Запад, под америчким вођством, поткован вишевековним империјалним искуством и колонијалном бескрупулозношћу, не одустаје од својих намера чак и када је на силазној путањи. Напротив, тада је, као рањена звер – најопаснији. Онда када на глобалном нивоу доживљава да му се униполарни поредак и хегемонистички престиж урушавају, те добија не само шамар за шамаром од главних конкурената, већ и понижавајуће лекције од мањих земаља – свој бес наставља да искаљује на Србима.

Сада се досетио да из нафталина извади „сребренички случај”. Ако већ није могао да „прође” кроз Савет безбедности УН због одбијања Русије и Кине, Запад је решио да посредством Генералне скупштине УН покуша да прогура резолуцију о „међународном дану сећања на геноцид”, што би имало несагледиве негативне последице по српску будућност.

Упоредо и синхронизовано, Запад настоји да политичко-дипломатски „пренапрегне” српског чиниоца – укључујући и Русију као његовог „учитаног” покровитеља – тако што би још и сецесионистичкој косовској „натоиди” прокрчио пут у Савет Европе, и на тај начин тактички обезбедио важан међукорак за пријем у друге међународне организације.

Атлантистички деривати

И једна и друга дипломатска офанзива служе за „размекшавање” отпора многих држава преседанима, привикавање светске јавности на „нове реалности” и доказивање да САД нису одустале да широм света раде шта хоће. И да као геополитичке инструменте и даље могу да користе многе организације које само крајње наивни сматрају заиста онаквим како се (лажно) представљају.

НАТО је главна војно-безбедносна „батина” америчке трансатлантске доминације и отелотворење таласократског антируског макро-мостобрана на западу Евроазије. Као свеколика подршка алијанси, а „да се Власи не досете”, сукцесивно су се формирале многобројне хладноратовске дериват-организације, форуми, институције, установе, које су преживеле рушење Берлинског зида и служе истој сврси до данас.

Наравно, само на папиру су аутономне. Оне имају економске, политичке, миротворне, добротворне, културне, медијске и разне друге профиле, те су на основу њих у функцији „потпорних стубова” и оруђа „меке моћи” САД. Њихове земље-утемељивачи – уз ретке изузетке – припадају Западу и амерички су сателити. Оне које то нису – служе као украс и исувише су немоћне да би утицале на успостављање правила и доношење одлука.

Инкорпорисањем нових чланица фактички се остварује експанзија америчког и западног утицаја од макро-регионалних до глобалних размера. Истовремено се ствара илузија о њиховом међународном карактеру – иако је сасвим јасно да о свему, практично, одлучујућу реч има Вашингтон. Остале чланице подложне су утицајима и ултиматумима САД, те се много не питају, нарочито не о фундаменталним стварима.

Уједињене Нације на почетку рада – Фото: AP PHOTO

Хиперпродукција организација

Многобројни су примери таквих организација. Као печурке после кише почеле су да ничу по отпочињању биполарног надметања, тј. убрзо после оснивања НАТО-а 4. априла 1949. у Вашингтону. Тако, на пример, само месец дана касније, 5. маја исте године, у Лондону, главном граду „непотопивог америчког носача авиона на западној обали Евроазије” и највернијем европском савезнику САД, основан је помињани Савет Европе.

Прокламована су три његова основна циља – унапређење демократије, људских права и владавине права – наравно, да би се показало како се промовише оно што је темељ „слободног света”, а чега нема са источне стране гвоздене завесе. Државе-оснивачи све редом припадају Западу, а само Ирска и Шведска нису биле у групи од 10 европских оснивача НАТО-а.

Већ следеће године формирана је Европска заједница за угаљ и челик (ЕЗУЧ) – претеча данашње ЕУ – озваничена потписивањем Париског уговора 1951. Тиме је успостављена чврста северноамеричко-западноевропска таласократска осовина. Од шест утемељивача, само Западна Немачка није била међу оснивачима НАТО-а, да би се и она убрзо укључила, већ 1955. Стога не изненађује што се тадашња ЕЗУЧ, а садашња ЕУ, сматра „економско-политичким крилом”, „другом ногом”, „реверсом” и „софтвером” атлантизма.

Радио Слободну Европу (РСЕ) – „ударну песницу” медијског рата у име америчких интереса, а која то чини и даље – 1950. је основала влада САД и тајно финансирала посредством ЦИА. Пропаганду усмерену превасходно на Чехословачку као „слабу карику” у совјетској интересној сфери у то време је вршила из Минхена, а данас се седиште налази у Прагу и програм емитује на енглеском и још 25 језика. А на таквог „експонента седме силе”, као на тобоже објективан извор, често се позивају бројне формално српске информативне куће, партије, невладине организације, културни посланици, политички и други активисти.

 Вишедимензионални продори

На сличан начин настајале су и многе друге привидно бенигне, формално цивилне, а фактички атлантистичке формације прикривеног или вешто камуфлираног порекла и мисије. Посредно или непосредно у функцији хегемонистичких америчких амбиција – што спроводи дуго, упорно, систематски и филигрански прецизно распоређивана глобалистичка олигархија – јесу и друге организације које су се умрежиле и премрежиле читав свет.

Оне су постале прави центри моћи који изазивају страхопоштовање и захтевају послушност зависних држава и њихових лидера. Стога, није се замерити још крајем Другог светског рата установљеном Међународном монетарном фонду (1944, Бретон Вудс) и одмах по окончању рата насталој његовој „посестрими” Светској банци (1945, Вашингтон).

Уважавати се морају, одавно проамеричком и глобалистичком оријентацијом искомпромитовани, Светска здравствена организација и Лекари без граница, основани у Женеви – прва 1948, а друга 1971. Ту је и Светска трговинска организација, проистекла 1995. из некадашњег Општег споразума о царинама и трговини (GAAT) склопљеног 1947. такође у Женеви, која се залаже за либерализацију светске трговине – али, све док се то не коси са доминантном позицијом САД и Запада.

Многобројне спортске асоцијације глуме деполитизованост све док не почну да толеришу бојкот такмичења које организује Русија, укључујући и забрану руским спортистима да се такмиче или не дозволе да то чине под својом националном заставом и химном „због агресије”. А такве мере никада не предузимају против Американаца који са агресијама не престају.

Не само антируска, већ и антисрпска политичка пристрасност у спорту је позната – од забране фудбалској репрезентацији да учествује на Европском фудбалском првенству 1992. до случаја Милорада Чавића кога је Европска пливачка федерација 2008. суспендовала из даљег такмичења јер је на церемонији доделе медаља носио мајицу са натписом „Косово је Србија”. За наук осталима: зато што (гео)политички делују „мимо правила” Запада – Руси и Срби су кажњени, будући да спортским форумима махом управљају представници земаља Запада.

Заједничка фотографија учесника прве седнице консултативне скупштине Савета Европе у Стразбуру, 10. августа 1949. -Фото: cvce.eu

Уосталом, и Уједињене нације (УН), тзв. светска организација, безброј пута су заобиђене и злоупотребљене. Чак и Русија је томе изложена, мада њу од знатнијих негативних последица штити стално место са правом вета у Савету безбедности УН. Од тога и Србија има очигледних користи – онемогућени су покушаји међународног признања лажне државе Косово и изгласавање „српске геноцидности” 2015. Мада не треба заборавити нечасну улогу некадашњег УНПРОФОР-а или садашњег УНМИК-а. То не треба да да нас чуди, јер је седиште УН на обали Ист ривера, зар не?

Ово је само делић система помоћу кога функционише Пакс Американа (Pax Americana) и још увек опстаје пољуљани униполарни поредак. За његово демонтирање свакако је нужно – али не и довољно – само сузбити америчку војну моћ, учинити неефикасном и депласираном мрежу војних база широм света, те разбити окрњену, али још увек компактну групу верних проамеричких држава-вазала.

Потребно је да велике силе у наступању – у првом реду Кина, Русија и Индија, уз помоћ кључних макро-регионалних актера – преузму постојеће међународне институције у којима доминирају САД и помоћу њих управљају светским пословима. Можда „обојеном револуцијом” као методом, јер је познато да „батина има два краја”. Ако то није могуће или унедоглед одлаже процес мултиполаризације – треба обесмислити њихову улогу и формирати нове институције.


Извор: РТ Балкан

Оставите коментар

Оставите коментар на (Пара)атлантистичке формације

* Обавезна поља