Притвор као казна

БЕОГРАД – Према подацима, сваки четврти затвореник у Србији је заправо притвореник, а остали су осуђеници.

Трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, пише у Уставу Републике Србије, али стање у српским затворима очигледно није у складу са уставом.

Притварање окривљених требало би да буде само изузетна мера којом се обезбеђује њихово присуство у кривичном поступку. У највећем броју случајева судије одређују притвор због опасности од бекства и утицаја на сведоке. Закон их обавезује да укину притвор чим престану разлози због којих је одређен, на пример када су саслушани сви сведоци и прикупљени материјални докази.

Иако је изузетна мера, притвор често постаје казна, јер истраге трају месецима, а суђења годинама. Притом су услови живота у просторијама за притвор много лошији од услова у којима бораве осуђени затвореници, који су распоређени у установе за издржавање казне.

Сви притворски предмети се третирају као хитни. Због чињенице да је окривљени лишен слободе, а да још није доказана његова кривица, сви државни органи имају обавезу да поступају „са нарочитом хитношћу”. Зато предуго трајање притвора представља и кршење претпоставке невиности.

Право сваког притвореника да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења предвиђено је и Европском конвенцијом о људским правима.

Поред тога што није у складу са претпоставком невиности, дуго трајање притвора представља и потенцијалну опасност за државни буџет. Јер, ако се покаже да је притвор био неоснован, а дуго је трајао, грађанин који је био лишен слободе тражиће од државе велику одштету. Србија је током последњих неколико година платила накнаду штете за око 120.000 дана неоснованог притвора.

Право да траже накнаду штете имају они против којих је поступак обустављен или чак није ни покренут, они против којих је оптужба одбијена и они који су ослобођени кривице, а били су притворени. Међутим, могу бити спорне и одлуке суда о продужењу притвора док он још траје, иако у том тренутку нема одлуке о обустави поступка или одбијању оптужбе. То показује и најновија одлука Уставног суда Србије којом је уважена жалба окривљеног Звонка Никезића. Уставни суд је оценио да је Никезићу повређено право на ограничено трајање притвора, предвиђено чланом 31. Устава Републике Србије. То је први пут да Уставни суд сагледа неуставност продужења притвора у тако кратком року, док је окривљени још у притвору, рекао је његов бранилац Зденко Томановић и нагласио да таква одлука Уставног суда треба да буде подстрек нашим судовима да притвор не претварају у казну или одмазду, већ управо да га користе као изузетну меру.

Притвор није казна, али се извршава у затвору и зато га и осуђеници и грађани сматрају неком врстом казне. У складу са тим, пуштање из притвора доживљава се као ослобађање, а продужење притвора као „доказ кривице” односно извесност будуће осуде.

Треба увек имати на уму да притвор није обавезан, већ се примењује само онда када се присуство окривљеног не може обезбедити неком блажом мером, као што су јемство, забрана напуштања боравишта и кућни притвор.

Јемство не треба да буде привилегија само богатих, јер се његов износ одређује „с обзиром на тежину кривичног дела, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање особе која даје јемство”. Сваки притвореник има право да суд размотри замену притвора другом мером.

Извор: Политика