Потпредседник СПС-а Бранко Ружић својим изјавама и гестовима уме баш да изнервира напредњаке. Ни они њему не остају дужни, али им је заједничко да су поносни на резултате заједничке владе. Радом кабинета, међутим, није задовољан Вук Драшковић, лидер странке која се поново нашла на коалиционој Вучићевој листи. Вукове јавне критике функционери СНС-а, међутим, не коментаришу. СПО је по други пут помоћу напредњака ушао у Скупштину Србије.
Сукоб социјалистичких и напредњачких функционера почео је кад су „реконструисани” Бранко Ружић и Милутин Мркоњић, што је СПС доживео као Вучићево кадрирање. Ружић и Мркоњић су после тога почели јавно да износе ставове углавном супротнe напредњачком виђењу света.
Ватра је од Мркиних и Ружићевих варница и узвратне напредњачке паљбе настала тек после ванредних избора 2014. године, када је СНС освојио скоро две трећине мандата. Напредњацима није био потребан коалициони партнер, али су одржали и сарадњу и сукоб ниског интензитета са СПС-ом.
Кад је један коалициони партнер толико моћан као што је СНС постао 2014 (имали су 136 својих посланика), „непотребном” партнеру није лако. Ружић је све више иритирао напредњаке. На пример, качећи на „Фејсбук” фотографије са навијачем Партизана у ТВ преносу фудбалског меча Србија–Албанија вређао Вучића. Но Ружић није имао искакања у односу на прокламовану државну политику.
А шта је за то време радио Вук Драшковић? Током мандата Дачићеве владе, мета му је био Томислав Николић, који, по Драшковићу, није урадио апсолутно ништа добро. У влади су му мета били Дачић и социјалисти, као невиђено зло, мада му такав став уопште није сметао да буде део владајуће коалиције, чији посланици су гласали за све што је предлагала Дачићева влада.
Драшковићев СПО нашао се на листи СНС-а и 2014. године. Мада је Драшковић изјавио да не би одбио да буде министар спољних послова, Вучић је то место дао Ивици Дачићу. Можда зато Драшковић није имао баш лепих речи за Вучићев кабинет, наводећи како је „око Вучића много нестручних и оних који не подржавају стратешки пут ка ЕУ, него га на сваком кораку саплићу.” Напредњаци ни на ово нису реаговали.
Вучић је милион пута поновио да никада неће признати независност Косова и да неће увести санкције Русији. Драшковић је казао да је „договором у Бриселу Србија на путу да призна Косово”, а пре десетак дана је изјавио да је „Косово независна држава и Србија треба то да прихвати”. Опет није било оштрих саопштења напредњака. Само је Јадранка Јоксимовић, упитана од новинара да прокоментарише ову изјаву, рекла да је то „изговорио неразуман човек”.
Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић, уложили су огроман напор, свако колико је могао, и успели да спрече пријем Косова у Унеско. На то су били јако поносни, Вучић је много пута у кампањи баш ово истицао као велики резултат своје владе. Драшковић је изјавио да „СПО ту кампању (противљења пријема Косова у Унеско) није подржао – она је била лишена и логике и циља”. Да не помињемо критику тога колику пажњу Вучићева влада полаже на обележавање годишњица НАТО бомбардовања, а недавно је у разговору са западним амбасадорима и посланицима немачког Бундестага Вучићеву владу критиковао што није отворила досијее тајних служби… И ништа од овога, а само део смо навели, није натерало напредњаке да се наљуте и издају неко оштро саопштење, па ни Драшковићева изјава да је СПО донео бар сто хиљада гласова СНС-у. Како то зна, није објаснио, будући да га не видесмо ни на једном митингу напредњачке коалиције, можда зато што је 2012. године громогласно извиждан у новосадском „Спенсу”.
Кад погледамо шта су говорили Ружић и Драшковић, тешко је разумети како су социјалисти за напредњачке функционере опасност за државу, док је Драшковић награђен стављањем његове партије на победничку Вучићеву листу. Напредњаци сигурно то знају, али не откривају никоме.
