Референдумски (карам)бол

Ево и ја, скоро да се сложим са једним Канцеларевим ставом! Оном гледе референдума у Српској.

Мислим, под условом да и први и други пасус приопћења за тисак, онај о неслагању с референдумом и слагању с вољом грађана РС, читате као једно нераскидиво тело и једну душу. Што би рекао Љајић, немешање плус неподржавање референдума који ће, и овако и онако, вероватно, бити одржан, крајње је коректна и стабилизирајућа позиција.

Дакле, данашњу колумну ботовске хијене могле би промптно да прескоче, а другови напредњаци ред би био да ме се сете и уврсте као експонат на неку нову изложбу која би се звала „Нецензурисани аксиоми“, на пример. (Ову идеју Д. В. Станковићу, Владанки, Бебама и осталом Канцеларевом агитлуку уступам бесплатно, тек да се зна!)

Но, дојмим да наш Канцелар, баш као колеге му по положају из ПГ и ПШ, и иначе, баш и не воли нешто референдуме, плебисците, народна изјашњавања, непосредна учешћа грађана у вршењу државне власти, којекакве форме директне демократије и ине демократске тричарије. Он се најкомфорније, као риба у води, осећа на изборима, када се, попут 2012, 2014, 2016, ни о чему проблематичном конкретно није изјашњавао, већ, пошто узме власт, преузима на себе дизгине јединог, а преслободног тумача народне воље. Ако ме сећање служи – а накупило се година, Богу хвала – наш Канцелар је једино, у најважнијој споредној функцији министра пропаганде, уживао у оном Слобином референдуму, 1998, на коме је народ плебисцитарно одлучио да „нема уласка НАТО трупа у нашу земљу“.

Зато њему није до Додиковог референдума. Јер, реализација референдума ма и о најбенигнијем питању отвара врата каснијој институционализацији права – а случај Велике Британије, Шкотска, па Брегзит, показује – и моди свенародних изјашњавања. Зашто Канцеларев високи пријатељ из ПГ – овај што управо са Тачијем омеђује источну границу своје државе отимајући део територије Србије у Метохији – рецимо, бежи од референдума о уласку у НАТО као ђаво од крста? Зато што је тамо, можда и битније од тога ко ће победити на предстојећим изборима, хоће ли 16. октобра надјачати пронатовске или противнатовске снаге, важно да ли ће бити довољно гласова за референдум на коме би се грађани изјаснили желе ли Црна Гора и Брда, у неком будућем, далеко му лепа кућа, рату с Русима или против њих, контра Јапана или с Јапанцима да удари на Владивосток… Па, онда, у поштеној кампањи, ком обојци ком опанци.

Референдум, елем, не порађа рат. Јер, ратови не почињу због незнања о њиховој природи, већ упркос знању да доносе несрећу и да представљају зло, али их људи – вели Ниче – започињу с уверењем да им они могу донети добро. Многи би да забораве да су референдуми о независности у две чланице бивше СФРЈ, после којих је почео рат, одржани контра Уставу СФРЈ, али и уставима те две тадашње социјалистичке републике и противно вољи једног конститутивног народа. Многи би да похране у колективну амнезију да су они који су, почетком деведесетих, толмали резултате референдума у тим републикама пренебрегнули да су грађани тада изгласали не само сувереност тих новостворених држава већ и право и могућност њиховог уласка у савез југословенских држава!

Дакле, није Канцелар рекао то што је рекао о референдуму само због љубави или бриге за Српску и БиХ, већ, пре свега, поради себе и страха од одговора грађана на пузајуће, а све на мала врата, приближавање Србије НАТО пакту. Подсећам да сам овде, пре две недеље, цитирао саопштење „Беле куће“ после Бајденове посете Београду: „САД снажно и доследно подржавају настојања Србије да ојача односе са НАТО!“ О коме сви ћуте…

Извор: Данас