Србија између НАТО чекића и руског наковња

Време хладног рата је одавно прошло, Србија је, како многи кажу, „преспавала пад Берлинског зида”, али када се коначно пробудила – открила је да се опет налази стешњена између источног и западног војног савеза. Уместо Варшавског пакта, НАТО је од 2003. добио новог такмаца, ОДКБ (Организацију договора о колективној безбедности). Иако бројчано мањи, са свега шест чланица, у поређењу са НАТО-ом који их има 28, војни савез ОДКБ са Русијом на челу заузима огромну територију у срцу Евроазије.

Обе организације, како оцењују стручњаци, поред класичних војних, све више добијају политичке, па чак и економске функције, па је зато НАТО и ОДКБ правилније називати војно-политичким савезима. Основна функција НАТО-а јесте да надзире и држи под контролом Европску унију, односно да обезбеди да утицај Вашингтона на Брисел увек буде значајан. ОДКБ, са своје стране, има двоструку улогу. Најпре да обезбеди Москви војни приступ удаљеним територијама које су некада биле део СССР-а, али и да спречава појаву „обојених револуција”, преврата и грађанских ратова у државама чланицама.

Да је Украјина била чланица ОДКБ-а Виктор Јанукович би вероватно још био на власти, а Москва би реаговала и силом да заштити свог савезника. На другој страни,  да је Украјина била део НАТО-а, отцепљење Крима и припајање Русији не би се десило, јер би њену територијалну целовитост оружјем штитиле остале чланице. Украјина је, међутим,  доживела слом и распад, а закон о војној неутралности био је један од првих који је укинула нова власт у Кијеву. И окренула се сарадњи са НАТО-ом.

Иако се сматра да је Србија, недавним потписивањем ИПАП споразума са НАТО-ом, практично дошла „на корак” од пуноправног чланства у овој организацији, то није тачно. После ИПАП-а (Индивидуалног плана партнерства), следи фаза убрзаног дијалога, затим акциони план за чланство, да би тек после тога могло да се приступи НАТО-у. У том погледу земље региона, попут БиХ, Црне Горе и Македоније, формално су напредовале више од Србије.

Али, ма колико се трудила да одржи истовремено и добре пријатељске односе са традиционалним савезником Русијом и да не поквари партнерске релације са НАТО-ом, који доминира у Европи и на Балкану, Србија се нашла између америчког чекића и руског наковња. Ова незахвална, али по многима и најпоштенија позиција, посебно је отежана због ескалирања украјинске кризе прошле године. Тако је чак један од некадашњих заговорника војне неутралности, бивши председник Србије Борис Тадић, ових дана поручио да наша земља треба да размишља о чланству у НАТО-у.

И бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери, у недавном интервјуу „Политици”, указао је на овај проблем, поручујући истовремено да опасност која прети Србији постаје све већа и да би она могла да буде колатерална штета у сукобу Запада и Истока. Монтгомери упозорава и да Русија намерно ставља тежиште на војна питања, као што су војна парада Путину у част и заједничке ваздухопловне вежбе двеју земаља, чиме настоји да погорша односе Београда са ЕУ.

Са друге стране, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши министар иностраних послова СРЈ, наглашава за наш лист да је Србија пузећим методом већ ушла у војни систем НАТО-а.

– Израз је лицемерја западних лидера када они кажу да нико не тера Србију у НАТО и да Русија злоупотребљава Србију тражећи сарадњу у војној области. После потписивања ИПАП-а Србија се обавезала да примењује све стандарде НАТО-а. Ако се томе дода да је Београд ранијим споразумима прихватио слободан транзит трупа НАТО-а и њихово задржавање на територији Србије и екстериторијалност, то јест дипломатски статус војника НАТО-а и целокупног персонала, онда се заокружује та оцена о уласку Србије у војни систем НАТО – оцењује Јовановић.

Усвајањем Индивидуалног партнерског програма са НАТО-ом Србија је успоставила још чвршће везе са овим војно-политичким савезом, слаже се и Драган Шутановац, бивши министар одбране Србије и министар унутрашњих послова у сенци ДС-а. Како објашњава за „Политику”, то значи да ће у будућем периоду наша војска чвршће сарађивати са НАТО-ом.

– Србија, уколико искрено жели да настави процес прикључења ЕУ, мораће да прави и чвршћи савез са земљама чланицама ЕУ, од којих је највећи део управо у НАТО-у. Постоји више земаља које су чланице ЕУ, а нису у НАТО-у, што указује да је могуће наставити са интеграцијама без претходног чланства. У исто време се мора разумети да ЕУ неће имати симпатије за земљу која се лажно залаже за европске интеграције, а при томе изграђује војне односе са ОДКБ-ом. Мислим да је у овој ситуацији могуће задржати војну неутралност и да Србија тек треба да изграђује односе са Северноатлантским савезом, али да у овом тренутку није реално очекивати чланство Србије – каже Драган Шутановац.

Јовановић сматра да прича о војној неутралности, то јест једнаком односу Србије према НАТО-у и ОДКБ-у, говори о нечистој савести власти у Србији.

– Њима је јасно да је огромна већина грађана против уласка у војни систем НАТО и да је народ у Србији листом за неутралност. Србија је са свим поменутим аранжманима са НАТО-ом угрозила своју војну неутралност, на један пузећи, скривен начин. Зашто ИПАП, ако наводно не нарушава војну неутралност Србије, није изнет пред скупштину и на јавну расправу?

Како објашњава бивши шеф југословенске дипломатије, ИПАП је документ на 27 страница, који у основи има милитаристички концепт, јер се само мањим делом, то јест на две странице, односи на војна питања, а највећим делом на регулисање друштвено-економског живота Србије у целини.

– То што на више места српска влада узима обавезу да пропагира НАТО у сопственој јавности, да хвали НАТО, његову улогу и циљеве, то представља недопустиво потцењивање осећања огромне већине грађана Србије. ИПАП, на пример, захтева окончање приватизације, то јест продају највећих предузећа у Србији. Тиме се разоткрива улога НАТО-а као продужене руке мултинационалног корпоративног капитала, који је из Србије од 2001. до 2011. исисао 51 милијарду долара – истиче Живадин Јовановић.

Извор: Политика