Торба Едварда Сноуденa

Пресреће све што се откуца на тастатури и интернет навигацију. Те информације тајно се бележе на хард диску, за касније прегледање. Програм је невидљив за све друге, осим за вас. Активира се специјалном командом. Откријте тајне до којих вам је стало.”

Ово је једна од безброј понуда на интернету за „килогер”, програм који прати све активности на нечијем компјутеру. Понуда за личну шпијунску алатку намењену надгледању кућног компјутера. Једна од примена коју произвођач сугерише, јесте „хватање неверног брачног друга на делу”.

Тај програм је једноставан – и бесплатан. Они за које треба платити имају далеко веће могућности: да се, сакривени у неку фотографију, имејлом пошаљу на циљани компјутер. Кад се порука отвори, програм се тајно инсталира на тај рачунар и његов целокупан садржај постаје доступан оном ко шпијунира.

Разуме се, у оптицају су и програми који омогућавају тајно читање ес-ем-ес порука с мобилних телефона, сачињавају списак одлазних и долазних позива и евидентирају кретање њихових корисника.

Кад је ова технологија доступна обичним људима, може се замислити шта све могу да набаве државе и њихове тајне службе. Поготово што је ово – како је то уверљиво показао „највећи звиждач у историји” Едвард Сноуден – доба масовног надгледања. Технологију чије смо благодети пригрлили као цивилизацијско достигнуће, да би смо били обавештенији, комуникативнији, креативнији, па у крајњем исходу и слободнији, скупо смо платили – то је истовремено и технологија која нас апсолутно разголићује.

Јер све „дигитално” у свакодневици – телефонирање, размена порука, коришћење електронске поште, излазак на интернет, плаћање картицама – бива евидентирано у некој бази података, с могућношћу да буде доступно некоме ко жели да нас „профилише”: да сазна све о нама. Како је недавно показало једно истраживање на Универзитету Кембриџ, „Фејсбук”, друштвена мрежа са 1,35 милијарди корисника, о онима најактивнијим данас зна више него што знају њихови родитељи, браћа и сестре, пријатељи…

Што се тиче државног надзора, у безбедносне или политичке сврхе, то је старо колико и цивилизација. Нове су једино технолошке могућности које су данас енормне.

Од како је Едвард Сноуден показао шта све радни америчка Национална безбедносна агенција (НСА), највећа тајна служба света (са 35.000 запослених и буџетом од 11 милијарди долара), једина могућност да неко данас избегне да буде захваћен великом прислушном мрежом, било глобалном или локалном, јесте да седне у неку временску машину и транспортује се бар четири деценије у прошлост.

Сва „велика браћа”, почев од највећег, америчког, па до нашег, локалног, уверавају нас да наше дигиталне досијее праве искључиво по закону, што ће рећи само ако смо, речено њиховим жаргоном, „безбедносно интересантни”, као потенцијални терористи или нека друга врста државног непријатеља.

У оваквим околностима, приватност – сфера личног, право да оно што сматрамо само својим не буде доступно другима, а поготово држави – све више је успомена из предтехнолошке ере.

Треба ли да се с тим помиримо и тешимо како нам је савест чиста и да немамо шта да кријемо? Није ли то, међутим, капитулација, одустајање од права и слободе да неко буде оно што жели и то задржи само за себе?

Што се политичког надзора тиче, могу ли закони заиста да буду препрека за злоупотребе и да ли је у том погледу све онако у реду каквим се представља?

Свакако да није. Регулатива свугде постоји, али је та заштита неадекватна: тајне службе су свуда и „безбедносна бирократија” која има своје интересе, моћ и способност да измиче контроли.

Да је тако, довољно је подсетити се шта све, формално у име националне безбедности, ради Америка, која свој правни систем, људске слободе и грађанска права сматра примером за угледање.

Према ономе што је обелоданио Сноуден, НСА функционише тако што „захвата из свих извора, да би све потом складиштила на неодређено време, при чему има алате да ту енормну количину података о свим комуникацијама анализира, како у „реалном времену”, тако и накнадно. Објашњава се да су то такозвани „мета подаци”: ко је с ким, када и колико дуго разговарао, шта је претраживао на интернету и слично, као и да у систему то није везано ни за чије конкретно име.

Али како је доказано у потоњим медијским истраживањима, то ипак омогућава да се сазна све о некој личности, њеним интересовањима, политичком и верском опредељењу, пријатељима и познаницима, па чак и о интими.

У једном извештају из Вашингтона цитирао сам и председника Обаму који је признао да су у овом погледу „Америчке могућности јединствене”. „Моћ нових технологија значи да је све мање техничких препрека за оно што можемо да урадимо, али то подразумева специјалну обавезу да се питамо шта треба да радимо”, рекао је амерички председник.

Да то лепо звучи, али практично мало значи, потврђено је на много примера, од шпијунирања самита Г-8 и Г-20, прислушкивања мобилног телефона канцеларке Ангеле Меркел (започето још 2002, три године пре него што ће постати канцеларка), израелског премијера… Све у свему, НСА прати (или је пратила) чак око 35 светских лидера.

То међутим није изненађење, јер је старо правило шпијунског заната да треба открити тајне непријатеља, стварних и потенцијалних, али и знати шта вам иза леђа говоре пријатељи.

Наравно, не ради то само Америка, мада њена НСА несумњиво има „највеће уши”. Раде то и други. „Сваки Европљанин који жели да се жали на међународну шпијунажу, треба прво да погледа шта ради његова влада”, објаснио је то својевремено Мајкл Хејден, бивши директор и НСА и ЦИА.

Едвард Сноуден, са оним што је, бежећи из НСА, понео у својој торби, човечанству је открио много, али је утисак да торба још није испражњена.

Извор: Политика