Три тачке прелома одлазеће 2016-те

1. Неуспели преврат у Турској

После 15. јула, Ердоган је био сигуран да су му најопаснији непријатељи ипак на Западу, и да му је једина шанса за опстанак на Истоку. Захваљујући правовременим руским упозорењима и логистичкој помоћи, Ердоган је преживео, а са њим и шанса његове Турске да добије другу шансу. Захваљујући стрпљењу и сталожености руског руководства, које није спалило све мостове са Анкаром после НАТО-инспирисаног злочиначког рушења руског Су-24 24.11.2015 – Ердоган је и имао где да се окрене. Још важније, руским пружањем руке Ердогану, сачувана је и могућност за очување Сирије, ослобађање Алепа, будући пораз западно спонзорисаних терориста Исламске државе, Ал Каиде и њихових огранака, и стварање осовине Москва-Анкара-Техеран, која има прилику да успостави нову равнотежу снага на Блиском истоку и стабилизује стање у региону. Такође је на чистину истерана и западна, првенствено америчка помоћ и подршка терористима. Да је, пак, преврат у Турској успео, терористи у Сирији би ојачали, Европа – па и Србија – би сада вероватно били преправљени избеглицама, Кавказ би био следећа мета, и још шири рат би био на помолу. А и Хилари би вероватно победила на изборима.

2. Референдум у Републици Српској

Упркос стандардном западном застрашивању, притисцима и уценама, као и одсуству јавне подршке званичне Србије, руководство Републике Српске је одолело и успешно спровело референдум 25. септембра, на којем је народ у огромној већини гласао да не дозволи Бакиру Изетбеговићу и западним судијама које контролишу Уставни суд БиХ, да укину Дан Републике Српске, 9. јануар. Тиме су учвршћени не само државност, суверенитет и међународни субјективитет Републике Српске, већ и легитимитет самог руководства Републике Српске, што се показало само недељу дана касније, убедљивом победом на локалним изборима над опозицијом, која је неискрено и калкулантски подржала референдум, што је народ очигледно прозрео и казнио. Сада је положај Републике Српске знатно ојачан, не само у погледу њеног субјективитета, већ и њене борбе за повратак изворном Дејтону као услову даљег опстанка БиХ. Такође је додатно ојачан и углед Руске Федерације, која је јавно и принципијелно – као демократско право које легитимно припада сваком народу – подржала одржавање референдума. Најзад, први пут после више од 20 година, остварена је једна општенационална српска победа, и Срби су се подсетили да је све могуће кад су храбри, решени, знају шта хоће и не дају на себе, без обзира колика се сила против њих диже.

3. Победа Трампа на америчким председничким изборима

Мада је Брегзит уздрмао саме темеље ЕУ, неизабране бриселске елите су се још надале да могу, као и у претходним случајевима, да одуговлачењима, застрашивањима, притисцима, медијским терором, па можда и неким новим референдумом, да негирају или релативизују већински глас британског народа за излазак из ЕУ. Међутим, то је после Трампове победе постала практично немогућа мисија, што је показала и реакција бриселских елита, које су или давале немуште изјаве, или уопште нису могле да дођу себи, схватајући да су изгубили подршку својим глобалистичким, анти-народним амбицијама на најважнијем пункту – Белој кући. Трампова победа је највећа победа против разулареног, интервенционистичког, ратнохушкачког, неоколонијалног глобализма до сада, највећи пораз који је та звер претрпела још од краја Хладног рата и успостављања једнополарног света почетком 1990-их. То је била и победа против терора политичке коректности, против доминантног наратива глобалног корпоративног мас-медијског монопола, против коришћења исламистичких терориста широм света за ширење агресивне неолибкон глобалистичке хидре, против даљег неспутаног рата против хришћанства и остатка хришћанских вредности. Коначно, то је нова шанса за смањење америчко-руских тензија које су се последњих година из Вашингтона, првенствено посредством НАТО, вештачки подизале до опасних нивоа, за нови почетак у руско-америчким односима, што би се позитивно одразило не само на САД и на Европу, већ и на перспективе вођења истинског рат против тероризма и исламског екстремизма, чија би окосница биле две водеће светске војне силе.

Наравно, све горе наведено не гарантује ни мирну ни извесну 2017-ту. Глобалистички центри су изгубили важне битке, али далеко од тога да су истакли беле заставе. Али је, после четврт века, њихов монопол разбијен, и отварају се нове, мада још увек неизвесне могућности, и на светском и на нашем, локалном, плану. Следећи је задатак коришћење нових шанси које су се отвориле. То није лак посао. Он захтева неке нове људе, нове приступе, нову или још већу храброст. Али је много лакши него што би био да се горе наведени преломни догађаји у одлазећој години нису десили.

Нека нам је свима са срећом!

Извор: Фонд Стратешке Културе