Прича о везировом слону

Да се разумемо: Александра Никитовића не познајем, никада се нисмо чули, никада га у животу нисам видео, јер, као што знате, Коштуница, Ђинђићи остали постпетооктобарски властодршци брзо су позаборављали оне ретке медијске наивчине и ентузијасте који су их, на вештачким плућима, одржавали за Милошевићева вакта.

Хоћу да кажем да су, са Никитовићем и његовима, кад су ови држали топузине у рукама, новодемократске кафе испијали дежурни јавни полтрони: бивши Слобини ликови од поверења, Мирине улизице, Коштуничини обожаваоци, Ђинђићеви увлакачи, Тадићеви пајтоси, Дачићеве пришипетље, данас – судим – „Алекови људи од реформи“.

С Никитовићем, елем, нит сам јео нит пио; сматрам га, штавише, једним од главним криваца за факат да у српском парламенту данас нема ни у траговима патриотске (без наводника) демократске деснице. Али, кад прочитам како, наводно, „Брисел тражи Никитовића“, а у лов на овога укључило се и, до јуче бучно квазипатриотско, оно „нешто што се продаје на трафици, а нису цигарете“, одједном се буни нешто у мени. Да, хајде да видимо ко је крив за паљење неких амбасада у Београду, после протеста због признања Косова, 2008. године, али идемо, пре тога, по реду приоритета. Хајде да питамо нашу власт зашто је одустала од тражења имена криваца за бомбардовање Србије, 1999, без дозволе Уједињених нација; хајде да се подсетимо које су то државе, међу првима, признале Косово, које су то силе притискале друге земље да исто учине, које су то, нама тзв. братске, пријатељске и томе слично државе пожуриле да, актом признања, комадају Србију… Тек кад се прерачунамо је ли нека спаљена зграда важнија од десетине хиљада живота или од 15 одсто државне територије Србије, може да дође ред и на Никитовиће, било како да се зову.

Није проблем Србије „страх од страха“, како су нашег премијера, намерно или не, али сасвим погрешно, научили амерички и израелски ПР саветници, као што није апсолутно тачно ни то да „нема завера, јер за све што нам се десило, у највећој мери, криви смо сами“. Србија 2014. није, на срећу или на жалост, Америка 1933, у време председничке кампање Френклина Рузвелта, као што ни све важно у животу једног друштва није већ описано у инстант приручницима политичког маркетинга. Проблем државе Србије данас је – недостатак самопоштовања и мањак визије.

Ко о чему ја о елефанту. Као што писах већ, чудо невиђено десило се пре 175 година у Београдском пристаништу – онодањи Београђани видели су слона! У „Причи о везировом слону“ Андрић је описао како су Травничани доживели долазак слона тамошњег везира Сеид Али Џелалудин-паше у њихову касабу. „У тијесној травничкој чаршији фил је изгледао већи него што је у ствари био“, а изгледао је и страшнији и гломазнији, јер су сви, гледајући га, помишљали више на суровог везира него на животињу саму.

„Машалах! Машалах! Лијепа хајвана! Не буди му урока! Ја, ја, божје давање!“ – глумили су Травничани своје одушевљење. Нешто слично, режисери седнице Владе у, некоћ, ратном стоном Нишу, очекују данас од Нишлија. Министри су, јелте, као овејани демагози отпутовали аутобусом (штета што нису продужили до Прешева, да виде како изгледа тај део нашег првог „ауто-пута“) и – то ће бити то од сто пута обећане децентрализације, децентрализације и дебеоградизације Србије. И елефант, приде.

Извор: Данас