Вероватно је мало оних који су успели да суспрегну осећај мучнине, или барем нелагоде, док су гледали фотографије које ових дана сведоче о иживљавању над заробљеним војницима у Турској. Има нечег нарочито бизарног у ситуацијама када се историја поигра својим током па оне који су до јуче представљали ауторитет гурне у прашину, под ноге увек анонимној гомили. Неки би рекли – сумрак идола. Али, турска војска одавно нема статус идола или врхунског ауторитета који је некада представљала као гарант секуларног поретка. Само овлашан поглед на окрвављена лица понижених војника довољан је да буде јасно да овде немамо посла с некаквим прекаљеним вуковима који су хтели да руше власт. „Бејби фејс” уплашеног погледа најчешћи је призор који се назире из униформисаних лица која грађани бесомучно шутирају и бичују. Посебно је садистичко уживање с којим примењују тортуру над некад неприкосновеном силом у тренуцима док севају блицеви фото-апарата. Вероватно подсвесно прижељкују да такви замрзнути кадрови стигну „тамо где треба” и да ће тај неко знати да цени и, наравно, последично награди такву ерупцију лојалности.
До обезглављивања војске коначно је дошло серијом пресуда против врховних команданата пре неколико година а чистка коју сада гледамо представља само завршне тонове. Она пословична Чеховљева пушка која је била окачена о клин у првом чину, морала је да опали у трећем.
И није ту недужан ни Фетулах Гулен, некадашњи имам, у којег Ердоган упире прстом као у главног инспиратора неуспелог пуча. Гулен се у медијима портретише као некаква антитеза Ердогановом ауторитаризму, али то је још једна опсена. Једначина је у суштини једноставна. Двојица лидера су донедавно били блиски сарадници које је ујeдињавао заједнички циљ – реисламизација Турске и обрачун с војском као чуварем ватре секуларног кемализма. Када је циљ задовољен, и када је непријатељ који их је уједињавао бачен на колена, кренули су један на другога.
Но, Ердоган не би био „султан”, како му све чешће ласкају, да не уме да преокрене недостатке у предности. Владавина гвоздене песнице коју примењује у домаћој политици нимало не смета спољнополитичким партнерима да у њему и даље проналазе саговорника и „фактор стабилности” у неуралгичном региону. Јер, на столу су ипак крупни интереси који су најјаче везивно ткиво сваке политике. Он се, наравно, не либи да то богато искоришћава.
Трговина, заправо, ценкање између Турске и Европске уније које би пре доликовало некаквом оријенталном базару неголи озбиљној политици право су огледало хипокризије великих сила. Вишедеценијске европске интеграције ове земље често су цинично називане „предугом веридбом” Анкаре и Брисела. Да апсурд буде већи, тренутак у којем Европа нуди Турској прелазак на следећи ниво долази баш у моменту када су се упалиле све лампице за узбуну по питању људских права и слобода у овој земљи, а чији су једини заштитник и гарант од утицаја – управо западни партнери. Милиони избеглица који би на један Ердоганов миг кренули преко Средоземља сасвим су довољан разлог да Брисел зажмури и Анкари понуди отварање понеког преговарачког поглавља.
Упркос, или управо због макијавелистичких метода којима се служи, Ердоган и даље изгледа као незаменљив партнер како Запада тако и Русије. Најогољенији прагматизам обележава већину његових потеза, чак и када се чини да их вуче у афекту. Када је проценио да му тако одговара није се либио да одбруси Москви да му не пада на памет да се извињава за обарање руског авиона, што је Владимир Путин окарактерисао као „забадање ножа у леђа”. Одговор Русије су биле санкције на увоз хране из Турске као и укидање чартер-летова за турска летовалишта. Кад је пак Ердоган закључио да је било довољно показивања мишића, преокренуо је ћурак, извинио се Путину, а свог дотадашњег најближег сарадника Ахмета Давутоглуа – пустио низ воду. Кремљ је укинуо ембарго на туристичка путовања у Турску и Руси су опет масовно похрлили у Бодрум и Мармарис.
Међутим, иако је тешко измерити специфичну тежину односа Анкаре и великих сила, у случају Вашингтона, ово партнерство данас ипак делује незаменљиво. Турска је толико важан стратешки савезник Америке да нема никакве дилеме да би се Бела кућа потрудила да пронађе заједнички језик с било којом турском власти – Ердогановом или неком другом. Зато тренутно захлађење односа изазвано инсистирањем турске стране да САД изруче Гулена треба посматрати као представу намењену домаћој публици. Интереси који повезују Вашингтон с најважнијим стратешким савезником на јужном крилу НАТО-а далеко надилазе тренутна трвења. Симбол ове сарадње свакако је база „Инџирлик” чију изградњу су започели управо Американци. За време Хладног рата „Инџирлик” је био кључна америчка база удаљена свега сат летења од Совјетског Савеза, а немерљива је и њена важност за реакцију на евентуалне нове кризе на Блиском истоку. Мало је стога уверљивих доказа да ће Вашингтон и Анкара променити плочу у међусобним односима након овако дилетантски изведеног покушаја пуча. „Инџирлик” представља и највеће складиште нуклеарног арсенала Северноатлантске алијансе, укључујући америчке хидрогенске бомбе. Баш као у случају Европе и избеглица, све су прилике да ће нуклеарне бојеве главе и овог пута бити убедљивије од заштите људских права и подршке отпору против репресије.
Свеједно, кроз цео политички пут Реџепа Тајипа Ердогана ипак се провлачи једна заједничка нит. Турски лидер се увек тешко одупирао пориву за контролом свега у својој околини, а како се пео на лествици моћи тај импулс га је све више обузимао. Позорница на којој је на почетку каријере био окружен многим глумцима и статистима полако се празнила да би на сцени у једном тренутку остао сам. Остале силуете које се евентуално и даље појављују у његовом окружењу само су марионете чије конце он покреће.
То је опасан феномен и ма колико Ердоган био вешт политичар тешко да се неће окренути против њега. Овај проблем препознали су још антички Грци. Симптоми хибриса, како је названа ова бољка, јесу грандиозност, одсуство самокритике и везе с реалношћу. Кога хибрис заведе тај помисли да је месија и да је свака његова одлука стварно најбоља за државу и друштво.
Громогласна подршка на трговима и улицама, када су Турци масовно устали у одбрану Ердогана од надолазећег пуча, не амнестира га ипак од галопирајуће ерозије институција и поткопавања демократије које спроводи. Крајњи и највећи губитник његове амбиције да између себе и државе стави знак једнакости, основано се сумња, биће сама Турска.
