serz-alimi 1Хоће ли челници европских земаља чланица Атлантског савеза испратити пример Жозеа Мануела Бароза, који је по завршетку председавања Европској унији постао лобиста Голдман Сакса? Није ли им, у том случају, самит Северноатлантског савеза (НАТО) могао послужити као припрема за повратак на сцену у виду консултаната неког од америчких предузећа за производњу наоружања? Иако свакако апсурдна – макар се надамо – ова хипотеза звучи тек нешто алармантније од одлуке објављене по завршетку њиховог састанка одржаног у јулу у Варшави: успостављање нове мобилне јединице од четири хиљаде људи у Пољској или некој од балтичких земаља. На пушкомет од Санкт Петербурга и упоришта руске флоте у Балтичком мору.

Већ замишљамо озлојеђеност руских државника када се НАТО, структура наслеђена још из Хладног рата, која је требало да нестане скупа са Совјетским Савезом (1), састао на истом месту на ком је маја 1955. године, под покровитељством СССР-а, потписан Варшавски пакт. Да ствар буде гора, амерички генерал Кертис Скапароти, нови командант НАТО снага у Европи, изјавио је да би његова „командна структура“ требало да буде „довољно агилна за природну транзицију између мира, провокације и сукоба (2)“. „Провокације“, кажете? Украјински председник, Петро Порошенко, који води необјављени рат с Русијом, био је позван у пољску престоницу, иако његова земља није део НАТО-а.

Тамо је могао да чује подсећање председника Сједињених Америчких Држава на његову „чврсту подршку напорима Украјине да одбрани свој суверенитет и територијални интегритет против руске агресије“. У преводу: западне санкције против Москве опстаће „све докле Русија у потпуности не испуни своје обавезе које проистичу из споразума у Минску (3)“. Вашингтон и његови савезници, дакле, остају при томе да улогу украјинских маневрисања у случају анексије Крима од стране Москве третирају као кршење споразума из Минска.

Чему одржавање тензија између европских земаља и Русије? Зато што то Вашингтону омогућава да предупреди било какво њихово зближавање, али и да након Брегзита осигура да ће његов најпокорнији савезник, Уједињено Краљевство, остати важан фактор војне будућности Старог континента. Берлин, који је управо повећао свој војни буџет, уверен је да ће „без промене курса, Русија у блиској будућности постати претња по безбедност нашег континента (4)“. Готово да смо у искушењу да ту формулу применимо на НАТО…

Други пуцњеви заглушили су ударање у бубањ Атлантског савета. Барак Обама морао је да скрати боравак у Европи након смакнућа полицајаца у Даласу. Неколико сати пред убиства у Ници 14. јула, Франсоа Оланд је у свом говору причао о плати свог фризера, али није спомињао Варшавски самит, на ком се Француска обавезала да ће допринети распоређивању трупа на граници са Русијом.

Превод – Матија Меденица

_____________________________________

Упутнице:

(1) Види: Régis Debray, „La France doit quitter l’OTAN“, Le Monde diplomatique, март 2013.

(2) Цитирано у: The Wall Street Journal, Њујорк, 11. јул 2016.

(3) Споразум о престанку сукоба у источној Украјини. Види: Igor Delanoë, „L’Ukraine entre guerre et paix“, Le Monde diplomatique, март 2015.

(4) Немачка бела књига одбране, цитирано у: Le Figaro, Париз, 14. јул 2016.


Извор: Le Monde diplomatique/Недељник

Оставите коментар

Оставите коментар на Тензије између Европе и Русије изазива Вашингтон

* Обавезна поља