Вучићева самовоља и паралелна стварност

У колумни од 7. јуна написао сам да је Александар Вучић дао себи рок да до 8. јуна објави ко је крив за уништавање имовине грађана у Савамали у раним јутарњим сатима, непосредно након окончања избора 24. априла. Иако је у тексту изражена сумња да ће се то догодити, мандатар владе је испунио обећање. Саопштио је да „врх београдске власти стоји иза рушења објеката у Савамали“. Сада остаје да се види да ли ће вук појести магарца, јер од рушења је прошло два месеца, а од изјаве мандатара скоро месец дана, а нико из „врха београдске власти“ није поднео оставку. Веле да чекају да се истрага оконча. Лепо. Но, ако истрага није била близу краја, откуд је Александар Вучић знао да је врх београдске власти одговоран? Наиме, ако је сазнања црпео из истраге, онда је ова морала прилично узнапредовати, па се досад и окончати. Ако, пак, није сазнања из тог врела добио, требало би да их подели с истражним органима. У међувремену, онај из врха београдске власти ко је зато одговоран, и који је, по једној ранијој изјави Александра Вучића „комплетни идиот“, требало би сам да поднесе оставку, ако има имало одговорности.

Живимо ли у „пристојној и нормалној држави“? Оној истој у којој се у постизборној ноћи багери и криминалци у фантомкама користе за вишесатну акцију рушења различитих објеката, и у којој полиција одбија да заштити имовину грађана који је зову у помоћ? Оној истој у којој најмоћнији човек у земљи и правник по образовању изјављује да је проблем само у томе што је рушено ноћу, обзнањујући успут своју фасцинираност багерима: „Рушите у по бела дана, дајте и мени један багер.“

Па ипак, каже мандатар владе да ће Србија у 2016, према прогнози ММФ-а, остварити највиши привредни раст у последњих десет година, тј. 2,5 одсто. Аница Телесковић, новинарка „Политике“, већ два дана након што је мандатар то изјавио, прегледно је изложила податке о десетогодишњем расту. Тако је 2006, раст износио 4,9 одсто, 2007. био је 5,9 одсто, а 2008. износио је 5,4 одсто. Све у свему, до 2009. и захуктавања велике светске привредне кризе (за коју господа Динкић и Ђелић рекоше да је за нас шанса), био је дупло већи но што се очекује у 2016. Штавише, и 2013. раст је износио 2,6 одсто. Узгред, раст Србије био је у прошлој години, у поређењу са свим земљама у окружењу, виши само од раста Хрватске. Како је могуће да озбиљан човек даје изјаве чију је тачност лако оповргнути? Може бити да и није тако озбиљан.

Но, није то једина изјава која чуди. Тврдио је овај Домановићев вођа како пензионери никада нису примали веће мировине но за његовога вакта, а говорио је и о „повећању пензија“ у тренутку када је онима којима је узео више од десет одсто вратио тек 1,5 одсто од умањених примања. Ипак, једна од најзанимљивијих изјава дата је крајем априла, након избора. Тада је Александар Вучић изјавио „да је влада у протекле две до три године урадила онолико колико својевремено и Тито у бившој Југославији“. Поређењем с „комунистичким диктатором“ одаје се потоњем признање, али шта је Тито према Вучићу? Ипак, ако се гледа бруто друштвени производ, Србија не само да није стигла до нивоа из 1989, већ га овим темпом привредног раста, којим је владар одушевљен, неће достићи ни у наредним деценијама. Наравно, ствар је још рђавија по ову четврт века у „демократији“ (суноврат није започео са садашњим владарем, али он даје немерљив допринос стрмоглављивању у понор), ако се упореде друштвена покретљивост, образовање, здравство, градња енергетске, путне и железничке инфраструктуре у социјалистичкој Југославији и капиталистичкој Србији.

Свеједно, мандатар пре два месеца најављује: „следе нам златне године“, ваљда због тога што мало спава, а много ради. Услед тога је „чика који живи у вестима“ изјавио: „Да ја не радим, не бисте имали вести суботом и недељом.“ Свакако није лоше што је марљив, али било би још боље да уме да одабере паметне и вредне, а не само „борбене“ сараднике. Примерице, борбени Зукорлић ће водити Одбор за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво. Згрануло је то стручну јавност, али изненађењу нема места ако се зна да су Синиша Мали и Небојша Стефановић, двојица основано осумњичених плагијатора, најближи сарадници Александра Вучића. Можда су, осим у плагирању, вешти и у управљању багерима и командовању фантомима?

Напослетку, рад меснопрерађивачког предузећа „Митрос“ навео је познатог љубитеља багера да дечачки озарено ускликне: „И ускоро идем тамо, да видим полутке, одувек сам хтео да видим како се месо транжира.“ Можда вредницу приме на посао, а транжирање мозга престане?

Извор: Политика