Сузе либерала

Живимо у историјском времену: сви осећамо како је наше стајалиште постало клизиште. Чему присуствујемо? Крају либералне идеологије. А пропаст велике идеологије је већи потрес од пада сто влада и слома туце држава. Идеологијом је импрегниран комплетан живот трансграничног буржоаског друштва „од политике и образовања до уметности“.

У знаном делу Самоубиство Запада (Suicide of the West) које се појавило пре пола века, а за којим је сад порасло интересовање, конзервативни амерички филозоф Џејмс Бурнхам показуje како је либерализам постао „идеологија самоубиства Запада“, што прети и „самоубиством Америке“. А „западна цивилизација не може преживети без Сједињених Држава. Мислим да је то очигледно и не захтева дискусију, да ако би дошло до колапса Сједињених Држава или њиховог пада до тачке да нису важне, колапс западних нација не би био далеко – ако се не би догодио и пре тога“, говорио је Бурнхам.

Либерализам је, иначе, свету донео једну од најзаводљивијих прича у историји. Обећавале су се једнаке шансе за све, иста права и истоветне слободе индивидуама, демократија посвећена добробити народа, тржиште као локомотива која ће све вући у прогрес, образовање као „зелени картон“ којим се човек шета преко класних ограничења, укидање глади у свету итд, итд. Толико узвишених речи које прекривају небо и засењују сунце. А резултат?

Недавно је у Давосу био највећи сајам либералних достигнућа, па да видимо шта је изнесено на базар. У „најправеднијем“ и „најпрогресивнијем“ од свих светова – осам јединки имају 426 милијарди долара, што је као 3,6 милијарди људи на планети. Али, ова половина човечанства која стаје на други тас либералне ваге нису инвалиди неспособни за рад, особе заостале у развоју, рођаци смеђовратих тропастих лењиваца. Не, нормалан свет. Мало поједностављенијег образовања него у скупим приватним колеџима, али свакако виталнији. А онда – либералним учинком направљени толико сиромашним. И то све у „глобалном селу“, где је наводно све постало тако близу.

Ниједан фараон, цезар, кан, цар, шах, султан, краљ није успео да створи свет толиких разлика. Никад и нигде.

Врхунац је апсолутна безосећајност либералног света пред том чињеницом. Та вест обилази земаљску куглу као оне зачкољице „Веровали или не“ које „Забавник“ објављује на другој страни по узору на старог Риплија. Толико стратегија за борбу против сиромаштва – апсолутног, релативног, новог – толико конференција по хотелима са пет звездица, толико бесловесних истраживања која доказују оно што и слепци виде, толико беспризорних обећања над сликама оне деце костура искапалих очију над којима не лете лешинари, јер нема ту за њих довољно меса, него муве.

Чији је то резултат? Исфабрикованих црних владара којима као луткама у путујућем позоришту управљају опуномоћени чиновници из западних амбасада? Не. У то више не верују ни НВО лобисти који ширећи вредности лицемерја зарађују свој хлеб са сто кора.

И онда, у Давосу, испражњеном од сваког садржаја и логике, на гробљу свих емоција и надања за говорницу излази генерални секретар КП Кине, члан Политбироа сталног ЦК КП Кине, председник Централне војне комисије а и председник Кине – комуњара над комуњарама! – одвојио је нешто времена да подучи либерале свих земаља. „Морамо развијати отворену светску економију. Не треба се склањати у луку сваки пут када се суочиш са олујом. То нас никуда неће одвести”, говори Си Ђинпинг до јуче највећим љубитељима слободног и светског тржишта, потомцима оних који су пре век и по његов народ ратовима нагонили да постане потрошач опијума.

Ови који седе у Давосу немају моћ својих дедова па да слободно тржиште уређују по својој мери и потреби, те чине као онај офуцани љубавник из вицева који младог супарника уверава да љубавнице више не привлачи оно што је било важно кад је он био млад. Али и манипулација се претвара у смешну работу кад изгуби везе с реалношћу. Тако се сада урушава и крвоток „идеологије либерализма“ који иде кроз западне медије, а за које је Александар Зиновјев говорио да функционишу дисциплинованије него да имају ЦК. „Неће амерички читалац Нове републике осећати никакву нелагоду док чита британски Њу стејтмент или француски Експрес. А писцу уводника Вашингтон поста или Њујорк тајмса неће требати више од седмице шегртовања да производи најважније текстове за лондонски Обзервер или, ако знају француски, за париски Монд“, писао је Бурнхам. Технике новинарског писања су једноставне, само је важно да је садржај „политички коректан“. Данас је то догурано до зида. Иста бука и бес се бацају по главама читалаца Њујорк тајмса, Гардијана, Либерасиона, Шпигла. Лете етикете и одјекује кукњава. Либерали све више личе на, пре четврт века обезглављене, совјете. Сад ће коначно схватити муке комуниста кад је одумирала идеологија социјализма. „Трампокалипса“ је, између осталог, и то.

Извор: Политика