Клинтоновој администрацији попут Ричарда Холбрука или још више Ала Гора, који је тврдио да Америка „може изаћи на крај са проблемима које би (проширење НАТО на исток) изазвало у односима са Русијом”.

У Перијевој интерпретацији, међутим, овакве одлуке су само одраз презривог односа америчких званичника према бившој суперсили захваћеној бројним проблемима. Од људи којима је, према сопственим речима, покушавао да приближи руски став о проширењу алијансе добијао је лаконски одговор: „Кога је брига шта они мисле? Они су трећеразредна сила.”

Некадашњи секретар одбране тврди да је због овог питања чак размишљао да поднесе оставку, али да је „закључио да би његова оставка могла бити погрешно протумачена као противљење чланству у НАТО-у, које је свесрдно подржавао, али не одмах”.

Слична девиза „кога је брига шта Руси мисле” обележила је, тврди Пери, иницијативу Бушове администрације о распоређивању противракетног штита у источној Европи. Бивши министар војни каже да се таквим системима противио пре свега из техничких разлога. „Сматрам да су они бацање пара и не мислим да су делотворни. У ствари, када сам разговарао са Русима покушао сам да их убедим да не брину јер ови системи свакако не функционишу, али они нису прихватили ту причу.”

Односе Москве и НАТО-а од почетка је пратило мање или више прикривено узајамно неповерење. Тачком која је требало да означи почетак лабављења хладноратовске суревњивости после пада Берлинског зида сматра се сусрет који је на Малти уприличен између Џорџа Буша и Михаила Горбачова. Различите интерпретације сусрета двојице лидера, када су макар декларативно закопане ратне секире, обележиће све касније односе између алијансе и Москве. У руској јавности преовлађује наратив да је џентлменски договор погажен када је за време администрације Била Клинтона дошло до убрзаног проширења НАТО-а на источну Европу. Запад, с друге стране, тврди да никаквог споразума о непроширивању алијансе на исток – никада није било.

А шта кажу чињенице?

Михаил Горбачов је говорећи 2009. за немачки таблоид „Билд” изразио незадовољство због тога што је Запад преварио Русију јер јој је, тврди, обећао да се „НАТО неће померити ни центиметар на исток”. Сличне оптужбе изнео је 2014. Владимир Путин када је поновио да је Запад „слагао Русију више пута, и доносио одлуке иза њених леђа… То се догодило и са проширењем НАТО-а на исток”.

Необичан је, стога, заокрет који је 2014. показао Горбачов изјавивши да „у то време није дискутовано о проширењу НАТО-а и да то питање није потезано”. Бивши совјетски председник, међутим, и тада је поновио да је противник проширења алијансе за коју сматра да крши дух договора са Москвом, иако није било никаквог обећања.

Vilijam-Peri

На сајту алијансе, такође, стоји појашњење да су тврдње Москве неосноване због тога што је „у време наводног обећања још постојао Варшавски пакт и да се није распао до 1991”. Стога, тврде, „није уверљиво сугерисати да је идеја о њиховом пријему у НАТО била у агенди још 1989. године”.

Да ипак, по свему судећи, није било никаквог правно обавезујућег договора о непроширивању НАТО-а на исток, потврдио је крајем прошле године и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров. Он ипак инсистира да је усменог обећања – било.

„Вероватно сте читали, сада многи то оспоравају, да су обећали Совјетском Савезу, још када су Немачку уједињавали, а затим и Русији, када је Русија постала Русија, да неће ширити НАТО на исток. Обећали су”, рекао је Лавров, за Телевизију Звезда, а пренео је Танјуг.

Руски шеф дипломатије је додао: „Када је већ било јасно да се они, упркос усменим обећањима и уверавањима, шире прилично упорно и доследно, ми смо с њима потписали Основни споразум о узајамним односима, сарадњи и безбедности између НАТО-а и Руске Федерације (1997)”.

Он је упозорио да је у том споразуму било наведено да не сме да буде трајног размештања борбених снага на територији нових чланица.

На оптужбе да НАТО покушава да опколи Русију, у алијанси одговарају:

„НАТО је у потпуности посвећен договору из Основног споразума са Русијом. Нема трајног стационирања додатних борбених снага на територији других земаља чланица; а укупни ниво снага је, у ствари, битно смањен од завршетка хладног рата.”

Иако Вилијам Пери указује на презир Запада према посрнулој „трећеразредној сили” као узрок нараслог непријатељства у односима с Москвом, преломна тачка је ипак била украјинска криза. Иако су некадашње чланице Источног блока махом постале чланице НАТО-а и Европске уније, прави окидач у одговору Русије био је Мајдан. И то уопште не чуди јер су велики играчи посебно осетљиви на непријатељска груписања у близини својих граница. Показала је то кубанска, а потврдила је и украјинска криза. САД су, под окриљем Монроове доктрине, готово два века сматрале Латинску Америку својим „двориштем”, што им је било покриће за више од 70 директних војних и тајних интервенција у том региону. А Руси ће на прилике у некадашњим совјетским сателитима, а данас чланицама НАТО-а и Европске уније, увек мотрити с посебним подозрењем.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Презир Запада и одговор Русије

* Обавезна поља