„Пристојна и нормална Србија“

Пре нешто више од годину дана председник владе рече да хоће „пристојну и нормалну Србију без блата, примитивизма”, а истовремено се телевизије с националном фреквенцијом, с изузетком РТС-а, све време такмиче за шампиона примитивизма, док се таблоиди и понеки Александру Вучићу нарочито одани интернет портали, тежећи да блатом окупају његове политичке противнике, дословце гуше у њему. Тренутно „ружичаста” и „срећна” телевизија убедљиво воде и може бити да је остварена предност недостижна, али простачки потенцијал других телевизија никако не треба потценити.

Све се то дешава док телевизијски новинари у информативним редакцијама или уопште не могу или једва успевају да професионално обављају свој посао. Наиме, Бранкица Станковић већ годинама има полицијску пратњу, пошто јој мафијаши прете смрћу; „Утисак недеље” је скинут с програма тек који месец пошто је председник владе изрекао горе поменуте речи; Даница Вученић је напустила новинарство; Љубица Гојгић је прво склоњена с телевизије на радио Б92, да би, услед чињенице да ће и информативни програм, по којем је овај радио био препознатљив, ускоро бити укинут, прешла на РТВ; Оливера Ковачевић још увек истрајава, иако уз притиске, у бици за објективно обавештавање јавности. У штампаном новинарству пар озбиљних дневника и недељника бране новинарску част, иако их представници извршне власти на различите начине притискају, између осталог, и тужбама суду када изгубе полемику коју сами изазову.

За све то време, нема јавних расправа о друштвено битним стварима. Тако се одједаред испоставило да помпезно најављени „Београд на води” неће вредети 3,5 милијарде евра, како власти увераваху, већ свега 300 милиона, јер на потоњу суму гласи уговор. Рђава идеја остаће, хвала небесима, већим делом неостварена. Несрећа је, ипак, што ћемо вероватно гледати увијено фалусоидну грдобну кулу и потрошачко светилиште, јер то је инвеститор заискао, а његова се на периферији капиталистичког система не пориче.

Шта тек рећи што познато није о „навијачима” Звезде и Партизана? По ко зна који пут применили су насиље, како једни против других тако уједињени против жандармерије, здравог разума и грађанске безбедности. Болан је недостатак воље власти да реши овај проблем. Наиме, иако је непорециво неспособна, ипак је бар једном показала да државу нико не може победити. ЛГБТ особе су нпр. прошле године прошетале градом (додуше, брата председника владе је незаконито и неуспешно штитила војска), када је власт решила да то омогући. Ако је тако, онда би она требало јасно и гласно да поручи својим пријатељима у управама Звезде и Партизана, а и својим јаранима међу вођама „навијача”, да криминал – било финансијски било онај у вези са трговином дрогом или онај исказан у тучама на стадионима – неће бити трпљен (било би лепо да се зна зашто је досад био), те да ће полиција и правосуђе коначно обавити свој посао. Треба поновити, нико неће купити овакве клубове, јер они су огрезли не само у астрономским дуговима, већ и у криминалу. Штавише, приватизација није универзални лек, а пречесто је смртоносни отров, те држава не сме изигравати своје друштвене обавезе тако што ће се у њу уздати.

Пристојна и нормална држава лако препозна и брижљиво негује оно што вреди, а рђава гуши и затире друштвене вредности. Најновији пример ове правилности понудиле су Француска и Србија. Прва је пре неколико дана највишим државним одликовањем, Легијом части, одликовала Ољу Бећковић. Био је то дирљив тренутак. Дирљивост је посебно у чињеници да је званична Француска препознала оно што званична Србија није. Француска је послала јасну поруку, јер Европска унија, уз све своје недостатке, уистину баштини извесне цивилизацијске вредности које званична Србија, нажалост, не разуме. Отуда не чуди да се од представника коалиције на власти није на свечаности нико појавио. Неки нису желели, а неки, чак иако јесу, нису смели пошто су уцењени. Тако је власт признала одговорност за укидање четврт века емитованог, угледног и утицајног „Утиска недеље”.

Но, она не би смела укидати култне емисије, мафијаши не би смели водити навијаче, већ би се морали наћи у затвору, не би се смело владати помоћу уцењивања хапшењем коалиционих партнера и опозиционих првака, јер криминалце из политике ваља преселити у затвор, а најлепши делови града не би се смели без јавне расправе и јавног такмичења уступити инвеститорима. Другим речима, приватни интереси властодржаца, њихове родбине и пријатеља или инвеститора никада не смеју ићи на уштрб јавног односно општег интереса, барем тако важи у пристојним и нормалним земљама…

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Извор: Политика