Зна ли Обама шта ће са Украјином

ВАШИНГТОН– Криза у Украјини расплетена је по мери Запада и САД – али само на први поглед. Док географски највећа земља Европе и први сусед Русије настоји да се стабилизује после преврата који је нешто између револуције и државног удара, у Вашингтону су са задршком – тек у понедељак – званично констатоване нове реалности, изјавом да је Виктор Јанукович „иако изабран на демократски начин, својим поступањем подрио легитимност и више није активан лидер земље”.

Ове речи Џеја Кернија, портпарола Беле куће, могу да се тумаче на више начина, између осталог и као разумљива уздржаност у још ровитој ситуацији када је стара влада престала да функционише, а нова још није изабрана – али и као одсуство ентузијазма због исхода који је у први мах протумачен као велика победа Запада над Русијом.

Ако је заиста реч о победи, победник је добио земљу која јесте стратешки драгуљ, али истовремено и држава која је на ивици банкрота и грађанског рата.

Упркос великој активности Вашингтона откако су прошлог новембра у Кијеву почеле демонстрације, после одустајања Јануковича од споразума са ЕУ и окретању Русији – амерички потпредседник Џозеф Бајден је са њим разговарао чак девет пута, уз велику активности Стејт департмента – обрт у Кијеву овде није укњижен као „освајање новог простора демократије”.

Та прича је испричана другим поводом: кад је украјински председник постао први Виктор – Виктор Јушченко, 2005. године, и када је Украјина у Вашингтону проглашена за демократски узор. Само три месеца после устоличења у Белој кући Јушченка је примио тадашњи председник Џорџ Буш, да би му била указана и част да говори пред оба дома Конгреса.

За разлику од Буша, Барак Обама „ширење демократије” нема на списку својих спољнополитичких приоритета. Он је збивања у Украјини очигледно третирао као кризу коју треба обуздавати и усмеравати. Разуме се да је имао симпатија за прозападне демонстранте, али пада у очи да је прву изјаву пред камерама о Украјини дао тек прошле недеље, три месеца од почетка протеста, да би, после споразума Јануковича са опозицијом, о томе телефонски разговарао са Владимиром Путином.

Керни је у својој изјави нагласио да Јанукович није „побегао” из Кијева, већ да је престоницу напустио „уредно”, тек пошто се детаљно спаковао (што је потврдило мноштво кофера испред хеликоптера којим је одлетео), као и да америчка влада „не зна поуздано” где је он сада.

Што се Вашингтона тиче, главна брига је да се из једне кризе у Украјини не уђе у другу. Земљи је потребно хитно добацити финансијски појас за спасавање. На дуже стазе, спасилац ће бити Међународни монетарни фонд, али он има своје процедуре које нису брзе и услове који политички нису лаки никоме ко тражи његову помоћ.

САД ће, као најутицајнији акционар ММФ-а, украјински случај свакако погурати (помиње се свота од 15 милијарди долара) „у сарадњи са осталима” (министар финансија Џејкоб Лу о томе је већ разговарао са директорком Кристином Лагард), али се истовремено рачуна да ће прва помоћ морати да дође из ЕУ.

Према рачуници агенције за кредитни рејтинг „Стандард и Пурс”, само ове године украјинска централна банка и државно предузеће за снабдевање гасом „Нафтогаз” за сервисирање спољних дугова, углавном западним кредиторима, морају да обезбеде 13 милијарди долара. Званичници ЕУ најавили су да би могли да сакупе 20 милијарди евра (27,5 милијарди долара), али такође као дугорочну помоћ (у следећих седам година), која би била повезана са пакетом ММФ-а.

Пошто су украјинске потребе хитне, и Вашингтон је обећао свој пакет помоћи, али без помињања износа и уз напомену да би она требало да буде утрошена за политичку реформу и побољшања у здравственом и образовном систему.

Кад се испод свега подвуче црта, неизбежно је питање зна ли Обама шта хоће са Украјином?

Било каква журба очигледно није препоручљива и због деликатних односа са Русијом, а с обзиром на украјинску ситуацију, али и на већ успостављени преседан, вероватно је само питање времена када ће се на кијевском Мајдану окупити нови демонстранти.

На истоку земље, на Криму, већ се вијори руска застава и тамошњи политичари изјављују да немају намеру да са Кијевом заплове ка Западу.

Све у свему, западна победа у геополитичком шаху и далеко је од тога да буде слатка, док је украјински пораз Путина и Русије по свој прилици само привремен. Чини се да он, иако је моментално у дефанзиви, на табли има више фигура и већи избор потеза да оно што сада личи на мат – преокрене најмање у реми.

Извор: Политика