Сахрањен Жељко Цвијановић

Комеморативни скуп поводом смрти једног од најбољих српских новинара Жељка Цвијановића одржан је у у свечаној сали Скупштине Београда у присуству чланова његове породице, пријатеља и колега.

Међу окупљенима присутан је велики број истакнутих личности из политичког, културног и јавног живота, међу којима и Љиљана Смајловић, Милорад Вучелић, Андрија Младеновић, Никола Селаковић, Владан Вукосављевић, Драган Ј. Вучићевић, Александар Апостоловски, Александар Вујовић и Владимир Радомировић.

Опроштајним говорима од Жељка Цвијановића на комеморативном скупу опростили су се новинар „Политике“ Александар Апостоловски, министар културе Владан Вукосављевић, заменик главног уредника Новог Стандарда Александар Вујовић, председник УНС Владимир Радомировић, његов син Андреј Цвијановић, супруга Матилда Вељковић и главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић констатовао је да одласком Жељка Цвијановића остаје велика празнина у медијском простору Србије.

— Није био медијски гласноговорник било чијег, а нарочито не туђинског интереса. Истеривао је у свом писању правду за свој народ који каже да „правда држи земљу и градове“ – рекао је министар.

Драган Ј. Вучићевић од колеге Цвијановића опростио се речима:

— Жељко је био новинар. У те четири речи све је речено! Јер, Жељко није био новинар из позе, из нужде, из партијског или било каквог другог задатка. Он је једноставно живео новинарство. Био је један од најбољих, ренесансна личност, образованији и начитанији од свих нас који се данас и овде бавимо овим послом. Његови текстови, уџбенички примери стилског савршенства, остаће најбољи путоказ младим колегама, оним малобројним који још хоће да се на озбиљан начин баве новинарством. Жељко је био човек са ставом. Писао је и говорио тачно онако како је мислио…“

Потресним говором од Жељка Цвијановића опростио се и његов син Андреј:

— Када се видело да долазимо до краја заједничког пута, тата је био све смиренији. Говорио је: Борба је, идемо даље. Док сам ноћас размишљао шта да напишем у десетину речи ја сам схватио: Тата је Веровао.

Од Цвијановића се опростила и његова супруга Матилда Вељковић речима:

— Живот са Жељком био је као ролеркостер и ни за шта га не бих мењала.

Цвијановић је био главни уредник портала „Нови Стандард“, а међу колегама и читаоцима остаће упамћен као један од најбољих познавалаца међународне политике у Србији.

У својим аналитичким, стилски савршеним текстовима са непогрешивом тачношћу предвиђао је догађаје од пресудне важности за Србију, Балкан и цео свет.

Тако је, између осталог, у једном од текстова за Информер, први у региону, најавио победу Доналда Трампа на изборима у САД.

Био је велики патриота и доследни борац за српске националне интересе.

Цвијановић је рођен 1964. године у Сарајеву. Завршио је студије књижевности, а по избијању рата у Босни и Херцеговини радио је као уредник у агенцији „Срна“ и листу „Јавност„.

Једно време био је шеф дописништва „Срне“ у Београду. По одласку из те агенције био је уредник недељника „Блиц њуз„, потом „Европе„, а онда оснива „Стандард„, па „Нови стандард“.

Жељко Цвијановић биће сахрањен у 13 сати на Новом бежанијском гробљу.

САХРАЊЕН ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Један од најбољих српских новинара Жељко Цвијановић сахрањен је данас на Новом бежанијском гробљу у Београду. Пошту преминулом поред чланова породице, бројних колега, пријатеља и познатих личности одао је и председник Србије Александар Вучић

Уочи сахране, у свечаној сали Скупштине града Београда одржан је комеморативни скуп поводом Цвијановићеве смрти у присуству чланова његове породице, пријатеља и колега.

Међу окупљенима присутан је велики број истакнутих личности из политичког, културног и јавног живота, међу којима и Љиљана Смајловић, Милорад Вучелић, Андрија Младеновић, Никола Селаковић, Владан Вукосављевић, Драган Ј. Вучићевић, Александар Апостоловски, Александар Вујовић и Владимир Радомировић.

Опроштајним говорима од Жељка Цвијановића на комеморативном скупу опростили су се новинар „Политике“ Александар Апостоловски, министар културе Владан Вукосављевић, заменик главног уредника Новог Стандарда Александар Вујовић, председник УНС Владимир Радомировић, његов син Андреј Цвијановић, супруга Матилда Вељковић и главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић.

Цвијановић је био главни уредник портала „Нови Стандард“, а међу колегама и читаоцима остаће упамћен као један од најбољих познавалаца међународне политике у Србији.

У својим аналитичким, стилски савршеним текстовима са непогрешивом тачношћу предвиђао је догађаје од пресудне важности за Србију, Балкан и цео свет.

Тако је, између осталог, у једном од текстова за Информер, први у региону, најавио победу Доналда Трампа на изборима у САД.

Био је велики патриота и доследни борац за српске националне интересе.

Цвијановић је рођен 1964. године у Сарајеву. Завршио је студије књижевности, а по избијању рата у Босни и Херцеговини радио је као уредник у агенцији „Срна“ и листу „Јавност„.

Једно време био је шеф дописништва „Срне“ у Београду. По одласку из те агенције био је уредник недељника „Блиц њуз„, потом „Европе„, а онда оснива „Стандард„, па „Нови стандард“.

Говор Андреја Цвијановића на комеморацији

Знате да сте имали великог оца када свим силама покушавате да сажмете у 10 реченица све оно што бисте желели да кажете о њему пред оволиким аудиторијомом.

Размишљајући о томе шта бих могао да кажем, у први мах сам помислио да би се од мене очекивало да испричам неку причу или анегдоту о моме тати. Али су последњи месеци које сам провео с њим, страх и туга који су ме преплављивали, напросто брисали све наше безбрижне игре из детињства, све наше сукобе из мојих тинејџерских дана, када је покушавао да ми објасни да не треба да будем груб да бих прикрио несигурност и да није потребно да се размећем како бих показао да можда нешто знам боље од својих вршњака.

Последњих недеља, док је у мени нарастала спознаја да полако долазимо до краја нашег заједничког пута, тата се понашао као да се ништа страшно неће догодити. Проводили смо заједно, неретко, целе дане и ноћи. Гледајући га, мој страх је све више растао, а тата је био све смиренији. Није дозвољавао ама баш ниједној сумњи, новој дијагнози и резултату да га оборе. Говорио је, као и увек: Идемо даље, борба је. Мене је то чак на моменте и нервирало. Каква борба кад све иде у суноврат?

Он је у болесничком кревету покушавао нешто да прочита или напише, а ја сам био љут мислећи да је то губљење времена и да би требало да разговарамо о важним стварима. За мене је најважнија ствар у тим тренуцима била да он може да оде, а да ја нисам спреман на то. А он као да са смрћу није рачунао.

Питао би ме да ли сам коначно прочитао неку књигу о којој ми је говорио. А ја сам се питао да ли он можда не разуме резултате, да ли можда не види куда све то води и како сада могу да буду важне те неке књиге. Нисам могао да разумем како са тако невероватном смиреношћу може да прича о обичним стварима док нам време истиче.

Док сам ноћас покушавао да пронађем начин како да у неколико десетина речи опишем човека који је за неколико сати могао да напише десетине страница о било којој теми, схватио сам једно – тата је веровао.

Веровао је да му ни два рата и три још гора мира, како је умео да каже, нису дата случајно. Тако је мислио и о свим биткама за које је веровао да су његове, иако се мени чинило да нису морале да буду. Говорио је да ће све бити онако како мора да буде, али се борио као да све само од њега зависи.

Ако сам уопште могао да спознам шта је вера, то ми се догодило тек кад је тата отишао. Да ми је све важне ствари говорио кроз мале, наизглед неважне приче. Тек сада сам схватио да је мој тата био верујући цовек. И да је био сасвим у праву када је недавно захтевао да недељу дана поделим са једном блиском особом, рекавши ми: Види, ти и ја само поделили све важне ствари.

Сада прикупљам све књиге за које ми је рекао да морам да их прочитам.

Извор: Нови Стандард