Трајно решење је подела Косова или размена територија

ОКСФОРД – Бивши амбасадор Велике Британије у Југославији, Италији и Ирској, сада председник Тринити колеџа у Оксфорду, сер Ајвор Робертс отворено говори о потреби да се потражи трајно решење за конфликте на Балкану које би се постигло на међународној конференцији и неопходно би подразумевало промену граница и у Босни и на Косову.

За разлику од званичног става већине држава ЕУ, ви предлажете промену граница на Косову и у Босни. Више нисте у дипломатији и можете слободно да износите своје лично мишљење. Шта мислите о Бриселском споразуму између Београда и Приштине и о изборима на Косову?

Бриселски споразум је користан корак ка детоксикацији односа између Београда и Приштине. Насиље у Митровици у току првог круга избора је негативан подсетник на оне лоше дане деведесетих, не доприноси стварању добре атмосфере за приступне преговоре Србије са ЕУ.

Да ли сте променили свој став, да ли мислите да је споразум између Београда и Приштине пут ка дугорочном решењу? Или је то тек привремени предах до кога је дошло посредством Брисела?

Споразум је добра ствар и мислим да премијер Ивица Дачић заслужује честитке. Али, трајно решење је само оно које је болно за обе стране, и Србију и Косово. Оно се, по мом мишљењу, постиже поделом Косова, можда чак и заменом одређених територија.

Европска унија данас нема јасан одговор на питање како да се постави према новим државама које би могле да настану после референдума о независности у Шкотској или Каталонији. Нове државе не могу аутоматски да постану чланице ЕУ јер то чланство припада Великој Британији и Шпанији. Шта то значи за цео пројекат Европе?

Европска унија је већ довољно гломазна. А прихватање кандидатура сијасет државица које су се својевољно одвојиле од својих матичних земаља довешће до тога да систем постане пренапет.

Шта мислите о Србији у ЕУ?

С геополитичког становишта она и за Европу има много смисла. Чланство Србије и других земаља Балкана у ЕУ је неопходно како би цео регион ушао у образац доброг владања и добросуседства, баш као што се то десило на самом почетку овог пројекта с Француском и Немачком које су у претходних 75 година водиле три погубна рата.

Западне силе подржавају и признају независност Косова упркос упозорењу да се тиме отвара Пандорина кутија. С друге стране, сви се слажу да је БиХ нефункционална држава, али не допушта се да, на пример, РС организује референдум о независности.

Оне државе које прихватају и препознају независно Косово а одбацују право да се становници у саставним деловима БиХ изјасне о томе да ли желе да буду независне или да се споје са Србијом или Хрватском показују да им недостаје интелектуална кохеренција. Логично би било допустити Косову, после територијалних корекција са Србијом, да се уједини с Албанијом.
Исто тако, било би крајње лицемерно да се Србији блокира приступ у чланство ЕУ пре него што призна независност своје покрајине јер Косово још нису признале ни неке земље ЕУ.
Идеја да нерешено питање граница треба да забрани чланство у ЕУ задржала би не само Кипар него и Британију, Ирску, Шпанију и Данску изван ЕУ.

Србија и Хрватска опет ће изгледа морати да иду у Хаг пред Међународни суд правде око хрватске тужбе за геноцид и српске противтужбе. Шта мислите о томе?

Не видим никакву сврху оваквог суђења и повратка на старе тужбе обе стране. Није као у Нирнбергу. Ниједан од актера из оног времена није више на сцени. Процес може само поново да отвори старе историјске ране. Не треба их поново рашчешавати.

Пре тринаест месеци, ви сте се у интервјуу за „Политику” заложили за нови Берлински конгрес који је, по вашем мишљењу, неопходан како би се постигла дугорочна стабилизација Балкана. Да ли га још очекујете и да ли мислите да је одржавање једне међународне конференције о Балкану реална опција?

Не мора да значи да мислим да ће се нешто заиста десити за кратко време, ако кажем да мислим да би то требало да се деси. Оно што ја мислим да треба да се деси. Али, како Косово још није препознато као држава, од стране око половине земаља света, и како не може да добије место у УН, и како је Босна и даље дисфункционална држава, верујем да ће се не сад одмах, али у догледно време, схватити потреба да се сазове међународна конференција која би најзад уз подршку великих сила довела до решења целе ове групе везаних проблема.

Доказујете оно о чему се у Србији изузетно много расправљало. Да се авнојске границе не морају поштовати?

На тој конференцији би се границе поново дефинисале да би се створиле дугорочно стабилније државе. Онима који кажу да је то регресија и концесија национализму, одговорио бих да је то оно што је вера у самоопредељење дала у овом конкретном случају. Не изгледа разумно дозволити самоопредељење Косову, а не и српском и хрватском делу Босне.
Својевремено сам дуго расправљао с многим личностима о начину на који смо се односили према границама у бившој Југославији. Сматрам да је то апсурдно. Често сам о томе разговарао с Милованом Ђиласом, једним од последњих тада живих људи који су уцртавали авнојске границе. И он ми је објашњавао да партизани у то време нису много марили за прецизност у исцртавању тих линија за које су били уверени да ће у комунизму ионако временом изгубити свој значај и нестати, а да ће остати само административни термини.

Чини се да међународна заједница поздравља напоре српских власти да преговарају и постижу споразуме. Да ли мислите да Лондон данас с више поверења гледа у Београд?

За званични став Лондона морали бисте да се обратите британској влади. Мој осећај је да се напори српске владе да одигра конструктивну улогу у региону препознати и цењени не само у Лондону већ и у Вашингтону и другим престоницама ЕУ.

У сусрет стогодишњици од почетка Првог светског рата објављене су многе књиге у којима се ревидира историја. Неки од аутора су историчари с Оксфорда, неки с Кембриџа… Уз уважавање да не можете на малом простору да полемишете с конкретним ауторима, шта мислите о ревизији историје?

Узроци Првог светског рата су екстремно сложени, било какво поједностављење у смислу одређивања кривице као што су то неки историчари учинили носи ризик да искриви праву слику. Било је ту много елемената који потичу од француско-пруског рата, Берлинског конгреса, анексије Босне и балканских ратова.

Баш зато је чудно што се кривица за избијање рата приписује Гаврилу Принципу?

Иако је Србин притиснуо окидач који је запалио сукоб није био потребан атентат над било којим појединцем да се изазове светски рат.
У позадини Принциповог чина је била решеност Аустрије да једном заувек заврши с питањем Србије, тако што ће је анектирати и прикључити Аустроугарској империји и уништити оно што су називали „змијском гнездом”. Наравно да су елементи српске војнообавештајне службе, нарочито Апис, били саучесници у завери која је довела до атентата, али никада није било веродостојних доказа који би указивали на српску владу.
С друге стране, аустријски шеф Генералштаба гроф Фон Хецендорф је најмање 25 пута предложио рат са Србијом у години пре избијања рата. Принципов чин је и њему и Хабзбуршкој монархији дао савршен изговор.
Одлучност Русије да спречи елиминацију Србије као националне државе је значила да су ствари морале да прерасту локалну балканску свађу. Француска се осећала тесно везаном за свој савез с Русијом јер је сматрала то савезништво за неопходну противтежу све већој војној и економској снази Немачке. Немачка је Аустрији дала бланко подршку и веровала је да би било боље да, ако је рат неизбежан, он што пре започне пре него што закаснела индустријализација Русије постане у потпуности ефикасна и учини Русију сувише моћном да јој се супротставе. Британци су покушали да се држе по страни и то би и учинили да Немачка није напала Белгију и угрозила слободу Британије да контролише Ламанш.
Сви ти елементи су били у игри, али ће се историчари током будућих генерација препирати о значају који треба приписати сваком од њих. Да се то све сведе, као што су неки то учинили, на питање нефлексибилних планова за мобилизацију и фиксних редова вожњи возова или на систем савеза који је парадоксално био замишљен да одржава равнотежу моћи а у ствари олакшао општи рат, било би монохроматско приказивање целе слике.

Извор: Политика