Закулисне игре са златом – у исчекивању велике прекретнице

После краха златнодоларског стандарда централне банке главних земаља „златне милијарде“ су се систематски бавиле тајним операцијама са жутим металом, како би плански, из трезора централних банака, извукле злато. Очекује се да ће врло брзо трезори са златом потпуно опустети, и то ће постати преломни тренутак, епохални догађај у историји светских финансија и светске политике…

Златна грозница као знак да долази „последње време“

Један од знакова грчевитих покушаја светске финансијске олигархије да одгоди тренутак „велике прекретнице“ представља и посета британске краљице Елизабете Друге и принца Филипа – војводе од Единбурга трезорима злата у Банци Енглеске 13.12 2012.године, коју су светски медији масовно рекламирали. Колико може да се верује јавним гласилима, у подрумима Банке Енглеске лежи 20% званичних резерви светског злата. Наравно да се краљица није бавила пребројавањем златних полуга и провером количине злата у њима. Међутим, њена фотографија испред сјајних полуга требало је све да убеди да је у „златној краљевини“ све у најбољем реду. Истина, та пи-ар акција није дала очекивани резултат. Нервоза учесника на тржишту злата је дошла до границе после које је већ почела да се прелива у „златну грозницу“.

У историји човечанства је било много „златних грозница“. На пример, само у 19.веку су биле: сибирска (тридесетих година), калифорнијска (крајем четрдесетих година), аустралијска (педесетих година) и јужноафричка (крајем века). Међутим, све оне су представљале локалне „грознице“, а сада је дошло до глобалне појаве. У току поменутих „грозница“ злато је вађено из дубина Земље, а сада се из трезора централних банака гребу његови остаци. У злато данас инвестирају и многи познати милијардери. На пример, Џорџ Сорош. После њега су се на тржиште жутог метала бацили и други. Топ-менаџер швајцарске банке UBS Џозеф Стадлер је изјавио да богаташи не правећи буку злато купују у тонама. Треба имати у виду да је Сорош агент Ротшилда, тако да ако је Сорош „кренуо на злато“ значи да се расплет „мувања са златом“ приближава крају.

Да подсетимо да је још у пролеће 2011.године Сорош громогласно изјавио: „Мислим да је злато највећи светски мехур од сапунице“. Зато је одмах после тога демонстративно продао све злато које је имао. Сорош је тада заиста радио у интересу Ротшилда, који су активно куповали жути метал и којима је тада било неопходно да зауставе раст цена злата. Има аналитичара који, коментаришући Сорошов повратак злату 2012.године, констатују да је „хохштаплер закаснио када је дељен златни колач“(1). Шта да се ради, могли бисмо да се сложимо да је „златни колач“ већ поједен. А Сорошу су дозволили само да покупи мрвице испод стола.

Има и оних који су и пре него што је дошло до „великог преокрета“ почели да се ишчуђавају и буне због непринципијелности великих банкара који су много деценија тајно пребацивали злато из државних трезора у приватне сефове. Међутим, у ствари, светски банкари (Ротшилди) свету нису баш ништа ново показали. Прича о званичном злату је ко зна по који пут показала чврстину њихових метода које су им омогућиле да у 19. веку постану јачи од краљева. Ево шта у вези с тим пише руски експерт за област геополитике В.Павленко: „Породица Ротшилдових се већ више од 200 година специјализује за контролу свих врста медија, банака, експлоатацију дијаманата и обојених метала, међу којима је и злато.

При том им је психологија таква да сматрају да комплетно злато света припада њима и да се оно само привремено чува у појединим државама које, пошто сматрају да злато представља „национално добро“ то злато чувају врло пажљиво да се не појаве нежељени претенденти. Чуваће га све док оно не затреба Ротшилдима. А начин како да се злато натера да се у потребном тренутку пребаци како би се вратило „газди“ преискусни чланови породице ће већ пронаћи, што је последњих деценија потврђивано не само једном“(2).

„Златни расплет“: неке лако видљиве последице

Тешко је да се предвиде све последице откривене чињенице о лоповлуку финансијских власти земаља „златне милијарде“. Очигледно је да ће поверење у централне банке (као и у државне благајне, које су са њима повезане) бити неповратно изгубљено. А биће пољуљан и ауторитет државних власти – зато што оне нису обезбедиле контролу рада централних банака. И сасвим сигурно да ће откривени лоповлук „изузетно великих сразмера“ изазвати озбиљан хаос у финансијском, економском, социјалном и политичком животу друштва уопште.

При том, последице у финансијској сфери су потпуно очигледне. Доћи ће до наглог раста цена злата. јер ће, прекидом испорука злата из трезора централних банака бити нарушена вештачка равнотежа која је постојала на тржишту драгоценог метала. До сада је максимална цена злата достизала највише 1900 долара за тројску унцу (у августу 2011. год.). А права „равнотежна“ цена злата ће, према различитим проценама, износити између 5 и 10 хиљада долара (уз садашњи обим и курс америчке валуте). Уосталом, поједини експерти говоре и о вишим ценама. Међутим, толика прогноза може да има оправдања само уколико у свету дође до окретања злата од злата-робе према злату-новцу. Код златног новца тачније је говорити не о ценама злата, већ о златном паритету новчаних јединица. Тако је Џон Батлер, аутор познате књиге «The Golden Revolution» израчунао да, да је у САД 2012.године уведено 40% обезбеђење обавеза банака, уз златне резерве земље (које су нешто преко 8 хиљада тона) цена злата требало да буде најмање 13.400 долара за тројску унцу (3). Прилично често у медијима може да се види и прогноза „златног гуруа“ Џима Синклера који предвиђа да ће до 2015 – 2016. године цена злата да скочи до 12.500 долара по унци (4).

Друга последица ће бити нагли пад вредности америчког долара. Врло је једноставно: између цене злата и америчке валуте током читавог периода од краха Бретонвудског система постојала је невидљива конкуренција: што је цена злата била виша, то је вредност америчке валуте била нижа, како је цена метала падала, тако су позиције „зелених“ новчаница јачале. Није искључено да ће се долар толико обезвредити да ће уместо њега финансијске власти САД покушавати да створе „нови“ (на пример – не „зелени“, већ „розе“ долар) или уопште нову валуту (типа „амеро“). Наравно, под условом да САД опстану на политичкој карти света, тј. да не дође до њиховог распада на неколико независних земаља – држава.

Обзиром да ће откривена златна афера створити свеопште неповерење према финансијским властима није искључен ни крах осталих – резервних валута – евра, британске фунте стерлинга и јапанског јена. Очигледно је да ће у условима хаоса који ће завладати са папирним новцем, људи бити принуђени да се врате робном новцу. Економисти говоре да у основи новог робног новца могу да се нађу робе које су за друштво неопходне – нафта, електрична енергија, различити обојени и црни метали, пшеница, цемент и сл. Нећемо сада да дискутујемо о плусевима и минусима различитих пројеката новчаних јединица које се базирају на „корпама“ које садрже различите комплете роба. Минуса је много више. Основни је – компликованост стварања система који се базира на робним „корпама“ и нестабилност која произилази из тога. Мислим да кад наступи „велика прекретница“ човечанству уопште неће бити до конструисања сложених новчаних система, већ ће као „појас за спасавање“ опет да послужи – злато.

Где је нестало злато које се налазило у трезорима централних банака?

Врло је компликовано данас доказати чињеницу да је из трезора централних банака злато украдено, али ипак није сасвим немогуће. Али дати одговор на питање где се то злато дело, у чијим се сефовима (правних или физичких лица) оно данас налази – много је компликованије. Наравно, може да се претпостави да се оно равномерно растурило до свих главних потрошача злата – предузећа индустрије накита, инвеститора, приватних тезавратора и сл. Међутим, у ту верзију не може да се поверује. Јер, по правилу, злато се не продаје када је најскупље, већ управо супротно – када његова цена падне на „дно“. Постоји стална сумња да до „приватизовања“ златних резерви долази у интересу одређених лица које су и до сада тај метал добијале под најповољнијим могућим условима.

Та верзија пада на памет сваком озбиљном аналитичару. Ево, на пример, мишљења руског финансијског аналитичара Сергеја Голубицког који је покушао да схвати распродају злата у Националној банци Швајцарске 2000. – 2005.године: „И тако – ево моје верзије догађаја. У периоду између 2000. и 2005.године Швајцарска није наивно продавала националне златне резерве по дампиншким ценама, већ је врло домишљато најдрагоценији жути метал из Централне банке извозила сопственим комерцијалним структурама! Повод за то је био врло важан и истовремено законит: промена устава и одвајање франка од злата. У новим околностима, у трезорима Централне банке се нашао приличан „вишак“, зато су га и заменили за новац који, уосталом, нису покрали чиновници, већ је раздељен сопственом народу (преко органа регионалног и федеративног самоуправљања)! Купци тог злата, мислим, су углавном били Швајцарци, само са разликом, што они нису радили у државним структурама, већ у приватним банкама и фондовима. Моја хипотеза идеално објашњава и громогласне изјаве швајцарских власти, које су на тржишту радиле на смањењу цене злата јер су омогућиле да се изврши „приватизација“ златних резерви по вештачки смањеним, а у ствари штедећим ценама. Чим је 2005.године програм прерасподеле 1300 тона злата завршен, светске цене злата су кренуле ка небу…“(5)

Данас многи медији тачно скрећу пажњу на то, да Народна банка Кине спроводи политику сталног повећања својих златних резерви, при чему се у њеном књиговодству то повећавање не види или се види непотпуно. Закономерно је да се претпостави да велике недржавне банке могу да спроводе сличну политику: да повећавају своје златне резерве приватизацијом јефтиног метала из трезора централних банака, и да врло брижљиво маскирају тај процес.

Подаци о златним резервама које не спадају у категорију званичних резерви, тј. које се воде код приватних структура или су у поседу приватних лица, фрагментарни су и непоуздани. Тачне цифре не могу да дају чак ни експерти Светског савета за злато. Постоје само претпоставке, и оне су следеће: у рукама приватних лица се налази прео 30.000 тона злата у облику накита и других немонетарних облика. Отприлике још толико долази на резерве у облику монетарног злата – златних новчића и стандардних полуга. То је злато приватних инвеститора – правних и физичких лица. Неки експерти претпостављају да су незваничне резерве монетарног злата већ данас веће од званичних златних резерви. То је врло снажан ресурс, ако се узме у обзир да иза званичних података о резервама централних банака могу да се крију празни трезори или такозвано волфрам злато (лажно злато). Поставља се питање: колико су консолидоване незваничне резерве монетарног злата? Или су оне распршене код милиона и милиона приватних власника у различитим земљама? То је питање на које чак и експерти Светског савета за злато имају проблема да договоре.

Ако би се судило по јавним изворима – на данашњи дан највећу незваничну резерву представља резерва злата приватног фонда SPDR Gold Shares ETF. Акције SPDR Gold Shares ETF су почеле да се котирају на Њујоршкој берзи фондова и спадале су у оне акције које најбрже расту у свету. Сада се котирају и на Сингапурској, и на Токијској берзи фондова. Златне резерве наведеног фонда износе 1.260 т. Чувар тог злата је банка HSBCкоја се налази под контролом клана Ротшилдових. Злато се чува у Лондонском централном трезору банке, а уосталом, може да буде смештено и у осталим трезорима те банке. Остали приватни златни фондови су ситни. Укупне резерве свих таквих фондова се процењују на 2.100 – 2.200 тона, односно на приближно 7% свих незваничних резерви монетарног злата у свету.

Приватно злато у приватним трезорима: мркли мрак

Приватно монетарно злато може да се држи не само у фондовима типа SPDR Gold, већ и у облику депозита метала у комерцијалним банкама или да се једноставно остави на чување у подрумима специјалних банака типа Ротшилдових HSMC.  Медији јављају да су највеће банке због све веће потражње услуга чувања злата почеле да граде нова складишта или да проширују већ постојећа.( 6)  Тако је 2010.г.  Wall Street Journal  саопштио да банка JPMorgan  поново отворила подземно  складиште злата у Њујорку, које је још деведесетих година конзервирано. На Менхетну, осим подрума   JP Morgan, данас раде и  складишта  европских банака HSBC и Bank of Nova Scotia. Осим тога, све важнија постају небанкарска складишта драгоцених метала.(7)

Складиштење злата  активно врше и швајцарске банке.   Посебно банке UBS и Credit Suisse. Ако су раније то биле услуге размештаја злата на депозитним рачунима, сада те банке  углавном примају злато на чување. Швајцарске банке су такву промену мотивисале жељом да се избегне укључивања таквог злата у њихове билансне књиге. Уколико је злато смештено као депозит – оне морају да врше отписе у резервне фондове, што смањује рентабилност банкарских операција. (8)  Али ми сматрамо  да је главни мотив за такав преокрет у раду банака у ствари жеља банака да себе и своје клијенте заштите од могућег упада надзорних органа. Последњих година је у швајцарским банкама било доста скандала који су били повезани са чињеницом да оне чувају на депозитима средства „диктатора“ и политички сумњивих лица. Обична услуга чувања злата брише различите проблеме који би иначе при проверама банака могли да се појаве.

У Швајцарској постоји и велико складиште драгоцености у Олтену. Њиме управља компанија SIX Securities Service,  која представља ћерку-фирму структуре SIX Group.  То складиште, тако претпоставља доста њих, представља највеће складиште у континенталној Европи. У њему се чува приближно 800 т драгоцених метала. Понекад га називају и „швајцарски Форт-Нокс“(9)

Може да се дода и да  има земаља у којима власници злата користе труст – услуге банака, које иступају као номиновани власници и који врше различите операције са златом у своје име. Стварни бенефицијари  су заштићени банкарском тајном. А логика дошаптава да су стварни бенефицијари пре свега лица  која су и организовала отимачину складишта централних банака.

Ротшилдови: правац – златни стандард

Да се присетимо шта су пре два века са својим златом урадили светски расточиоци  које представљају Ротшилди. Они су, док су трајали Наполеонови ратови, успели да накупе невероватне (за то време) резерве драгоценог метала. Требало је то злато натерати да „ради“, односно од њега направити капитал који доноси добит. Ротшилдови су пронашли врло једноставан и ефикасан начин – да се друштву натури златни стандард. Златни стандард  је такав начин  организовања промета новца у коме се за новац сматра жути метал, а папирни новац представља само новчаницу  и представника злата. Код златног стандарда папирне новчанице се обезбеђују (покривају се) одређеном количином злата (одређени проценат за покривање) и без икаквих ограничења се мењају за драгоцени метал. Да би се одржале потребе економије у новцу неопходно је да у централној банци увек буде довољно злата. Недостатак драгоценог метала је могао да се компензује само златом централних банака, које га уступају преко кредита. Ко је могао да нуди такве – златне кредите?  Ти исти Ротшилди који су, нимало се не напрежући, могли да повећавају своја богатства у злату преко кредита који су им враћани – не само вредношћу која је задужена, већ и каматама. Код златног стандарда који је ојачан златним кредитима постепено се све светско злато сакупљало у рукама оних који су од самог почетка имали тог злата много више него остали. Односно – у рукама Ротшилда.    Натерати  да „уђе у коло“  златног стандарда наједноставније је било   Велику Британију. После Наполеонових ратова Банка Енглеске је била стављена под контролу Натана Ротшилда  – једног од петорице синова оснивача династије Ротшилд – Мајера Амшела Ротшилда. Затим су се златном стандарду у 19.веку прикључили Немачка, Француска, Белгија, Италија, Русија, САД и многе друге земље. Са прекидима због светских ратова (Првог и Другог) златни стандард је важио до седамдесетих година 20.века. Прво је био „класичан“ или  златно-новчани. После Првог светског рата он је претворен у златно-полужни  (папирне новчанице су мењане само за златне полуге које су биле прописаног стандарда)  и златно-девизни (могућност да се националне новчанице могу мењати за девизе које су имале право да се конвертују у злато). После Другог светског рата, до 1971.године, постојао је златно-доларски стандард код кога је државна благајна САД вршила размену долара за злато.

Вероватно би Ротшилди хтели да још једном одиграју сигурну за њих игру која се зове „златни стандард“. Сада он не би могао да се уведе истовремено у свим земљама. Ако је пре два века увођење златног стандарда почело у Великој Британији сада се, вероватно, као о ономе ко „пробија лед“ размишља о Кини. Ротшилди се својски труде да подгреју златне амбиције  Кине, подстичући је да прикупља што веће количине златних резерви и сугеришући да јуан треба да постане међународна валута, а то је могуће само уколико постане златан (10). Очигледно је да у условима међународне конкуренције валута она валута која добије обезбеђење у злату сасвим сигурно постаје  победник. Да не би изгубиле, друге земље ће такође морати да своју валуту претварају у злато. Ротшилди схватају да при натурању свету златни стандард најтежи је – први корак. Када се он направи  –  цео свет ће бити захваћен „златном грозницом“.

Кладећи се на Кину Ротшилди истовремено подстичу изјаве политичара и државника да данас златни стандард нема алтернативе. Такве изјаве се затим трансформишу у политичке платформе и покрете. Најзад, доносе се закони који легализују златан новац. Припрема се, конкретно, врши у Швајцарској, где се у парламенту  дискутује о нацрту  увођења златног франка. У САД, држава Јута, донет је закон о златном новцу, а још у туцету других држава   овакви су закони на стадијуму дискусије. У муслиманском свету пројект „златног динара“ је сазрео, али због оружане агресије земаља Запада на Либију тај пројект (чији је иницијатор био Гадафи) није успео да заживи.

Агенти Ротшилда по читавом свету врше активно агитовање у корист златног стандарда. Да као пример узмемо бившег председника   Система федералних резерви САД Алана Гринспена. У своје време, много пре него што је постао председник ФСР он је објавио рад „Злато и економска слобода“ (1966). 1981.године будући председник ФСР је написао чланчић у The Wall Street Journal  у коме је доказивао да су САД обавезне да своје државне финансијске обавезе покривају златом. После девизне кризе 1979. – 1980. године САД су биле близу повратка на златни стандард. Док је био председник ФСР (1987. – 2006) Гринспен је престао да јавно изражава своју пристрасност према злату. Међутим, када је отишао са тог положаја он је поново почео да агитује користи од повратка на златни новац.

Можемо да се присетимо и сензационалне изјаве руководиоца Светске банке Роберта Зелика из новембра 2010.године о  сврсисходности повратка на златни стандард. А његов тадашњи колега,  директор Међународног девизног фонда Доминик Строс-Кан, иако није директно заступао обнову златног стандарда, ипак је заузимао прилично критичку позицију у вези са постојећим доларским системом. Односно, индиректно се додворавао Ротшилдима. А осим тога, Строс-Кан је „заблистао“ када је изразио своју подршку тадашњем либијском лидеру Гадафију због његовог труда да у једној групи муслиманских земаља уведе златни динар.

Ротшилди: велики рат као паралелни сценарио

Друга стратешка линија Ротшилда да свету натуре златни новац је дестабилизација међународних односа, све до почињања ратова, укључујући и светске. В.Павленко, кога смо цитирали у првом делу текста, сматра да до тога може да дође уколико Кина ипак одустане од реализације пројекта златног јуана: „Без најсигурнијих могућих, стопроцентних, гаранција у облику пара „злато – јуан“ који би у политичкој сфери био допуњен стратешком кинеско-јапанском алијансом,  Ротшилди неће рушити долар и САД, јер је ризик од тога да ситуација измакне контроли  превелик, те у том случају  одлучујући аргумент уместо новца лако може да постане оружје. (11) Ротшилди и знају, и воле да започињу ратове. Истина, у таквим трагичним периодима људске историје златни стандард се у земљама укида, али зато нагло расте улога злата као светског новца. То је неизбежно јер се повећава неповерење у папирни новац,нестабилност расте, а долази и до непредвидљивости девизних курсева за размену и судбине појединих валута. Присетимо се само 1.светског рата. Тих година је Русији заиста требало оружје и остали борбени артикли и она је покушала да их добије од својих савезника. Међутим, земље Антанте су више волеле да своје савезничке обавезе према њој изврше не тако што ће их мењати за папирни новац (који су, уосталом, они давали Русији у облику кредита), већ обезбеђењем златом. И то златно обезбеђење су захтевали да се из Русије испоручује на острва магловитог Албиона, право у подруме Банке Енглеске (12).

У годинама Другог светског рата и САД су нашле начин да повећају  своје златне резерве тако што су од савезника захтевале да се њихове „услуге за борбу с Хитлером“ плате монетарним златом.  За  Хитлера је злато било једино средство за обрачун са земљама које су се налазиле изван директне зоне немачке окупације (на окупираним територијама обрачун је вршен преко клиринга, при чему дугови Немачке никада нису гашени). Не треба да се заборави да су Ротшилди били на изворишту Другог светског рата, сматрајући да ће рат да се води по замишљеном сценарију и надајући се да ће на крају рата све злато читавог света да се нађе у њиховим рукама. Историја је озбиљно кориговала читав тај сценарио. До 1949.године на САД  је отпадало до 70% званичних светских резерви злата (без СССР-а и осталих земаља „источног блока“). А прва ствар на коју је то утицало је да је то злато ојачало позиције главних конкурената Ротшилдових –  позиције Рокфелерових (13).

За Ротшилде тај стари сценарио и данас  важи. Само што су се сада у њему појавили нови глумци, и улоге су другачије подељене. Једна од главних улога у новој верзији сценарија мора да буде додељена Кини. А најпре – уколико Ротшилди не успеју да натерају Кину да уведе златни јуан, они ће инсистирати на припреми новог великог рата у коме ће учествовати и та иста Кина.

—————————————————————————
(1) Тако се изразио, конкретно, бивши вице-премијер РФ, доктор геологије и минералогије Владимир Поливанов (Јевгениј Черних: „Златна грозница 21.века: земље се убијају због метала“//Комсомољскаја правда, 04.10.2012)

(2) В.Павленко: Злато у односу на нафту, фунта у односу на долар, Ротшилдови у односу на Рокфелерове“ //akademiagp.ru (19.06.2012).

(3) „Златни стандард нас чека већ 2013? Говор Џ.Батлера на Округлом столу CFA“//Future Banking (04.07.2012).

(4) Џон Синклер има врло висок ауторитет код оних који раде на тржишту злата, јер је више пут до сад давао прецизне прогнозе цена.

(5) С.Голубицкиј: „Злато патуљака“ // Goldenfront.ru (27.12.2012)

(6) Због нагло повећане потражње приватних клијената за услуге банака у вези са златом и откривеног дефицита складишта, многе банке су почетком ове деценије поскупеле своје услуге за чување драгоцених метала, а за златне депозите су престале да плаћају камату – чак су почеле да траже и провизију// Јевгениј Басманов. „Банке су повећале цену за чување злата и опслуживање депозита//РБК daily. 10.08.2011.

Извор: Фонд Стратешке Културе