Зависност независне Македоније

СКОПЉЕ – Чиме данас може да се похвали Македонија, у свету у коме је независност релативна категорија, који зависи од међусобне сарадње, повезаности, интеграција и незаустављиве глобализације? Од чега је независна, а од чега зависна? То су питања које је Дојче веле поставио истакнутим личностима из македонског друштвеног живота.

Економски експерт Зоран Јовановски наглашава да су политичка и економска независност различити концепти који ретко иду један с другим:

„Да би нека земља била економски независна потребно је да има снажну привреду или огромне природне ресурсе – нафту, гас и слично. Македонија је 8. септембра 1991. године стекла политичку независност, али је по више аспеката остала економски зависна. Она зависи од постизања унутрашње кохезије, а за то је потребно да се исцртају јасне економске, ‘црвене линије’ око којих би у земљи постојао општи, па и међугенерацијски, консензус. Као мала земља она мора бити отворена економија, односно мора да увози и извози добра и услуге. Македонија је зависна и од дешавања у економијама Европске уније, нашег највећег трговинског партнера, при чему треба континуирано радити и на проналажењу нових тржишта. Зависна је и од максималног коришћења кадровских ресурса које има, без обзира на то да ли су они у земљи или у иностранству јер потребно је пронаћи начин да се искористе интелектуални потенцијали свих који овој земљи мисле добро. Коначно, Македонија је зависна од квалитетног инвестирања у образовање, здравство, енергетику и инфраструктуру с обзиром на то да се тако постиже дугорочно одржив економски раст“, сматра Јовановски.

Врхови, а не дна

Македонија 23. годишњицу од стицања независности дочекује 30 одсто сиромашнија, са 28 процената незапослених и јавним дугом од 3,3 милијарде евра, односно 40,8 одсто бруто друштвеног производа (БДП). Према проценама економиста, ако се на тај дуг додају и дугови Народне банке, општина и других институција, онда укупан јавни дуг Македоније износи чак половину БДП-а, а то је највиши ниво у последњих 14 година, искључујући кризну 2001. и 2002. годину. Али власти имају још већи дуг – да испуне обећање дато македонским грађанима да ће земљу интегрисати у Европску унију и НАТО. Међутим, на самиту Алијансе који је одржан протекле недеље у Велсу, није било речи ни о Македонији, нити о интеграцији. Ни у последњем извештају Европске комисије не може се пронаћи податак о томе како се котира земља у условима недостатка дијалога и опозиционог бојкота Собрања.

Професор Денко Малески подсећа да су очекивања пре две деценије била веома велика: „Независност је била велика победа Македоније. Она се тада уцртала на карту света и добила заслужено признање. Али стратешки циљеви који су тада постављени – евроатлантске интеграције – до данас нису остварени. Напредак Македоније данас зависи од решавања два проблема: један је унутрашњи и везан је за развој демократије, а други спољни – односи са суседним земљама. То су два воденична камена који земљу вуку на доле“, констатује Малески.

До када ће Македонија „ићи на доле“? Да би се одгурнула са дна потребни су јој „врхови“ у смислу личних и колективних успеха који би земљу повукли напред. То је мишљење интелектуалаца, и то оних које још није захватио вирус ћутања и конформизма. Према мишљењу професора Малеског, део проблема Македоније лежи у томе што та земља нема традицију стварања елите у моралном смислу: „Македонији је потребна мислећа и морална авангарда, потребни су јој људи који ће опште интересе ставити знад личних. Такви људи стварају дух државе. Ми имамо тело, али немамо такав дух. Према начину на који ја схватам демократију, ми се у ствари крећемо у супротном смеру“, указује професор Малески.

Стагнација се не одражава само на сферу политике. Чак и у спорту, у коме се можда дух, енергија и воља да се победи најсликовитије одражавају, уочава се анемија. Оливера Бикова која је Македонији са Паралимпијских игара у Лондону 2012. донела златну медаљу у стрељаштву, кроз третман спорта сагледава због чега та земља никако не успева да погоди у центар мете:

„Од стицања независност до данас наша земља се развија веома споро и то у свим областима живота. У спорту, рецимо, константно недостају стручни кадар, реквизити, одговарајући објекти, а наравно и финансијска подршка. Зато изостају врхунски резултати. Сваки спортиста, и у индивидуалним и у колективним спортовима, улаже сам у себе, одриче се много чега како би постигао резултате. Сматрам да је у данашње време индивидуалност у спорту тешко може да опстане. У спортисте се улаже веома мало, па се зато и не могу очекивали врхунски резултати“, каже Бикова.

Спремни за „зихерицу“

Они талентовани, успешни и компетентни, светски реномирани уметници и научници, који су у данашњој Македонији у мањини, боље представљају земљу од њених акредитованих амбасадора. Али личности које постижу врхунске, међународне успехе све ређе се одлучују да остану, а све чешће излаз траже ван земље. Међу њима су и стотине младих који у борби са моћним члановима странака не успевају да потврде своје професионалне способности.

„Кад буде дошло до тога да све идеје не стижу са врхова моћи или да барем не морају да буду од њих верификоване, када друштво буде почело да функционише по хоризонтали и да се не плаши да размењује идеје које нису претходно одобрене, тек тада ће се евентуално ослободити индивидуални дух и слобода, и стећи услови да се нешто догоди“, каже режисер Слободан Уковски.

Македонија данас нема одговор на једноставно, али кључно питање: Ко сам ја? „Зато што не зна одговор на то питање, она не може да одговори ни на друга важна питања, као на пример: шта желим, куда идем, шта желим да постанем“, каже Унковски. „У скученом македонском погледу на свет, са половичним решењима и лудим ставовима о нацији, земљи, слободи и вери, грађанин престаје да постоји. Изморен од свакодневних брига око преживљавања, он нема ни времена, а ни капацитета да уочи шта се дешава. Индивидуалност, лични печат, неки посебан квалитет, специфична знања и вештине, претходно искуство и успеси – све је то неважно, презрено и дефинисано као ’велика и непоправљива мана’. Ако нисте идолопоклоник странке на власти, а у том случају вам је капацитет за изражавање сопственог мишљења једнак нули, онда сте ништа“, наглашава Унковски.

И он тражи одговоре на македонска „евергрин“ питања: „Каква је то болест, грешка у нашим генима, која нас чини млитавим, слабим, колебљивим, уплашеним, неспремним на ризик, а увек спремни за ‘зихер’, без обзира на то колико је лош? Који је то суштински приоритет који би, као земља и нација, требало да испишемо на нашој застави? НАТО и ЕУ – то су већ метафоре, фантазмагорије. Како да обележимо нашу земљу на карти света – као неку туристичку дестинацију, као земљу посебне врсте сира, као земљу хиљаду језера, као балкански центар дизајна, као антички дизниленд? Ми немамо производ у било ком облику који би био довољно велики да се њиме напуни бар један шлепер“, сматра Унковски.

Брисел је заменио Београд

Звучи апсурдно, али је истина: највећи бренд Македоније по којој се та земља препознаје у свету, данас је, нажалост, спор око имена. А ни тај спор није једини камен спотицања. Петар Гошев, политичар кога јавност у Македонији повезује са развојем и полетом деведесетих година, сматра да се са доласком независности ништа суштинско није променило у односу на систем и период пре тога.

„Све до краја деведесетих мислили смо да бити сам свој газда значи предност која ће аутоматски да нас смести под неко плодоносно дрва, а да ћемо ми само да уживамо и једемо његове укусне плодове. Ослобођени зависности од Београда, улетели смо у зависност од сопственог начина размишљања, сопствене (не)културе, сопственог знања-незнања. Двадесет три године касније, улетели смо у зависност од Брисела, односно међународне заједнице, без чијег посредовања се не зна шта ће остати од махања наше заставе. Ослободили смо се комунистичко-партијског судства, а улетели смо у зависност од фамилијарног правосуђа. Ослободили смо се од писама Титу и партијских директива КПЈ и КПМ, а улетели у зависност од тајних договора двојице етничких атамана и њихових структура које чак нису ни страначке већ је реч о приватизованим државним службама. Желели смо целовит суверенитет, политички и економски, а улетели смо у програм распродаје јавних ресурса земље по најнижим ценама. Наша размишљања, барем до сада, нису се показала кадра за идеју о независности, која, у суштини, није на прави начин ни схваћена“, критикује Гошев.

Од осамостаљивања до данас Македонија је успоставила односе са 170 држава света, а под њеним уставним именом признало ју је њих 135, међу којима и три сталне чланице Савета безбедности УН: САД, Русија и Кина. Двадесет три године касније, земља се суочава са огромним унутрашњим преиспитивањем, реформама, успостављањем стабилних односа и дијалогом у „унутрашњем саобраћају. И зато нико у Македонији данас нема право да зажмури пред сликом која се види када се погледа у огледало.

Извор: Дојче Веле