Уааа за минстра Вујовића

Министар финансија Душан Вујовић се већ више пута прославио својим неукусним изјавама. Један такав „бисер“ је одвалио објашњавајући да пензије треба смањити више него плате, јер пензионери не троше на одећу. Сада се жали како његове мере нису добро примљене у јавности. Када је обављао веома успешну финансијску консолидацију на Тајланду 1983. године, родила му се ћерка. Сада када му се родио син, он ето ради на оздрављењу јавних финансија Србије. И, уместо да добије аплауз, као што на кошаркашкој утакмици ефектан кош публика испрати аплаузом – кад министар Вујовић постигне „ефектан кош на фискалном терену, публика виче уааа“. Смета му публика, сметају му и медији. Медијске „судије“ су често у праву, али понекад, у важним тренуцима, каже министар, своје слободно судијско уверење без икаквог разлога окрећу против нас.

То се дешава зато што грађане веома занимају министрове обмане. Он, Вучић и цела влада скривали су од „публике“ да ће струја 1. априла поскупети 15 посто. Грађани су то морали да чују од ММФ-а. Министар каже да су скривали поскупљење струје да би умањили психолошки ефекат, поготово у тешким економским условима. Прикривали су свој договор са ММФ-ом, јер неће да психолошки оптерећују народ. Ех, да је само то. Крили су то и ради медијског ефекта у своју корист. Да су одмах објавили ту негативну вест, она би одвукла пажњу грађана са најважније позитивне ствари: да смо добили подршку ММФ-а и склопили споразум. Нису нас штедели зато да не добијемо лупање срца, него да њима не пропадне маркетинг.

На подсећање новинарке да поскупљење по закону мора да се објави месец дана раније, он је мирно објаснио још једну подвалу рекавши да ће се датум из Меморандума са ММФ-ом узети као датум обавештавања јавности, иако се то није десило. И у чему је проблем са том струјом? Народ ће имати стару цену до краја грејне сезоне; уштеда за државу ће бити релативно мала, јер чим прође грејна сезона рачуни за струју драстично падају. Министар је заборавио да ће зима опет доћи; ваљда се земља још увек око сунца окреће! Јесте, земља се окреће око сунца, али цена струје није тржишна, него најнижа у региону. Па да, али су и плате најниже у региону, и пре смањења.

Министар је ухваћен и у обмани да је држава негирала отпуштања као део договора са ММФ-ом, чак и када је Меморандум већ био објављен. О тој муванцији се навелико писало и говорило на Пешчанику. [1] Али он мртав хладан каже како није прикривао отпуштања и да то и није важно, јер циљ програма нису отпуштања, већ ефикасна држава и боље услуге. Реч је о рационализацији, да се не би помињала отпуштања. Народ више неће плаћати бирократе који ништа не раде, а и онима који буду отпуштени биће много боље. У ствари, кад схвате да им је боље у приватном сектору, сами ће да оду! Неће више наваљивати на државу, а такве навале нема нигде као код нас. Сад ће морати да навале код приватника. Кад је премијер извалио генијалну идеју како ће државне службенике и оне из јавног сектора (професоре, лекаре итд) пребацити у приватни сектор, сви смо чули очајнички вапај приватника: немојте се томе надати, и ми планирамо отпуштања. Наравно, разлог нелогичности да сви хоће у државну службу потиче отуда што је приватни сектор, то јест реална привреда, на самрти.

Најмучније је ипак то што се министар онако узгред похвалио како ће „сређивање јавног сектора укинути могућност запошљавања партијских кадрова, рођака, пријатеља“. Како ће се та могућност укинути отпуштањем није јасно, јер се нови људи непрекидно запошљавају у државној служби, иако је забрана на снази. Можда је министар мислио да ће на удару отпуштања бити партијски кадрови. Да је сврха отпуштања да се избаце неспособни партијски другови, не би се цела операција скривала као „змија ноге“. Ако пођемо од идеалне претпоставке да ће заиста бити отпуштени партијски људи, њих има толико да не могу стати у 5 посто, односно 1,7 и 1,9 посто, колико ће бити директних отпуштања кад се одузме природни одлив. Да нас не би трауматизовао, а и да би одржао рејтинг, умањене цифре директног отпуштања од 1,7 до 1,9 посто изнео је премијер Вучић, за кога је познато да му је лаж дража од истине. Чак и кад би било тако, у тај проценат не могу се угурати есенесовске трупе које су немилице запоселе државу.

Да бих то показала, узећу пример Народне скупштине Србије. Чим су напредњаци дошли на власт, угурали су у Скупштину око 125 својих људи који нису радили буквално ништа. Ако премијерове цифре за директно отпуштање заокружим на два посто и замислим да се оне односе само на ове новозапослене, из Скупштине би била отпуштена свега два и по нова партијска другара, док би 5 посто било 6 другара и један фртаљ. Чак и ако би се отпуштали три године узастопно по 5 посто годишње, стотинак би их још увек остало у Скупштини. Њих има толико да их се јавни сектор може ослободити само циљаним и транспарентним отпуштањем. А то се неће десити, нити је министар Вујовић ишта слично томе рекао.

Зато се лојално бацио каменом на прошлост, то јест рекао да ће његове мере решити проблеме из прошлости. Било би пристојно да каже да су то проблеми садашњости, која је мултипликовала проблеме из прошлости. Влада у којој се налази има најлошији рејтинг у новијој историји Србије. То је зато што није раскинула са грешкама из прошлости, него их је увећала: привилеговани су добили шансу да уживају у новим бенефитима. Вучић је изборе добио на борби против тајкуна (томе је као макета послужио Мишковић), али је испало да сада баш највише воли оне који су водили фамозне 24 спорне приватизације. Њихово решавање је требало да стави тачку на кључни извор системске корупције: везу политике и (прљавог) капитала. Од тога није било ништа. Народ је гласао за њега, а он се спајтао са главним типовима који су спроводили штетне и корумпиране приватизације. И сами су постали тајкуни, имају своје фирме и врше бројне функције на све стране. Бруталније речено, Вучић је данас главни покровитељ политичке касте која влада Србијом, такорећи стуб српског олигархијског система и велики пријатељ чистог и нечистог капитала, домаћег и страног.

А све то је прикривено бесомучном пропагандом, сатирањем опозиције, контролом медија и негирањем закона и институција. Када се оваква владавина споји са Вучићевим мерама штедње и сиромашења грађана, све што демократски и опозиционо дише у Србији – добија на цени.

Извор: Пешчаник