Сеча директора или нова представа

Политика ме на неки начин, иако нисам политичар, нити имам везе са политичарима, довела на ово место и исто тако су политичари одлучили и да ме склоне, рекао је Александар Тимофејев, бивши директор и главни уредник РТВ Студија Б, помирљиво реагујући пре два месеца на одлуку нове београдске власти.

Очекује се да исту филозофију „како дошло, тако прошло” прихвате и челници јавних предузећа које ће Влада Србије сутра сменити. Како је „Политика” већ објавила незванична сазнања, требало би да буде смењено 90 одсто директора јавних предузећа. Раније се спекулисало да су предвиђени за одстрел најпре први људи „Железница Србије”, „Коридора”, ЕПС-а, „Србијагаса”… Оваква „сеча” директора требало би да означи почетак краја неславне епохе српске привреде коју је обележио чврст загрљај политичких партија и јавних предузећа – толико чврст да су предузећа готово на издисају (иако су и даље заслужна за око 50 одсто домаћег бруто производа).

Али, то су виђења оптимиста. Песимисти кажу, а није их мало – чекајте прво да видимо да ли ће доћи бољи или гори уместо ових. Сумње поткрепљују логичним питањем: зашто би ико ишта мењао у рајском систему у коме узимаш шта хоћеш а никоме не одговараш?

Чак је и амерички амбасадор Мајкл Кирби недавно јавно говорио о овој појави: „У пракси имате компаније које предводе странке. То је веома скуп начин за финансирање политичких странака”.

Прича о департизацији јавних предузећа стара је колико и демократске промене у Србији, а интензивирана је пре две-три године када је Млађан Динкић предлагао да се пре избора усвоји закон о департизацији, Драган Ђилас је још док је његова Демократска странка била на власти написао предлог закона којим би се увело професионално управљање јавним предузећима, на који се нико није ни осврнуо, а један дневни лист је уочи избора 2012. приволео представнике главних странака да потпишу договор о департизацији. Потписали су га ДС, СНС, УРС, ЛДП, СДПС, ЈС, а чак је и СПС, који се једини раније отворено супротстављао идејама да се страначким функционерима осујети долазак на чело великих система осим ако то поштено „зараде” на конкурсу, дао усмену подршку. Дакле, иако су и раније начелно сви били за, а само социјалисти против, тек сада је у најави први конкретан корак.

Нови закон о јавним предузећима, додуше, добили смо још крајем 2012. године, а у међувремену су истекли рокови за расписивање конкурса за нека предузећа, за друга су конкурси истекли а да још немамо ниједног директора великих јавних предузећа који је дошао преко конкурса.

А ни тај конкурс није баш савршена заштита од могућег партијског уплива у избор директора. Стручна комисија ће, наиме, одабрати три најбоља кандидата а влада ће бити та која ће рећи коначну реч – изабрати једног, или одбити сва три предлога.

Говорећи о конкурсима, извршни директор Транспарентности Србија Немања Ненадић рекао је недавно за Танјуг да је код нас прво питање да ли ће се уопште на њих јављати људи који немају партијску залеђину.

„Чини ми се да је досадашње искуство у том погледу лоше, јер се мало људи јавља на конкурсе. То је зато што се унапред зна коме ће шта да припадне тамо где постоје коалиције. Ако се мало људи јави, а имају унапред сигнал да могу бити изабрани, онда конкурс губи смисао”, указао је Ненадић и додао да би премијер Александар Вучић и Влада Србије, уколико желе да промене ово стање, морали да учине све што је у њиховој моћи да увере потенцијалне кандидате да треба да се јаве на конкурс у што већем броју.

Оно што је речено за републичка јавна предузећа, важи и за неколико стотина локалних јавних и јавних комуналних предузећа. Тиме је простор за ухлебљење партијских кадрова био практично безграничан. Увек се у свакој фирми могло наћи место за неколико нових људи из нове партије која је дошла на власт или обећала подршку владајућој коалицији. Због такве појаве професор Владимир Гоати назвао је партије „функционалним еквивалентом агенције за запошљавање”.

Јавна предузећа пружала су прилику да се високи страначки функционери запосле на важним местима, са добрим платама, било то директорске или функције у управним одборима. А какве то финансијске могућности пружа видели смо пре шест година на случају „Кришто”. Као директор Аеродрома „Никола Тесла” Бојан Кришто је у јуну те 2008. примио 880.000 динара на име плате и бонуса за успех фирме, а неки од његових сарадника су добијали око 550.000 динара.

Даље, о трошку одређеног предузећа могу да се обаве неки „послићи” и за партијске потребе (превоз, штампање промотивног материјала и слично), да се спонзорише омиљени клуб или концерт неке звезде, а могу и да се намештају послови за приватне фирме чланова странке или финансијера. Посебна прича је тзв. партијски порез, односно давање одређеног процента од плате, који су партије разрезивале својим људима који су захваљујући странци били негде запослени. Размере тога могли смо видети у марту ове године када је плануо скандал у Агенцији за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) – запослени са платама од 130.000 динара уплаћивали су 60.000 својој странци.

Следећег месеца је премијер Вучић изјавио да јавна предузећа више неће бити партијски плен и најавио да ће их убудуће водити најбољи менаџери, без обзира на партијску припадност. Сада ће моћи да докаже да је то искрено мислио. Неки оцењују да ће он заиста моћи озбиљно да уђе у овај посао самим тим што људи „по дубини” у јавним предузећима и институцијама, који ће осетити последице евентуалне професионализације њихових фирми – нису његови. Углавном ни чланови ни гласачи.

Извор: Политика