Турско буђење

Готово да у Србији није примећено нешто веома важно што се догодило у земљи која је вековима веома важна за нас. Ердоганов АКП је на прошлонедељним изборима у Турској изгубио апсолутну већину. На унутрашњем плану то, између осталог, значи да је на лед, а можда и у канту за ђубре, стављен Ердоганов програм „Како да постанем први постосмански султан“. На спољнополитичком плану то, вероватно, значи да се нешто смањује Давутоглуовастратешка дубина. Како објаснити изборни резултат са овако крупним последицама?

Прва школа мишљења јесте да је реч о америчкој освети због турске самосталности у вођењу спољне политике. Оне који тако мисле пуштам да и даље тако мисле. Још само када би објаснили механизам!

Други приступ је занимљивији. Турска је озбиљно друштво са снажном средњом класом, изграђеном интелектуалном елитом и богатим цивилним друштвом. Њима смета политика АКП-а чији вођа корак по корак исламизује државу, који о сваком питању има своје мишљење, а они који се с њим не слажу – клевећу и лажу. То се јасно види по регионалном распореду гласова, будући да је урбана Турска већином гласала против АКП-а.

Ипак, чини се да је најмање пажње посвећено турском економском посртању. Још негде од монетарне стабилизације почетком овог века, Турска је, с правом, посматрана као динамична и успешна привреда. Земља је израсла у привредну силу и моћног извозника. Годинама је турска политичка елита на све примедбе о начину на који води земљу могла да одговара аргументом економског успеха. Због тога и застој преговора о учлањену Турске у ЕУ није произвео политичке потресе у земљи. Турска је постала велика регионална економска сила, а политичка моћ кореспондира економској.

Дошло је, међутим, до успоравања привредног раста. Не ради се само о светској финансијској кризи, већ о томе да и после ње Турска све чешће бележи стопе привредног раста које су испод три одсто – прошле године стопа раста је била 2,6 одсто, а пројекција за ову је близу тога. Далеко ниже од некадашњих.

Шта је узрок успоравању турског раста? Први проблем је у вези са финансирањем инвестиција. Домаћа штедња је веома ниска, нарочито стопа приватне штедње. Таква је штедња недовољна за финансирање великих инвестиција на којима се заснивао турски раст. Оне су биле финансиране из стране штедње, највећим делом позајмљивањем капитала. Погоршани услови на светском тржишту капитала стога, сматрају многи, попут Данија Родрика, принстонског економисте рођеног у Истанбулу, поткопали су турски раст. И Ердоган се огласио у том погледу и констатовао да се ради о завери: „Неко жели да нас ослаби уз помоћ каматних стопа. Још постоји један број људи који то не разуме.“

Све да је турски председник у праву, чини се да ниво инвестиција у физички капитал и начин њиховог финансирања ипак није основни разлог релативног турског заостајања. Тај разлог, ипак, лежи у нечему што се зове замка средњег нивоа развијености. Ради се о томе да се при нижем нивоу развијености, испод оног на коме је Турска данас, привредни раст заснива на акумулацији производних фактора. А када се дође до оног нивоа на коме је Турска данас, тај модел раста није делотворан – даљи привредни раст заснива се на иновацијама, а за то супотребне економске слободе и људски капитал. Турској данас недостаје и једно и друго. Што се економских слобода тиче, Турска је тек на 77. месту (на 104. у кључној компоненти тих слобода, регулацији тржишта). Надаље, то није земља у којој је људски капитал на високом нивоу. На листи земаља рангираних по тзв. индексу развијености људског капитала (Human development index) Турска се налази на 69. месту. А даља исламизација земље само ће ствари погоршати, нарочито у погледу људског капитала.

Да ли човек који изјављује да су муслимански морепловци открили Америку, да је контрацепција патриотско питање и који гувернеру централе банке спочитава да није довољно оборио референту каматну стопу, уз напомену да смањење каматних стопа обара инфлацију (новина у економској теорији), може да осмисли нову концепцију привредног раста једне модерне земље? Сада већ знатан део бирачког тела у Турској даје одричан одговор.

Способност за сопствено преиспитивање чини нације великим. А Турска у том погледу није без искуства. Изашла је из кризе у коју је запала распадом царевине. Нашла је снаге да превазиђе своје наслеђе и да стане у ред модерних и стабилних земаља. Ред је да ту и остане. То је далеко важније од дилема с којима се суочавају тамошњи политичари у покушају да формирају коалициону владу.

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Извор: Политика