За неколико дана друштвени активисти у Венецији који припадају покрету Влада Венета одржаће егзибициони процес против америчког председника Барака Обаме, председника ЕУ Хермана ван Ромпеја и председника Украјине Петра Порошенка. Њима ће судити Раселов трибунал, то јест суд који су 1967. основали филозофи Бертранд Расел и Жан-Пол Сартр, као међународни суд за ратне злочине поводом рата који су САД водиле са Вијетнамом (председник суда био је Сартр, а један од судија Владимир Дедијер). Ова метода изабрана је у циљу скретања пажње најшире јавности на стварне догађаје и размере хуманитарне катастрофе у Доњецку и Луганску. Али и као важно подсећање да се, у ситуацији у којој изостају реакције правно обавезујућих инстанци, оснивање објективног и независног трибунала појављује као базично окупљање на темељу осећаја за правду. Раселов трибунал, по дефиницији, састоји се од истакнутих интелектуалаца, стручњака и људи који заступају различите политичке погледе, али које спаја захтев за истином и праведношћу и којима није свеједно шта се дешава – у Украјини или било где другде.
При разматрању ове иницијативе, пре свега, уочава се следећи паралелизам: када су филозофи основали Раселов суд 1967, била је то у великој мери последица чињенице да рат у Вијетнаму никада није споменут у Уједињеним нацијама. Ова чињеница логички кореспондира с низом сличних примера експлицитних или имплицитних „хуманитарних” и других интервенција у свету у протекле три деценије – закључно са савременим ратом у Украјини. Константа се, на тај начин, проналази у империјалном политичком деловању и у самим Уједињеним нацијама, које нису послале мировне снаге у циљу спречавања израелске офанзиве на Газу или спречавања даље ескалације украјинске кризе. А разлози за пасивност најважније међународне институције, по свему судећи, сежу даље од бирократичности и неефикасности. Или, прецизније, ни за противправно деловање највећих западних сила ни и за изневеравање права од стране највиших светских институција – не постоји међународна инстанца која би могла да пресуђује. Већ се, наиме, увек претпоставља темељна изузетост од правила или изузетност која је таквог карактера да надилази све норме. У том светлу, Раселов суд – посебно ако би се ова идеја проширила – појављује се као први корак ка формирању инстанце из које би с временом могле да израсту нове структуре обавезујућег карактера које би се не само у теорији већ и у пракси руководиле начелом равноправности и принципом истине.
Свакако, овај процес блиско је у вези са идејом промене, то јест подизања цивилизацијског нивоа у различитим тзв. прогресивним државама, што је у Европи делимично почело да се догађа. Истовремено, у САД се појачавају две тенденције, једна „одоздо”, која говори о све мањем степену подршке за насилне интервенције, и друга „одозго”, која указује на оснажен милитаристички дискурс. Тако преостаје питање да ли је основано очекивати да је истинска трансформација цивилизацијске и културне парадигме остварива у политичком времену које наступа или је време за такву промену већ истекло.
Ипак, концепција о постављању темеља за Раселов трибунал – или, још пре, мноштва трибунала ове врсте на различитим местима – упућује на значај укључивања у јавни живот истакнутих правника, филозофа, писаца и научника на сасвим нов начин. Јер спремност да се објективно каже истина – независно од необавезујућег карактера пресуде – представља почетну тачку за повратак етике у политику, то јест за конституисање и политичке етике и за обнављање делатности јавних интелектуалаца које има резонанцу у друштвеном телу. Штавише, реч је и о изразитом кораку ка правој демократији, јер њен неизоставни део садржан је у превазилажењу јаза између народа, с једне, и политичких и економских елита, са друге стране.
Оставите коментар на Раселов трибунал и осећај за правду
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.