Путин као стварни победник рата за Нагорно-Карабах

Док Азербејџан слави, руски тенкови улазе у Нагорно-Карабах. Јасно је ко је победник у рату у јужном Кавказу. А губитник је, поред Јермена, и међународна дипломатија, оцењује уредник у ДВ Роман Гончаренко.

Нови рат у Нагорно-Карабаху, који је почео пре око месец и по дана – је окончан. Али, у ноћи с понедељка на уторак изненада најављени преговори о прекиду ватре не окончавају само борбе. То мења и досадашњи статус кво у јужном Кавказу. Споразум предвиђа да Азербејџан у наредним недељама обнови контролу над великим деловима своје бивше, већински јерменске и скоро 30 година отцепљене провинције Нагорно-Карабах, као и у оближњим окрузима.

Азербејџански председник показао се као победник. Али, победници су Турска, која подржава Баку, али пре свих Русија, која сада стационира своје мировне трупе у Нагорно-Карабаху. Обе силе изградиле су утицај у том региону.

Пропало мировно решење

Губитници су Јерменија и међународно непризната Република Нагорно-Карабах, коју пак Јерменија подржава. Али, не само оне. Пре свих губитник је дипломатија. Скоро три деценије се под покровитељством Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) трага за решењем. Без успеха. Конфликт око Нагорно-Карабаха је 1994. само је замрзнут.

То би се додуше могло посматрати и као успех, али „Група из Минска“, предвођена Русијом, САД и Француском, а која је била одговорна за преговоре, све више се показивала немоћном. Безбројни предлози за примирје су одбијани, како од стране Азербејџана, тако и од стране Јерменије. И то све док се Баку није осетио довољно снажним и да је могуће „војно решење“, како је то Алијев формулисао. Тако он сада тријумфује, а од мировног решења за замрзнути конфликт, што је пропагирао Запад, остале су само рушевине.

Када је крајем септембра поново избио рат у Нагорно-Карабаху, ОЕБС се рутински ограничио на позиве за прекид насиља. Али, дипломатија која се води преко воље може само да изгуби. Након недеља жестоких борби, Азербејџан је створио нову реалност. А сада је и без ОЕБС-а постигнут пробој. Зато се поставља питање да ли је у том смислу Група из Минска уопште потребна. Те структуре више немају шта да кажу у Нагорно-Карабаху. Могуће је да ће сада да буду покренути нови формати, у којима ће учествовати и Турска.

Владимир Путин посматра маневре руске војске (колаж) – Фото: Снимак екрана/YouTube

Запад поново пушта Путина да ради шта хоће

А Русија? Председник Владимир Путин још једном је показао да своју војску може и жели да употребљава као политички инструмент. Па чак и када се демонстративно држи по страни и пушта друге да делају – у овом случају Илхама Алијева. Јерменија је додуше у војном савезу са Русијом, али из Кремља је недељама хладно саопштавано да се Москва меша у конфликт само ако је у рату нападнута јерменска територија.

Тек када су из руског угла услови били повољни, Кремљ је интервенисао. Путину је било стало до тога да се ослаби јерменски премијер Никол Пашињан. Пашињанов пут до власти водио је преко уличне револуције, коју је Москва тешка срца прихватила. С друге стране, Русија је видела добру прилику да, поред војних база у Јерменији, коначно стационира своје војне трупе и у региону Нагорно-Карабаха. Јереван је годинама био против руских мировних трупа, али је морао да пристане због претећег пораза у Нагорно-Карабаху. Запад је тако поново препустио поље Путину – исто као у Грузији, Украјини и Сирији.

Извор: Дојче веле