Истина о сарајевском атентату

Да ли данас нешто славимо, или у духу покушавамо да обновимо једну трагедију која нас је опет снашла? Нити славимо, нити обележавамо, него гледамо како се оно што се догодило пре једног века, поново покушава обновити. Двестогодишњица стварања Сједињених Држава Америке (1976) праћена је једним великим светским конгресом историчара у Сан Франциску. Два века од Француске револуције, 1989. већ је личило да свет више жали што се „сунце слободе“ у Француској родило у крви и огњу, па се председница британске владе тада сетила гвозденог бича којим је смањен број ондашњих Француза за неколико милиона, Британија је – онда као и увек – била оаза мира. Поново се издавао роман Чарлса Дикенса о две породице. Једна је живела у хармонији и миру на британском земљишту, а друга у Француској бројала како један по један члан бива убијан. Заборавило се да је то што су Французи радили 1789–1799. Енглези радили у својој Пуританској револуцији средином XВИИ века (1642–1660). И они су усред Лондона одрубили главу своме краљу, као што су Французи урадили век и по после тога у средишту Париза. Данас се туристима не показује ни једно ни друго место, као тачке где се ковала људска историја. А у тим прославама смо и ми Срби најгоре прошли. Најпре је било замишљено да се одржи велелепна прослава Карађорђеве буне 1804, па се онда постидели, кад су нам из англосаксонског света поручили да се револуције не славе, него да корак по корак своје породице водимо у миру и хармонији ка прогресу.

А где смо данас, са тим прославама, или обележавањима, како се коме свиди? Ово је редак јубилеј око кога се хајке воде годину дана пре него треба. Данас обнављамо оно што се догодило пре једног века у Сарајеву, па у целом свету 1914, као и онда, тако и данас Срби славе Гаврилов пуцањ на хабзбуршког престолонаследника. Мој отац и мој деда су били кметови на поседу муслиманског бега, који је у време жетве свраћао у село да узме трећину прихода као своје. Моје је детињство било испуњено причама о томе. Ни данас ми није јасна сасвим реченица коју сам тада чуо: „Оприспи, балијо, и при јунету има уже!“ Досадило мојим Драгичевићима – Екмечићима да бег дође по своју трећину, па су звали: „Хасане, Хасане, дођи огладњели смо”. Он се дрско окренуо и довикнуо им ону реченицу коју споменух – „Нисам ја Хасан, него Хаса-бег“. Ту би реч оприспити значила ословити, титулисати, иако је у речницима турцизама и другим не нађох. После Гавриловог пуцња дед ми је ухапшен као и сви одрасли мушкарци. Стрпани у стоваришта на железничким станицама, да једног по једног као таоце трпају у вагоне како који воз наиђе. Дубоко у души, деда се радовао што је Гаврило опалио да се никад више, нико не мора оприспити, пре него што му бег узме трећину годишње цркавице.

ГАВРИЛА СУ СВИ СМАТРАЛИ ХЕРОЈЕМ

У цркви у Чапљини сам се крстио 1928. На вест о пуцању у Сарајеву, руља других двеју вера је цркву почела рушити, однели из ње све што се могло понети. Поново су је рушили и опухали из ње позлаћена крста, рипиде и чираке, а онда и по трећи пут 1992, кад се распала држава којој се мој деда 1914. почео да радује. Ко је тада плакао и данас плаче, ко је подизао палом престолонаследнику споменик у Сарајеву, подиже га и данас по други пут. Било је Срба који су грдно осуђивали атентат, па један у Сарајеву код матичара променио име јер је било исто као код једног од завереника. Нема вести да неки данас у Београду помишљају да то ураде. Стрпљења мало, биће их.

Не сећам се да ли је ико икад прогласио и Милоша Обилића атентатором, јер сваки витез у једнодневном боју сања да убије заповедника противничких страна. Нешто сам сумњичав да ће неки данас прогласити терористом и Пјера Безухова, из Толстојевог Рата и мира. Кад је Наполеон заузео Москву, он је позвао једног француског официра на ручак да заобилазним путем сазна куда пролази његов цар, да га убије. Добричина каквог свет под небесима није видео би данас – ако знају за њега – био од неких осумњичен да је злонамерник из муслиманског подземља који сања како да сруши још покоји њујоршки небодер. Све сам нешто радознао да неће у мојој Чапљини сада поново неко однети позлаћене рипиде. Не верујем да би то некоме сметало, сем понеком Србину који у Чапљини још некако тавори.

Амерички историчар Земан, у књизи о Првом светском рату и атентату у Сарајеву 1914. цитира службено становиште дела хабзбуршких власти да треба потпуно забранити српску ћирилицу. Описао сам то шире у књизи Стварање Југославије 1790–1918 (ИИ том, делови под насловима Јунгслаwен, омладински покрет 1903–1914 и друго Страх од деце). Шеф полиције у Сарајеву, пред атентат 1914, званично је известио да у службеним круговима постоји страх од деце. Саслушаван је дечак од десет година, што је у школској клупи видео лик цара на дописници свог школског друга, па врхом џепног ножића показао како би га по врату требало преклати. Новине су писале да је саслушаван и дечак од 14 година, јер је „погрђивао цара“.

Ћирилицу укидали, јер је власт образлагала да је то знак Истока пред капијама западне цивилизације „коју ми данас (1914) бранимо“. Поново каменицама лупају табле по Хрватској, јер су неки од оних јадника из „Домовинског рата“ још тамо преостали да живе. Требало би упитати хрватске књижевнике да ли се хрватски народ изнутра интегрише по неком другом лепилу или је то само злонамерност према Србима, која их као нацију држи на окупу. Да ли се тамо неко стиди што се домовинским ратом назива протеривање 300.000 српске браће, како пише у књизи Никице Барића Српска побуна у Хрватској 1990–1995 (2005). По попису 1991, у Хрватској их је било 581.663, уз 106.041 Југословена. Мора да их је протерано више, па опет бојовници лупају табле са ћирилицом, као што су 1914. радили у одбрану западне цивилизације коју они бране, од оних голаћа што су одмаглили од те цивилизације. Сви који су 1914. морали да оприспе Гаврила су сматрали херојем.

А шта раде историчари данас, кад неки славе, неки обележавају Сарајевски атентат? Требало би при томе разликовати америчко јавно мњење од остатка света. Џон Греј, кога сматрају данас највећим живим британским филозофом, у Сатанској литургији вели да данашњи либерали у Сједињеним Државама сматрају да нема историјске науке, него да постоје бољих и лошијих историја. У Америци је могуће да се духови мењају у оценама Сарајевског атентата. Али 1914. тамо је била већина са председником Вудроом Вилсоном, који се питао шта Аустро-Угарска има да тражи у Босни и Херцеговини, а његов противник, око Републиканске странке и бивши председник Теодор Рузвелт мислио је да је за рат 1914. крива Србија јер је напала туђу земљу Босну и Херцеговину. Вилсона су прогласили педером, док се то није сматрало врлином, а Рузвелт влада духовима нације која улази у нови рат, пре него је прошли завршила.

Данас Америка више није подељена. Сви су на једној страни нових реакционара, какав је био Теодор Рузвелт. Он је (1915. и 1919) тражио да се не ствара „Лига народа“, у којој би све нације биле једнаке, него „Лига победника“, у коју би спадале све западне земље на челу са САД, Немачком на другом месту и тако редом по снази. Ниједан словенски народ у ту „Лигу победника“ не би могао крочити. Предвиђао је да та лига располаже војском морнаричке пешадије за војне интервенције против оних који дижу главу. Мислио је (1919) да треба створити и један „Међународни трибунал“ за кажњавање окривљених.

Са Вудроом Вилсоном је умрло далеко више него што је један демократски визионар. Кад су му саветовали да пошаље у Мексико америчку поморску пешадију да уведе демократију и заустави револуцију, одговорио је да се демократија не извози, него је сваки народ мора извојевати у деценијама дугим, крвавим борбама на улицама својих градова. Вилсон је страховао да ће рат у Америци подрезати коренове демократији. Тамо још полиција није сматрана обавезном националном институцијом, него је везана за поједине градоначелнике и државе. Најгоре од свега, рат обавезно мора у друштво увести унутрашње шпијунирање, доушништво, суседа и суседа.

Данас је Америка најмилитаризованије друштво на свету, одузела некадањи примат који су историчари приписивали Пруској и касније Немачкој. Горе од тога – Америка је постала и најполицијскија држава на свету. Кад сам први пут на дуже био у Америци (Принстон 1960–1961), студенти су ме задиркивали да долазим из земље где је народ заробљен. Тражили да им покажем „унутрашњи пасош“, личну карту коју смо морали да са собом носимо, а код њих тога није било. Данас у америчким личним картама постоји не само класични отисак прста него и снимак дна ока. Стидео би се данас Стаљин што се задовољавао само отиском прста. Никад у свету слободна индивидуа није била подређена милитаризованој држави као што је у данашњим САД. На исток иду истим путем као Немачка до 1914. Као у свим другим стварима – одевању, брзој храни, хомосексуализму, остали свет и у оценама 1914. следи Америку. Како друштво, тако се понаша и већина историчара. Због тога мислим да се они разликују у оценама Сарајевског атентата 1914. Тамо се најмање поштују тековине историјске науке и она најплићи траг уцртава у главама просечних интелектуалаца, а најмање историчара. Светска наука је одавно преломила штап на суђењу ко је крив за Сарајевски атентат, и та ће се оцена у науци, а не политичком шкрабању, одржати и данас и у будућности. Версајски мировни уговор 1919. има тачку да је кривац за Светски рат била Немачка. До 1962. су немачки историчари то порицали. Када је 1962. велики научник Фриц Фишер написао књигу о тежњама Немачке да постане светска сила и тако постала крива за рат 1914, ствар се почела да мења.

ТРИ ГРУПЕ ТЕОРИЈА

Направљена је научна систематизација разних теорија о кривици за Сарајевски атентат. Најбоља решења су у књигама Пјера Ренувена 1923. и 1928. У последњој о непосредним почецима рата 1914. он је све теорије поделио у три групе:

1) Полицијска завера;

2) Мађарска завера;

3) Политички злочин.

У време када Пјер Ренувен објављује своје велико дело 1928. (The Immediate Origins of the War 28th June – 4th July 1914), сматран је најбољим историчарем Првог светског рата. Без обзира на еволуцију истраживања у свим цивилизованим земљама света, резултати су до данас остали исти и у начелу се оцене и закључци нису битно изменили. Посебно су немачка и аустријска наука остајале упорно при убеђењу да одговорност за избијање рата и атентат, непосредно пре њега, сносе српска влада и савезничке земље Антанте, Русија, Француска и Велика Британија. Кад је 1962. Фриц Фишер објавио своје епохално дело о тежњама Немачке да постане светска сила, коначно је дошло до неког уједначавања свих истраживања да је Немачка одговорна за избијање Првог светског рата. Од 1892. Немачка има у виду економски успон Сједињених Држава, па развија стратегију о немачкој политици историјског одговора овом америчком изазову. Укратко је немачка стратегија била да у тесном савезу са Аустро-Угарском доминира Средњом Европом, па да на тај начин Европа под немачким вођством доминира целим светом. Тежња да постане „хегемон хегемона“ је основна подлога и Првог и Другог светског рата. Књига Фрица Фишера је била изазов за целу светску науку, посебно немачку, у којој се јавила школа истраживача који су и даље остајали при ранијим немачким убеђењима.

Сарајевски атентат на српски национални празник Видовдан 28. јуна 1914. био је повод рату, а не његов узрок. Од Аристотеловог времена за сваки догађај постоји исто правило, да је закономерност његове појаве у дубоким кореновима, а повод је случајан, као кад клица новог стабла избија из траве, па најпре наиђе на камен који смета и онда га заобиђе на повољније место.

ЧЕКАЛА СЕ ПОБУНА АЛБАНАЦА

Данас врло добро знадемо шта би био други повод Првом светском рату да Сарајевски атентат није успео. Он је и тако био смеса „система и случаја“, како је формулисао један атентатор на суђењу после погибије хабзбуршког престолонаследника. Намерно је изабран тренутак око поднева кад Срби иду у цркву на молитве поводом Косовске битке 1389. Енглески историчар Алан Џ. Тејлор у књизи о борби за господство у Европи 1848–1918. вели да би се исто десило кад би енглески краљ одлучио да посети Даблин у Ирској на ирски национални празник Светог Патрика. Пре две године је британска краљица посетила први пут Даблин, након дугог времена кад то није рађено. Само неколико појединаца се врзмало око ње и ирског председника владе. Ускоро после тога је дошао амерички председник, кад је цели простор на којем је раније била енглеска краљица, запосело око милион људи.

Случај је био 1914. да су се престолонаследникова отворена кола погрешно упутила у једну уличицу на десној страни, па је шофер морао да их успорава, заустави и враћа назад. То је било довољно Гаврилу Принципу да успе у својој намери. Систем се састојао у чињеници да је раније била створена завера коју обично називају „Црном руком“. Формално су почеци њеног израњања на површину историје трајали од 1907, дефинитивно од 1912, али би се коренови морали пустити у дубљу прошлост. Све су балканске земље од краја XИX века почеле стварати официрске завере. Најпре је никла једна грчка, па затим турска „Уједињење и прогрес“. У време убијања српског краљевског пара 1903. српска официрска завера је постојала, али је још историчари нису сасвим реконструисали. Извесно је да је у тој групи било официра који су касније ушли у Црну руку. Не помиње се име тадашњег мајора Димитријевића-Аписа. Хабзбуршка обавештајна служба је у танчине била упозната о овој завери за ликвидацију српског краљевског пара. Свако јутро су у Земуну добивали нове странице дневника српског министра спољних послова и председника владе. Знали су да се краљ пре спавања моли Богу пред иконицом коју је носио у џепу. Остаје питање, не само за ондашњу хабзбуршку владу – какву основу имају што нису обавестили српски краљевски пар шта се спрема. То је морално питање сваком историчару који о овоме пише.

Данас поуздано знадемо који би био други повод Првом светском рату да Сарајевски атентат није успео. То је планирање побуне Албанаца на јесен 1914. Ја сам у своје време исписивао грађу у сарајевском Државном архиву о плановима економске мобилизације за могући Трећи балкански рат „на јесен ове године“. Откупљивана су по Босни и Херцеговини крда говеда и коња, одашиљана у далматинске луке, одакле су се касније лако могла пребацивати у албанске. Хабзбуршка држава је иначе била јако заинтересована за стварање европски оријентисане Албаније. То није било једноставно јер је већина народа желела аутономну муслиманску Албанију у Турском царству са арапском азбуком. Дубровник и Сарајево су били два средишта где се припремају све акције око овог усмеравања албанског националног покрета у западноевропском смислу. Прављени су нацрти албанске националне азбуке, а ја сам (Стварање Југославије 1790–1918, 327, ИИ) цитирао потврду коју је историчар Лудвиг (Лајош) Талоци платио једном бечком сликару за сликање заставе и грба Албанаца. Сви они који 28. новембра славе албански Дан заставе требало би да знају да је то 25. новембра 1897. исплаћено 15 златних форинти. Одатле црни двоглави хабзбуршки орао.

ЗАБЛУДЕ О РЕФОРМАТОРУ

Погрешно је претпостављати да је Франц Фердинанд био заговорник идеја о реформи царства у демократском духу. Та се представа створила због употребе речи реформа за подлогу конзервативног друштва у старом, непромењеном стању. У извесним областима, феудализам у монархији није био окончан. Тешко је узмицао у неким државним установама, као војска, спољна политика, друштвена елита која ствара закон друштвене хијерархије. Племићко звање је на првом месту. Одева се, барем у свим државним установама почев од царског двора, у ношње са старим шеширима са шумицом нојевог перја. Франц Фердинанд је хтео да реформише двојну федерацију са Мађарима, у тројну федерацију, у којој би се створила и трећа словенска јединица. Тај „Тријализам“ никада није отишао даље од службених канцеларија и сеоских парохија. Постоји „Тријализам одозгор“ и „Тријализам одоздо“. Овај последњи представља покушаје да се преко сеоског свештенства развије нека народна подршка овој идеји. Она никад није напустила јаје у којем је зачета. То се делимично осетило у немирима 1903. године. Није могла кренути даље од почетка.

Један од разлога је и недостатак разумевања за понашање и политичку улогу самог престолонаследника. Он је био миљеник војног врха, цркве, чиновника у вишим и нижим установама. Чешки историчар Бедрих Левенштајн је у посебној расправи описао стање духова у делу царства које је почивало на немачком становништву. Средња класа немачке Аустрије има своју представу будућности. Постоји култ католичке ауторитарне државе, која ће изиграти парламентарну демократију. Тражи се „јаки човек“ на видику, који ће водити државу. У основи је то тражење замене, неког сурогата модерног доба, некадањој апсолутистичкој монархији. Опште бирачко право, за кога историчари веле да је био један од циљева Франца Фердинанда, је било уведено 1907. у аустријском, а 1910. у угарском делу царства.

То није било демократско опште бирачко право, једнаких грађана. Уведен је куријални систем, какав је делимично у неким варијантама и раније примењиван. Доње класе, огромна већина народа, су имале право изласка на изборе, али у парламент шаљу пропорционално мањи део посланика него средње и горње класе. У угарском парламенту је уведен стари изборни систем, модификован новим демографским променама. Ту је 60 одсто бирачког тела у држави, у парламент слало само седам одсто посланика. Говорило се да у Хрватској и Босни и Херцеговини још увек влада апсолутизам, без обзира на проглашење новог парламентарног механизма, са општим бирачким правом. У Хрватској је стварно имало само 3,5 одсто становништва право да буде заступљено у Сабору. Неки тај постотак још и смањују до два одсто. Израчунато је да је у Србији, након уставних промена 1903–1905, право гласа имало 21 одсто народа. Постоје и прорачуни, које је теже доказати, да је тај постотак био чак 70 одсто. Ни то није у правом смислу речи опште бирачко право јер право гласа жена још нигде не постоји у Европи иако борбе око њега почињу да понегде дају прве плодове. И без тога, Србија је уставним променама до 1905. постала језгро јужнословенског окупљања.

ОМЛАДИНСКИ ПОКРЕТИ

Онолико колико су трезвени кругови са радошћу захтевали увођење боље демократије у монархији, војни врхови су исто толико препаднути да се захтеви за парламентарном демократијом постепено заиста и увели. То је било у складу и са осталим европским светом. Шеф хабзбуршког генералштаба сања о употреби артиљерије за растеривање демократског парламента ако би до њега случајно дошло. На првом месту је страх од развоја политичких прилика у јужнословенским покрајинама. Стање у свету и учинак руске револуције 1905. су ојачали споразумевање српских и хрватских политичких странака. Балкански ратови, одмах затим су иза 1913. створили атмосферу кључања. Споразумом српских и хрватских политичких странака у Ријечкој и Задарској резолуцији 1905, 1906. захтевана је сарадња свих политичких странака на уједињењу три хрватске покрајине у једну целину. Захваљујући вредном Ивану Балти, није заборављена ни Осјечка резолуција 1905. (Зборник за историју Босне и Херцеговине САНУ, 6, 2009). И у њој је захтевано уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом и „равноправност и слобода српском народу“. Постојала је подршка неких утицајних мађарских кругова, а у свим резолуцијама је осуђивана „Чиста странка права“, са својим егзотичним ексклузивизмом према концепцијама југословенског приближавања. У свим тајним преговорима, пре објављивања ових резолуција, Босна и Хрерцеговина су играле једну од кључних улога. Полицијски доушници су извештавали да се споразумело да је ослобођење Босне и Херцеговине ствар српске националне политике, а уједињење хрватских покрајина Хрватске. Предвиђана је општа подршка овим приоритетима.

Посебно је Омладински покрет био стално у првом реду. „Млада Хрватска“ се зачиње након 1903, а названа је по једном омладинском листу. Издвојена од ње је и „Млада Далмација“. Оба покрета су, гласом већине припадника и духом онога што су по својим ђачким гласилима писали, надахнута идејама о јужнословенском ослобођењу, уз стварање државног савеза са Србијом. Главна девиза оба ова хрватска омладинска покрета је “Нулла редемптио сине сангуине“ (Нема ослобођења без проливања крви). „Млада Хрватска“, поред доминантне југословенске већине, има и своје „декаденте“, великохрватске националисте око новостворене „Чисте странке права“. Њих подржавају клерикалци из Католичке цркве, па још неистражена „Чиста католичка акција“ надбискупа Степинца из 1936. представља само симболику која потврђује чињеницу да је све што се дешавало у доба фашизма 1941–1945. било програмски нацртано у политичким групацијама које дају подлогу политичким пројектима престолонаследника Франца Фердинанда пре 1914. Хрватским групацијама тога рода, након Анексије 1909. долази и главнина муслиманских странака Босне и Херцеговине. Султанов двор у Цариграду им је 1909. забранио да траже аутономију Босне и Херцеговине под султановим суверенитетом. Њихов главни непријатељ од 1909. су млади муслимански интелектуалци који заузимају челна места у „Младој Босни“.

КАКО СУ САШИВЕНЕ УСТАШКЕ УНИФОРМЕ

Значајније су идеје „Чисте странке права“ од броја њиховог чланства. На састанку тројице представника те партије са надбискупом Штадлером у Анексионој кризи (Иво Пилар, Исо Кршњави и Никола Мандић) црта се оквир будуће Велике Хрватске од реке Дрине до италијанске границе у Истри. Како на том простору историја сама још није била створила свест о етничком хрватском идентитету, она се вештачки црта. Србе, Јевреје и Цигане би требало елиминисати из друштва, па затим приступити пресељавању католика из једне покрајине у другу. Надбискуп Штадлер ће касније поднети петицију хабзбуршком двору о Великој Хрватској, док је у току рата, након 1914, изгледало да још има времена. У Анексионој кризи 1908–1909, кад се голим оком са аустријске стране реке Дрине може видети како пред хотелима и кафанама (Љубовија) намештају столове, истурају црвену заставу револуције и почињу уписивање добровољаца у „Легије смрти“. Група око Чисте странке права одговора идејом стварања хрватске „Црне легије“ као одговор на могући српски герилски рат у Босни. Формираће је тек у априлу 1941, пошто је црна чоја за униформе опљачкана из јеврејских трговина, а Јевреји, уз обилату помоћ муслиманске руље, у три таласа одвођени на јаму у Западној Босни. Посао је завршен до новембра 1941. Усташке униформе су по моделу италијанских војних јединица за рат у Етиопији. Стога на капама не постоји појас за покривање ушију, него један мали појас за заштиту од ветра.  

Ликвидација становништва као политичка мера није била изум тога доба. Постојало је то и раније, па одатле и неки преостаци старих обичаја. Из ранијег гоњења Јевреја из католичког друштва (можда и муслимана из Шпаније крајем XВ века) наслеђена је девиза „Један део препустити железу, други фузији и трећи експулзији“. Трећину побити, децу до 14 година асимиловати и препустити одгоју у католичким породицама да забораве одакле су и ко су, а трећну депортовати.

У другим деловима царства главни друштвени и политички ослонац Франца Фердинанда је странка бечког градоначелника Карла Луегера. Његова „Хришћанска социјалистичка партија“ је била корен из којег је настао будући нацизам у Аустрији. У Меин Кампф-у Хитлер описује како је са својом породицом био учлањен у ту антисемитску странку. Данашњи Светски конгрес Јевреја захтева да се поруши велелепни споменик Карлу Луегеру на бечком Рингу јер је Хитлер од тог политичког окупљања учио прве лекције антисемитизма. Престолонаследник Франц Фердинанд је Луегера слао у Сарајево ради придобијања вођства босанских муслиманских партија. Сачуване су фотографије направљене пред сарајевском градском већницом. Из Луегеровог антисемитског хришћанског социјализма родио се аустријски фашизам. Од 1934. до 1938. је Аустрију претворио у хришћанску „Сталешку државу“, док је Хитлер Аншлусом 1938. није укинуо. Странка је имала сарадника у Хришћанским социјалистима у југословенској и предјугословенској Словенији. Њено лево крило је сарађивало са комунистима у револуцији 1941. У позадини свега је била идеологија Католичке цркве, па није чудо да је сам папа Пије X у Јулској кризи 1914. саветовао да Аустро-Угарска окупира Србију и тако се ослободи корозивног утицаја на Јужне Словене у Босни, Херцеговини, Хрватској и Далмацији.

ЕПОХА “ЗМАЈЕУБИЦА”

Могло би се рећи да Франц Фердинанд ни близу није имао неку подршку у народу, како би неки историчари некада и данас хтели. Обичан човек је према атентату на њега 1914. мислио као добри војак Швејк у Хашековом роману. На вест да је погинуо Фердинанд, добри војак је најпре мислио је ли то онај Фердинанд, брицо који је уместо ракије попио лосион за косу. Кад су му објаснили ствари, он се распилавио причом какав би револвер за такву прилику требало употребити и како би то он урадио. Закључак би био да је оно што је Франц Фердинанд настојао да историјски оствари касније називано протофашизмом. Касније фашизам је баштинио идеје о потреби одстрањења непожељних вера и народа у Средњој Европи. У На Дрини ћуприја Иво Андрић је оставио историјски вредан опис генерације Младе Босне.

Време пред избијање рата 1914. је доба кад духовима влада Ничеова филозофија о доласку епохе „змајеубица“, који ће створити нови свет храбрости. Треба, као стари Римљани у Помпејима, „живети под вулканима“. Полиција и судски иследници су, након атентата у Сарајеву 1914, покушали да реконструишу оно што се назива идеологијом тог покрета. Као Иво Андрић позније, сви су запажали да постоји друштвени феномен Омладине. Полиција је чак за потребе политичара сачинила и дефиницију шта је то Омладина пред 1914. То је покрет младих људи, средњих класа, који се интересују за политичка збивања и желе да учествују у њима. „Млада Босна“ је подстицај за име добила од сличне дружине у Хрватској и Далмацији, а први пут се у јавности јавља 1907. После атентата, полиција преврће све хартије из којих би реконструисала идеологију покрета. Узимани су писмени задаци са матурских испита, преписивани и тако, као историјски докуменат, сачувани у полицијским архивима. Иза писменог задатка младог Младена Стојановића стоји младић који је сасвим вероватно прочитао за једну годину више књига на српском и немачком језику него што су радили каснији професори универзитета.

У таквој клими се родила идеја, и она је остварена да се убије престолонаследник Франц Фердинанд. Само у раздобљу од четири године, од 1910. до 1914. постојала су четири покушаја да се он убије од јужнословенских омладинаца. Најпре је 1910. онемогућен да дође у Сарајево. Након што Босна и Херцеговина добива устав, парламент и оно што се назива покрајинским државностима, одређена је делегација за Сарајево под вођством Франца Фердинанда да представља царски двор на свечаностима. Српски посланик из Беча је известио Министарство иностраних дела да је забрањено да Франц Фердинанд предводи делегацију јер је узбуна у Мађарској била тако жестока да се изричито говорило да је његов живот у питању.

ЧЕРИНА И УЈЕВИЋ АТЕНТТАТОРИ

А онда је у распеваној атмосфери након српских победа у Балканским ратовима група „Млада Далмација“, блиска сарадница „Младе Хрватске“, покушала да га убије у Дрнишу, јер је било објављено да ће тада проћи за Шибеник. Слободан Кљакић је о томе објавио кратку студију (Политика, Београд, 6. јула 2004). Позива се на још необјављени извор који се чува у оставштини Вицка Крстуловића. Млади песници Владимир Черина и Тин Ујевић су направили у Дрнишу, на мосту где се улази у град, заседу. Наведена је само година 1913. Уколико први покушај на мосту не би успео, предвиђена су још три, до самог пријема у градском већу. У тренутку, кад су се завереници врзмали у Дрнишу, у граду се нашао и већ тада признати светски уметник Иван Мештровић. Његово родно село је у близини. Кад је чуо шта његови пријатељи спремају, Мештровић се склонио у Сплит. Док Кљакић још није био довршио ову кратку, али врло драгоцену студију, Мештровић је био жив. Имао је атеље на једном католичком универзитету у Сједињеним Државама. Преко његовог сина су му се обратили писмом и од њега добили позитиван одговор да се завера заиста била створила и да је он због ње отишао у Сплит. У политичком погледу Мештровић је био истомишљеник младих песника, али је желео да херојску крв препознају само на скулптурама епских јунака, који „носе десну у лијевој руци“.

Са овом Дрнишком најуже је везана и лична завера 1913. ђака трећег разреда учитељске школе у Шибенику Луја Аљиновића. Нема података да је са њим била нека већа група. Полиција га је ухапсила, али га је уценила да неће бити изведен пред суд ако добровољно отпутује у Латинску Америку. Умро је у Аргентини 1965.

Четири покушаја атентата на престолонаследника за четири године, од којих је само последњи успео, упућују на закључак да нису случајни. Очигледно је престолонаследник био личност коме је царски мундир сувладара („Митрегент“), како је званично био проглашен, био замена за непопуларност у друштву. Сем подршке у клерикализованим редовима Аустрије и делом Словеније, већина је окретала главу од њега. Кажу да је био одвећ осоран, дрзак и нетолерантан према људима који су дубље мислили. Од Анексионе кризе 1908–1909. свет страхује да је то било последње опробавање снага пред велики рат који долази. У време када поверење света о Аустро-Угарској као урачунљивој светској сили опада, боље би одговарао један хладнокрвнији, политичким маневрима склон државник, а не подофицир који прети силом. Испољавао је аверзију према јужнословенском свету, па чак и рекао да би их свију – православне, католике и муслимане – требало потопити у воду и пустити католике да испливају. Очигледно је плагирао свог идеолога Карла Луегера да би све Јевреје требало оставити под водом, дуже од пет минута.

Светски ратови нису догађаји који би се рађали или окончавали малим поводима који се виде на површини и које је лако изложити греху са вести да се прогласе узроцима тако великих универзалних ломова. Светски рат 1914–1918. не би био светски да је зависио од тога који је недовршени јужнословенски песник први потегао ороз. За светски рат су морали постојати и светски разлози. Време пред 1914. оптерећено је општим расположењима да би велики ратни обрачун донео више користи сваком европском друштву, него штете. Живело се у убеђењу да је рат медицинско средство за одстрањење смрадова, опште трулежи. Данас постоји велика литература о томе, о општој заблуди да рат неће бити дуг, да ће разорити стара ткања која се пред очима свију распадају.

УБИСТВО КАО ИСТОРИЈСКА ВРЛИНА

Жеља за ратом је ткиво које треба урачунати у општи збир узрока Првог светског рата. Нико није зебао да ће бити прва и најгора жртва, него да ће он добити. У интелектуалном свету Хабзбуршке монархије доминира покрет спасавања Запада („Абендландсретте Беwегунг“), који полази од тога да је социјализам такво спасоносно средство. Далеко је време да се међу јужнословенским, а најмање српским, ђацима траже такви истомишљеници. Најближи општем просеку је млади Мирослав Крлежа. Он је касније био јако сличан бечким „Левим људима с десна“ („Линке Леуте вон Рецхтс“). У трагању за идеологијом покрета омладине у Хрватској, Далмацији и Босни неке Крлежине приповетке изгледају као прави извор. Несношљиви утег клерикализма у Хрватској описао је у новели Млада миса Алојза Тичека. Два људска бића су уништена, јер се несуђени младожења морао заредити у непожељну животну судбину свештеника. Кад чују звона са катедрале, куварице у предграђу се крсте и распознају које је које звоно и шта поручује. Његова приповетка Велики мештар свих хуља отишла је даље и у капитализму видела оно што је Крлежа назвао „То проклето црно нешто“. Хрватски капиталиста шаље мртвачке сандуке по целом свету. Били су на цени због славонске храстовине од којих су направљени. Слаба страна свих тих левих људи здесна је што су мислили да такав колосални преображај са квасцем социјализма треба да почне од њиховог народа, без обзира колико је био далеко од одлучујућих средина. Ни Крлежа није своја дела објављивао у ово време припрема убиства у Сарајеву 1914, али су ипак била сок из плодова омладинског кретања пред рат те године. У познијим годинама је био искључиво на становишту да га треба сматрати покретом омладине од 1903, даље, и да је била ствар неразумевања да га нису прихватили у српске добровољце у балканским ратовима.

Ова прича се наводи на овом месту само што је епизода у општем стању интелектуалних скупина и целе омладине пред рат 1914. Данас не изгледа уверљиво да је у Хрватској већина омладине жудела за обрачуном са хабзбуршком државом, давала жртве за уједињење са Србима у југословенској држави. Данас, када се сви хвалишу херојством што су, уз обилату помоћ савеза Ватикана и Сједињених Држава, етнички очистили своју земљу, тешко је наћи појединца који ће признати да је комунизам и југословенска заједница било време, по свему боље од данашњег осећања да су само католички клерикалци задовољни постигнутим. Страх влада нама да се коренови ове трагедије могу лако понављати. Демократија уведена из Америке се свима огадила. Свакоме звучи чудно да су пред 1914. омладинци чекали тренутак да положе живот против тирана. Убиство као историјска врлина није измишљена од историчара. Да није имало чврсте основе у ондашњим друштвима, историчари не би ни знали за њу. Чак и у Француској, чија је демократија прижељкивана на Балкану као дар са небеса, убили су вођу социјалиста Жана Жореса, јер се противио рату. У Сарајеву је муслиманска улична руља викала: „Живео рат“. Проблем је у томе што су сви веровали да су неваљалци у табору њихових противника.

С обзиром на околности којима је почео овај есеј, неопходно је да се у појединостима размотре оне три завере, у којима је историјска наука решавала питање одговорности за светски рат и одговорности за убиство престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. Научна истраживања су у свакој од те три завере открила нешто ново које раније није било познато, па је лакше да истраживачи упласте оно што је покошено. Само по себи се разуме да тај задатак задуго неће бити завршен, јер је ова наука о рату и атентату 1914. толико оптерећена предрасудама, старијим него што су догађаји 1914. Оне се најспорије растачу и ишчезавају, ако је уопште данас разумно очекивати да ће предрасуде о одговорности Србије за избијање рата 1914. икада нестати. Оне су толико дубоке и толико опште да се само оне узимају као истина. У откривању историје постоји и америчка туристичка шала, која у свим околностима има нешто заједничко. Шала је да је водич кроз попришта у Грађанском рату 1861–1865. на сваком месту наглашавао како су јужњаци натерали Јенкије на бежање. Кад му је неко рекао да су ипак северњаци у том рату победили, он је одговорио да – све док је он водич на тим местима – то никада неће важити. У свакој од три завере, на које је Пјер Ренувен 1928. поделио целу науку о избијању рата 1914, до сада је откривено понешто ново, па их због тога овде треба поновити.

ПОЛИЦИЈСКА ЗАВЕРА

Она се састоји од одређених оптужби које су се појавиле одмах након пуцања у Сарајеву. Окривљен је генерал Поћорек, шеф Земаљске владе у Сарајеву, у исто време и заповедник каснијег фронта против Србије и заменик шефа генералштаба, да је он крив за убијање престолонаследника. Било је уочљиво да је број полицајаца и војника у Сарајеву 1914. био далеко мањи него у време дворске посете Босни и Херцеговини 1910, коју је водио сам цар. У тој посети је најпре био одређен као њен вођа престолонаследник Франц Фердинанд, али због претњи из Мађарске да ће бити убијен, од тога се одустало.

Протокол заштите 1910. је био исти кад је најпре планирано да се односи на заштиту престолонаследника, као и након одустајања од тога кад је сам цар одређен да то обави. Кад 1910. цар са својом свитом пролази кроз Мостар (касније кроз Сарајево) на сваких десетак метара је био војник са пушком и бајонетом наготовс, окренут леђима царској поворци. Сем тога, било је мање заустављања и узгредних посета, него у време атентата 1914, када је, поред учешћа на војним маневрима, главни део престолонаследникове посете требало обавити у самом граду Сарајеву и градској већници на крају те путање.

У Сарајеву 1914. генерал Поћорек, организатор те посете, је више полагао на политичку страну збивања. Србији је требало дати упозорење да су маневри могућа претходница рата против ње. Генералштаб и цело војно вођство су живели у уверењу да је рат против Србије једини лек да се монархија спаси. То каже у више наврата и сам шеф генералштаба Конрад Хецендорф, као и генерал Поћорек. Први је упозоравао да се са Србијом требало обрачунати још 1908, у време Анексије, јер је тада Србија могла мобилисати војску од 200.000 војника, али ефективне снаге за вођење рата нису биле више од 20.000. Британски војни аташе из Беча, је известио да се маневри 1914. одржавају под пуном ратном спремом и да представљају упозорење Србији да до рата заиста може доћи. Аташе је у другом извештају описао да бечка штампа води политичку кампању против Русије за узаврелу ситуацију на Балкану после победе Србије над турском војском 1912. То је подлога каснијој оптужби, после атентата, да је за њега крива Србија и Русија која је стајала иза ње.

Поћореку је замерано и то што није дозволио понуђену заштиту престолонаследнику од стране католичких и муслиманских становника града. Хтели су да на одређеним местима тротоара поставе заштитни зид. Најгора оптужба је лакомисленост у одбијању упозорења да до атентата може доћи. Један је члан владе у Бечу Поћорека назвао болесником од прогресивне парализе. Она је карактеристична за људе у поодмаклој фази напретка венеричне болести. Пореклом Словенац, или боље рећи, због порекла, наглашенији етнички Немац него други. Хваљен због „натприродне радне енергије“, вредноће и преданости послу.

Није Поћорек био једини на кога се односи већина оптужби у овој групи завера. Сам избор српског националног празника, Видовдана, и пролажење престолонаследникове поворке око подне кроз средиште града били су свима упадљиви као демонстрација моћи. С једне стране, да се докаже да је српски значај у Босни и Херцеговини далеко мањи него се мисли и оданост већине становништва режиму знатно виша. Ипак, то је у подређеном значају пред чињеницом да се престолонаследниково парадирање требало да тумачи као демонстрација силе и претњи српском противнику. У кругу ове литературе о завери треба рачунати и на чињеницу да је председник мађарске владе оптуживан да је он крив за успех атентата, а о томе су писане и књиге. Гроф Тиса се није слагао на седници владе кад се одлучивало о ултиматуму Србији под неприхватљивим околностима. Као кривњу за атентат је навођено да није одобрио већа средства за заштиту.

За ову „Полицијску заверу“ су најзначајнији документи који су откривени после објављивања књиге Пјера Ренувена 1928. Ради се о упозорењу хабзбуршке обавештајне службе 20. октобра 1913. да су сазнали, из неких разговора на босанској железници да се Гаврило Принцип спрема за убијање престолонаследника. Овај докуменат потврђује да су главни кривци за Сарајевски атентат полиција и безбедносне снаге под управом генерала Поћорека у Сарајеву.

Докуменат је у сарајевском Државном архиву открио Војислав Богићевић са уверењем да је нашао кључни доказ за историју Сарајевског атентата. Нажалост, умро је пре него је то увео у светску науку, па се тако десило да сам га ја први објавио у Стварање Југославије 1790–1918 (Београд 1989, II том, страна 689). Војислава Богићевића треба сматрати главним историчарем у свету за историју атентата 1914. И сам је био младобосанац, ухапшен од полиције 1914. и испитиван, али због споредног значаја пуштен. Проверавао је сваку појединост која би имала неког значаја за ову тему. Направио чак и интервју са професионалним џелатом који је вешао осуђене. Пореклом Бечлија, као џелат по занимању, свој је задатак обављао је у званично прописаном оделу, фрак, пругасте панталоне, лаковане ципеле и цилиндар. Као конопац користио искључиво сирову свилу, јер се није кидала под тежином осуђеника. Интервјуисао и девојку, која се непосредно пред атентат упознала са Гаврилом Принципом. Једног јутра се чешљала на отвореном прозору приземног стана. Кад јој је испао чешаљ, са друге стране баште Гаврило је искочио кроз прозор и додао јој га. Као и сваки интервју, и овај је преписан учитко и дат на потпис интервјуисаном да је све тачно забележено. Сусрет са девојком, изгледа није отишао далеко од почетка, али су се видели вечер пред атентат. Принцип носио пелерину, за коју кажу да је било лако препознатљиво обележје радикалних младобосанаца. Крај јуна (27. јуна) није увек у Сарајеву био толико хладан да би се пригрнула пелерина. Девојка мислила да је он стискао отвор да она не види како носи неопрану кошуљу.

И у свим другим појединостима радови Војислава Богићевића се морају сматрати класичном научном литературом за историју Младе Босне и убиство престолонаследника 1914. Настојећи да из дана у дан реконструише понашање атентатора и самог Гаврила Принципа, он је саопштио једно од својих главних открића да је одлуку о пуцању Принцип донео сам, о томе обавестио Данила Илића и пуковника Аписа. Већина младобосанаца у ужем кругу атентатора то исто тврди. Многи нису ни знали за рад тајне организације Црна рука, а врло ретки сусрели пуковника Аписа. Улога тих српских официра у атентату је пренаглашена и била је далеко мања од учинка самих младобосанаца и атентатора.

Не сме се порицати да је официрска завера заиста постојала, као ни улога значајне организације Народна одбрана у целој тој историји. Оно што српска дипломатска грађа показује је чињеница да Народна одбрана није у целини била тако радикално српско националистичко језгро каквом је приказује део литературе. Вођа матичне организације историчар Стојан Новаковић је у нацртима задатка организације коју је водио на прво место стављао рад на „силама бестелесним“, рад на култури и духовном унапређењу српског народа. Организација је стварана по угледу на сличне организације у тадањој румуњској и италијанској историји. Стојан Новаковић је хабзбуршком посланику у Београду рекао да би и Србија могла ступити у Хабзбуршку монархију.

У српској дипломатској грађи су значајни документи о групи људи у Шапцу који су створили своју Народну одбрану и покушавали да буду у вези са централом у Београду. Шабачка организација је обавестила да ће радити на помагању националне револуције у Хабзбуршкој монархији, давати помоћ пријатељима на босанској страни, помагати им да лакше прелазе границу и добивају потребно оружје.

Ово откриће документа Војислава Богићевића, као и његово убеђење да је открио позадину одговорности за Сарајевски атентат, треба сматрати тачним. Остало је питање зашто полиција није пратила Гаврила Принципа у дане пред атентат, кад је о томе имала упозорење још од 20. октобра 1913. Главни докуменат се налази у бечком Ратном архиву. Кад сам тамо истраживао тај проблем, мени није дозвољено да видим докуменат од 20. октобра 1913. под оправдањем (Петер Броуцек) да он нема тај значај који би се могао тумачити. Остаје чињеница да докуменат постоји, да потврђује научно становиште у литератури да је траљавост сарајевске полиције и генерала Поћорека у целој причи кључна. Ја не знам да ли је тај докуменат из бечког Ратног архива објављен после моје посете пре око 25 година. Ако јесте, онда не треба лупати главу ко је одговоран за атентат. Ако није, онда у овој суморној атмосфери данас, у којој се не зна да ли неко слави, неко обележава стогодишњицу Сарајевског атентата или учествује у његовом обнављању, треба закључити да свако другачије тумачење и приче о одговорности српске владе за атентат јесу свесно чињени фалсификат. Свесно скривање документа би било горе од фалсификата и спада у кривична дела.

МАЂАРСКА ЗАВЕРА

„Мађарска завера“ се односи на чињеницу да су постојали неспоразуми унутар Двојне монархије не само између разних народа и покрајина него на првом месту између концепција о даљем проширењу монархије на исток према Солуну, него и покрета у самој Мађарској, за јачање њене улоге. Мађарску политику треба пратити до идеја о осамостаљењу. На првом месту је основа том новом мађарском самопоуздању демографски раст њиховог становништва. Око 1910. они су први пут у историји постигли да на територију замишљене велике Угарске, од Ријеке до ондашње молдавске границе, мађарско становништво прелази 50 одсто укупног народа. У време револуције 1848. имали су само трећину. То не значи да су и у појединим покрајинама добили такву већину, али су апетити да се национална граница обележава тврђавом Гардош у Земуну, као и свуда около граница средњовековне Угарске, у XX веку почели да опасно расту. У заједничкој влади Аустријанци и Мађари се не понашају увек на исти начин. Постоји одређени степен разумевања између мађарског држања и хрватских представника у време Ријечке и Задарске резолуције 1905. и 1906. Постоји неслагање око питања којем делу монархије припадају Босна и Херцеговина, јер су делови у средњем веку бивали у оквиру мађарске краљевине. Хрвате 1905. охрабрују поједине партије, тајно.

Највише неспоразума долази од питања могућности узајамне сарадње мађарске и јужнословенске стране, без увида у те послове владе у Бечу. Мађарска је изгледала као да ће почети да гори због унутрашњих атентата на државне и јавне достојанственике. Католички листови позивају да се омладина не угледа на мађарску омладину због олаког хватања оружја за индивидуално убијање. Другим речима, атмосфера поверења у атентате је значајнија на мађарској него јужнословенској страни, али се два биљна организма хране на невидљив начин заједничким подводним соковима.

При таквом стању ствари постоји сарадња између мађарских и српских масонских организација. У Београд је дошао француски масон, као учитељ мачевања и француског језика. Атентаторима из Младе Босне је он прибавио револвер из белгијске фабрике којим је убијен у Сарајеву хабзбуршки престолонаследник. Сарадња са масонским средиштем у Паризу нуди више странпутица него исправних решења. Те тајне организације не откривају свој рад на површини, па су историчари склони да га прецењују. У српској дипломатској грађи постоји докуменат, неког лица изван Министарства иностраних дела, да су у време Анексије 1908. представници мађарских масона тајно долазили у Београд и споразумевали се о заједничком наступу у односу на политику владе у Бечу. Да је српско министарство обавештено о томе од неког спољног лица само сведочи да министарство нема своје масоне. Ова блиска сарадња није јасна за време од 1909. до 1914. Каже се да је ова сарадња престала у међувремену, а у сваком случају нема документа да су пред атентат српски и мађарски масони имали неки сусрет, који би водио до атентата у Сарајеву. Тако ова мађарска теорија ојачава закључивање неких историчара да је преко ових веза српска влада крива за атентат, а иза српске владе и француска, са својим концима до масонског средишта. Ово је време кад у српској омладини доминира љубав према Француској. Према Русији је она константна, али је на првом месту Скерлићев савет да је Русија аутократска, Немачка капларска, Аустро-Угарска клерикална и Британија плутократска. Остаје само Француска као узор демократске државе који треба следити. Тај „Закон живота“, како га је Скерлић назвао, се осећа свуда у свим јавним и тајним порама српског друштва. А ту почиње и црта иза које стоје историчари да су преко српске и руске владе за избијање рата 1914. криве све силе Антанте.

Силе Антанте, наравно, не воде масони, без обзира колико се неко на то позивао, него интереси сваке чланице (Француска, Русија, Велика Британија) да се морају уједињавати против све веће моћи Немачке. Од посете Истанбулу 1910. лорда Кичинера, слабе страхови Британије од руског утицаја на Јужне Словене и њених тежњи да ослободи престоницу православља на Босфору. Уједињене флоте Немачке, Аустро-Угарске и Турске ће господарити Средоземљем. Оптужбе да су силе Антанте одговорне за избијање рата, да су иза Анексије Босне и Херцеговине 1908. и пристанка турске владе да покрајину прода за хабзбуршке златнике, имале су за последицу да је турска влада упозорила вође босанских муслимана да ће се сваки од њих сматрати издајником, ако буде сарађивао са Србима. До тада су муслимански вођи створили савез (од 1901. споразумима у Кисељаку и Славонском Броду) да им је заједнички циљ да се одржи народни референдум у Босни и Херцеговини и захвали Аустро-Угарској на ономе што је радила по мандату Берлинског конгреса 1878. Тада је дат мандат Аустро-Угарској да привремено реши револуцију у Босни и Херцеговини и пацификује териториј. Тражено је да Аустро-Угарска реши аграрно питање и тако умири српску националну побуну у Босни и Херцеговини (1875–1878). На Видовдан, 28. јуна 1876, је проглашено уједињење Босне са Србијом, Херцеговине са Црном Гором, а две српске кнежевине су се у Венецији споразумеле да створе федеративну српску државу, са две династије на две стране.

Никола Пашић је 1907. саветовао да Срби и муслимани траже да се сазове нови европски конгрес, који би ревидирао одлуке Берлинског конгреса 1878. На првом месту окупација хабзбуршка није била привремена него стална, а аграрно питање није било решено, него остављено да српски кметови и даље морају оприспити кад се обраћају бегу и аги. У споразумима 1901 (и 1902) муслиманска страна је захтевала да се признају као део српског етницитета, да се ћирилица усвоји и буде званично писмо, као и српски језик. Најглавније је да се захтевало да се католички досељеници, насељавани у Босни, са намером од 1878. да се промени етничка и верска структура покрајина, морају протерати назад, одакле су дошли.

Одлуке турског султана и његове владе 1909. да ће се сматрати издајником ко буде и даље заступао ове идеје поделиле су муслимански блок. Они су били задовољни што су се Срби и даље с њима слагали да ће у слободној Босни и Херцеговини султан остати на челу државе. Од 1909. се муслиманска омладина прикључује Србима. На кључним местима, као редакције ђачких листова српског усмерења, муслимански млади интелектуалци. Један најрадикалнији део, до и у атентату 1914, носе муслиманска имена. Од када је Лајош Талоци иза 1912. писао да се на Балкану јавља нова муслиманска нација и ови муслимански омладинци се заклињу да треба остати веран српској државној и националној идеји и борити се против ове понуђене муслиманске нације.

У оквир ове „Мађарске завере“ спадају и официрске завере да се ствара револуционарна организација. Историја српских официрских организација почиње од када је створена прва грчка, крајем XИX века, па за њом турска официрска организација. Историчари су имали на располагању мало грађе за реконструкцију српске официрске организације. Више је извора за појачавање рада иза 1907, а посебно 1912. када се огласила Црна рука. У овој области научних истраживања је историјска наука дошла до нових извора и сазнања, која не потврђују тезу о одговорности српске и руске владе за атентат у Сарајеву. Део историјске науке, а аустријска у целини, заговарају тезу да су српска и руска влада одговорне за избијање рата 1914. Та се оптужба пренела из кампање коју су бечке новине – по извештају британског посланика из Беча – пре избијања рата и атентата водиле против Русије. У руској науци је историчар Н. П. Полетика (Сарајевско убиство, Лењинград, 1930) оптуживао и српску и руску владу за атентат. Пре њега је водећи руски историчар тога времена М. Н. Покровски на немачком језику (Берлин, 1925) објавио да руски историјски извори упућују на закључак да је само пуковник Апис у име српских завереничких официра давао такав савет. Државни секретар Немачке Јагов је изјавио британском посланику у Берлину, пар дана пре почетка рата, да је Аустро-Угарска решена да објави рат Србији и да јој то не треба онемогућити. Изричито каже да српска влада није умешана у атентат, али сноси делимичну одговорност, јер није зауздала српску радикалну штампу.

Класична дела руске науке рађена на изворима не потврђују ову тезу. У новије време (1999) је Ј. Вишњаков у новопокренутом војноисторијском часопису објавио нова документа о везама царске владе са српском официрском завером Уједињење или смрт. У првом извештају је војни аташе В. А. Артамонов известио да је за формирање Црне руке најпре сазнао из новина. Циљ официра је био да формирају партију. Тајну организацију је створио пуковник Драгутин Димитријевић Апис са намером да се супротставља српској владајућој Радикалској партији. Кад је представник те организације дошао руском војном аташеу, тражећи руску званичну подршку, био је одмах одбијен. Значајан је извештај Артамонова од 17. јануара 1912, где има више појединости о српској официрској завери и њеним циљевима. Ту се каже да су у прво време тој организацији давали подршку принц регент, митрополит Српске цркве и неки чланови владе, али одмах су одустали када су чули да организација не сарађује са Русијом. Завереници су намеравали да покрену и политичку странку.

Од овог питања веза српских и руских представника влада са српском официрском завером је значајније питање утицаја Русије на социјални развој у Босни и Херцеговини. Револуција у Русији 1905. је подстицајно деловала на појаве идеја да од речи треба прећи на дела. Лист главне српске странке у Сарајеву је писао како у омладини влада атмосфера да са речи треба прећи на сабљу. Књижевник и члан парламента Петар Кочић прави нацрте револуционарне организације 1905, 1906. Нема трага у изворној грађи да је и он отишао даље од речи и прелазио на дела. „Генерални штрајк“ 1906. радника Босне и Херцеговине је и сам назив добио из руског искуства револуције 1905. У јулу 1910. се организује „Аграрни штрајк“ сељака северне Босне. Звали су те демонстрације, које нису пролиле крв, „Сухом буном“. Хиљаде сељака су дугачким колонама ишле од села до села, („У слогу, Амин“), позивајући на слогу. Имали су сеоска већа, ако би полицијски извештај о „Дорфмедзлиссен“ требало тако превести. Закључак је наметљив да се Сарајевски атентат на Видовдан 28. јуна 1914. одиграо у револуционарној атмосфери, која је била у порасту. Највише је кључало аграрно питање и насилно мењање етничке структуре становништва Босне и Херцеговине. Долазило је време да се мора заборавити на реч оприспити. То је главни фактор атентата.

ПОЛИТИЧКИ ЗЛОЧИН

Пјер Ренувен је ово узимао као једну од три завере у којима је светска наука тражила коренове одговорности за атентат на хабзбуршког престолонаследника и избијање рата 1914. Политички злочин је лично подношење сопственог живота за ослобођење свога народа. Политички злочин није обични злочин. Атентатор је извршио дело као жртва тираноубиства који стоји на путу. Политички злочин се индивидуално кажњава, али у свим националним покретима се атентатор сматра националним херојем и као такав слави. Кад сам давних дана први пут био у Милану, стајао сам на средини једне авеније која је пресецала град. Веровао сам да лепше у европским градовима нема (ако је допуштено да говорим и о стварима које не знам). Кад бих гледао на једну страну, не бих угледао почетак, као и кад бих окренуо главу на супротну страну, где нисам назирао завршетак. Носила је име једног атентатора на Наполеона ИИИ 1858 (Фелиће Орсини, гиљотиниран), јер је окончао рат за ослобођење Ломбардије и стварање Краљевине Италије. Таквих улица у Трсту има две, а вероватно и више по разним европским великим градовима. Другим речима, светска наука је дала мандат националним и ослободилачким покретима да своје јунаке славе као хероје пале у подухвату тираноубиства. Од пепела данашњих дебата о Сарајевском атентату и одговорности за његове последице у рату, остаће само ово што спада у заверу „Политички злочин“ Пјера Ренувена 1928.

Погрешно је Младу Босну називати организацијом. То је био самоникли покрет, а не организација за уједињење српског народа и стварање осовине за подизање југословенске државне заједнице. Као и у сваком другом покрету, упутније је упитати ко није спадао у њега него ко је спадао. Радило се о омладини гимназијског узраста. Босна и Херцеговина нема универзитета, али има велике гимназије, које као каријатиде носе тада постојећу, и ону која долази, културу. У тој омладини влада атмосфера да се треба оканити речи и само речи, па прихватити сабљу. Постоји велика литература о Младој Босни. Име је настало 1907. по угледу на четири године старију Младу Хрватску, поред ње и Младу Далмацију. Поред омладинаца православне вере, поплава је и младих интелектуалаца католика и муслимана. Ту су се гнездили пилићи челника будуће југословенске културе. Иво Андрић је био највећи српски писац, Тин Ујевић највећи хрватски песник. Песме је писао и Гаврило Принцип.

Научници који се питају зашто је јужнословенска омладина пре 1914. дала отпор хабзбуршкој држави која је ипак била носилац европске цивилизације на Балкану, требало би да прочитају песму коју је хрватски атентатор Лука Јукић написао у затворској ћелији 1912. (Стварање Југославије 1790‒1918, II, 479). У стиховима је описао разговор девојке Културе и седог старца у Хрватској. Култура се жали што је не уважавају, јер је Хрватска била пуста пре него је она дошла. „Није знала шта је свила и да драгуљ сја“, а градила је путеве и железнице, копала злато. Старац јој каже да Хрвати на тим путевима „кола вуку и по цести камен туку, пут ти праве у свој дом, убио их луде гром“. Поручује јој да бежи далеко од његовог дома, „напудрана ти си птица, ја поштењак свијетла лица“. Данас се, по тековинама развоја, види да европску културу и успон цивилизације није на Балкан уносила хабзбуршка администрација, девојке Културе које су дошле из Беча, него ђаци полетарци у узвитлалим покретима Младе Босне, Младе Хрватске. Млада Босна је био широк покрет формално само омладине, а у ствари целог друштва, који је стао да хармонизује унутрашњу верску поделу на завађене верске састојке. Цивилизације ипак хармонизују, увлаче се једна у другу, а не воде између себе ратове, како се данас то обично каже.

Муслимани су први створили своју идеологију и неухватљив покрет који се назива „Панисламизмом“, или данас скраћено „Исламизмом“, или „Вахабијским скупинама“. Изворно „Вахабији“ су данас „Вехабије“ иако не би требало цепидлачити шта је исправније. У светској литератури још није решено питање како је настао израз и покрет иза њега, који се назива „Панисламизмом“. Оба су везана за историју Босне и Херцеговине. Кад је загребачки новинар Франц фон Вернер усред српске револуције у Босни и Херцеговини 1876. почео да шаље дописе за Аграмер Зеитунг, он је први употребио израз Панисламизам. Мађарски оријентолог Вамбери га је 1879. пренео у један лондонски лист, па се такав назив одржао до данас. Српски историчар у Шведској Душан Топаловић је открио да се реч Панисламизам јављала и раније као колоквијални израз у различитим новинским написима. Франц фон Вернер је посматрао понашање муслиманских верника по босанским варошима кад је средином 1876. кроз босанска места проношен „покров са пророковог гроба“. Како се не зна за пророков гроб, вероватно се ради о једном пророковом барјаку, који се чува у султановим одајама и износи на улицу само у случајевима рата, када царству прети опасност.

Извештаји руских дипломата из Цариграда након Берлинског конгреса 1878. показују како је организован „Панисламизам“ на основу новчаних прилога које су скупили муслимани Русије након априла 1877. да помогну турску војску. Након примирја султан није смео да тај големи новац употреби за даље ратовање у страху да ће се велике силе лако сложити о подели Турске империје – Тунис Француској, Египат Британији, Бугарска и део Јерменије Русији и БиХ Хабзбуршкој монархији. Уместо тога, у разне делове царства се шаље новац и оружје за оружани отпор на локалној основи. Помагане су четири Лиге. Најпре Призренска (албанска), а жесток оружани отпор окупационим трупама 1878. и устанак Срба и Муслимана у Херцеговини 1882. су се називали Четврта (или Босанска лига). До 1912. се говорило о нацији Муслимана на Балкану, од преостатка отоманског становништва од пре 1878. Католици у Босни и Херцеговини се организују у две партије. Још 1876. турске власти су покушале да створе једну „Латинску легију“ против српског устанка и проглашења уједињења са Србијом 28. јуна 1876. Једна од две странке пре 1914. тежи не само национализовању католика него и друге две вероисповести у католичку целину. Круг тих „декадената“ је било гнездо из кога ће се развити усташки покрет, а пре 1914. је био једна од основа на којој се држи политика Франца Фердинанда.

Гледано из те перспективе, Млада Босна је по броју и историјском значају била демократски покрет за ослобођење Југословена око српске постојеће државе. Већина те деце је сањала о демократском социјализму.

Није довољно рећи да су младобосанци сањали да од речи пређу на сабље ради окупације. Постоји нешто више од тога јер, поред незадовољства што нису поштоване одредбе Берлинског конгреса да ће окупација бити привремена, да ће се решити аграрно питање и увести мир, од почетка је циљ био да Аустро-Угарска преко окупираних покрајина остане ту трајно као главна одскочна даска за даљи скок према Солуну.

Немогуће је разумети Младу Босну нити почети икакву причу о њој пре него се баци поглед на карту о етничком мењању покрајине у корист католика и посебно Немаца. Оно што су све више видели, Босанци су страховали да се пред њиховим очима ојачава немачка етничка мањина. Све се више на улицама вароши говорио немачки језик и све више на зидовима било немачки писаних фирми трговачких и занатских радњи. Био је обичај да се пред вечер излази на шетњу главном улицом, а ту долазе и одрасли људи. По језику који би се ту чуо, странац би закључио да се ради о некој немачкој вароши.

Владајућим круговима Хабзбуршке империје није био циљ само окупација Босне и Херцеговине, а поготово не онаква какву је прописао Берлински конгрес. Тада су представници великих сила одредили да окупација буде привремена, а не отварање врата даљег продора на исток. Још у историјској науци није овладао закључак да су 1844. на Балкану створена три начертанија, а не само оно српско Илије Гарашанина. Прва верзија српског је објављена у Лондону и Паризу 1843. на енглеском и француском језику. „Католичко Начертаније“ је 1844. донесено у књизи писца и идеолога Чезара Балба Ле Сперанзе д’Италиа у Паризу 1844. Треће је грчки пројекат ослобођења грчког народа познат по називу „Велика идеја“ (Мегали идеа). Предвиђао је ослобођење Грка на западу до Скадра са целом Албанијом, одатле на истоку изнад Скопске Црне Горе, па преко Пловдива на црноморску обалу са грчким градовима, а одатле цели обалски простор Анадолије, са Константинопољем као средиштем. Ови пројекти нису били ни тајни ни револуционарни, како се барем за српски писало. Од сва три пројекта, само је католички до 1943. био успешан и због тога био део дубинског узрока Првог светског рата 1914.

Чезаре Балбо је решавао питања европских нација, за које је претпостављао да ће се зближавати, барем у облику неких савеза. Уместо ослобођења нација, као и сви католички пројекти око револуције 1848. овај такођер предвиђа стварање Европе регија. Обнављање тих идеја данас, само говори у прилог да данас нити славимо нити обележавамо годишњицу Сарајевског атентата, него обнављамо атмосферу кризе и насилног мењања граница, као у време око избијања Првог светског рата 1914. Чезаре Балбо је предвиђао неминовност цивилизовања словенских народа без прилога Русије у томе. Како се Немци тада рађају више него икада у модерној историји, он саветује да се не селе у Америку, него из Пруске да насељавају пољски териториј уз границу, а на југу Босну и Херцеговину. Кад је тај програм написан (моја књига Дијалог прошлости и садашњости, 2002), није се видело које снаге, сем Католичке цркве, иза њега стоје. Од изгубљених ратова до 1866. он постаје државна стратегија Хабзбуршке монархије, према коме је усклађивано све што је хабзбуршка влада радила.

Након Берлинског конгреса 1878, док се још потписи на тој хартији нису били осушили, немачка политичка странка „Зентрум Партхеи“ (Zentrum Parthei), под вођством Лудвика Виндхорста (Windhorst), одмах прва даје иницијативу да се почне колонизација Босне и Херцеговине. Тек после тога у ту практичну политику се укључује хабзбуршка влада у Бечу. „Партија Центра“ је била странка немачких католика. Створила је коалицију са нацистичком странком 1933, па тако омогућила долазак Хитлера на власт. У време Берлинског конгреса је била опозициона странка режиму канцелара Бизмарка. Иако су се две странке слагале у страху од јужнословенске државе око Србије, а уједињење Босне и Србије било и проглашено у босанским шумама на четири места, „Партија Центра“ је била знатно радикалнија. Док је Бизмарк одустајао од учешћа у решавању Источног питања, „Партија Центра“ је мислила да од тога зависи исход питања ко ће владати будућим светом – Германи или Словени. Одмах су 1878. почели са сакупљањем новчаних прилога за куповину слободног земљишта у Босни и Херцеговини, где би се насељавали немачки колонисти. Послат је најпре један човек у долину Врбаса да би успоставио везу са беговима који су били спремни да допусте стварање немачких насеља. Један је лист у Немачкој посебно заговарао ово исељавање Немаца у Босну и Херцеговину. Од првих изасланика за куповину земље видело се да српски суседи попреко гледају овај посао. Немачки католици су се тешили да је боље да досељенике прождеру и вукови него да умиру од глади.

Прво насеље које је створено у долини Врбаса су називали именом шефа католичке партије у Немачкој Виндхорстом. Дошли су са плуговима и вештином да куће граде од печене цигле, а не од турске ћерамиде, глине помешане са сламом. Први почињу употребљавати вештачка ђубрива, а и обична знају вештије радити него локално становништво. Касније ће се израчунати да су на хектар своје земље производили 6,5 пута више жита него суседни сељаци. Улогу стварања ових колонија брзо преузима влада у Бечу. Постојале су две врсте колонија, приватне и државне. У оба случаја, досељеници купују земљу уз помоћ државе и њених зајмова, добивају привилегију коришћења шума и лова дивљих животиња.

Паралелно са овим досељавањем, тече процес исељавања локалног становништва из Босне и Херцеговине. Израчунато је да се од 1878. до Балканских ратова 1912. иселило 130.000 муслимана (негде 140.000). Након што је и Србе ухватила „исељеничка“ грозница од 1902. и број Срба који одлазе трбухом за крухом у америчке руднике се полако приближава овом муслиманском рекорду.

За то време се број усељеника полако убрзава. Још 1872. Јулиус Андраши, као министар спољних послова монархије, тражи од свог генералног конзула у Сарајеву С. Теодоровића да саветује турским властима да у Подрињу насељавају муслимане и католике, како би прекинуо српски етнички континуитет на обе стране реке Дрине. Теодоровић је, као и А. Орешковић, био високи функционер новоуспостављене обавештајне службе у Бечу.

Политика колонизације Немаца у Босни и Херцеговини се убрзавала одлукама 1907, а посебно пред и у току рата 1914. Пред избијање рата је, као посебни задатак локалних трупа Сцхутзкорпс, популарно званих Шуцкори, предвиђено да исељавају српско становништво из Источне Босне преко реке Дрине. Крајем рата је предвиђано да се земљиште у Подрињу подели у латифундије, што значи да више нису имали поверења да ће муслимани бити добра заштита етничке границе. Израчунат је број породица (Капиџић Хамдија, Шљиво Галиб, Микић Ђорђе). Гаврило Принцип није пуцао у човека Франца Фердинанда, него у „тихи геноцид“ над Србима. До избијања рата 1914, усељено је у Босну и Херцеговину 240.000 немачких досељеника. Поред њих су ту још и делимично пољски (Галицијани), италијански из аустријског Тирола. Ови последњи су створили велико насеље Маховљани крај Бањалуке. Наша наука није обавештена да је споразумом грофа Ћана и Милана Стојадиновића 1936. било предвиђено пресељавање ових Италијана у Италију. Данас су кроатизовани, али неки од мојих студената из тог места су добро говорили италијански језик.

Овако висок број досељеника је брзо почео да мења етничку и верску структуру Босне и Херцеговине од 1878. до 1914. Јован Цвијић је 1908. писао да „поглавито вароши добијају туђински тип и католицизирају се“. Вршио се један, историјски дугачак, тихи геноцид над српским народом. Тај процес до данас није окончан. И због тога се данашњи свет узбуђује око питања одговорности за рат 1914. Мрак лебди над нама.

Наши савременици су крајње оскудно обавештени о процесу германизовања Босне и Херцеговине. Ти су досељеници, након пораза под Стаљинградом 1943, повучени са Балкана. Пропали су пусти нацистички снови да ће источна граница Немачке после пораза Совјетског Савеза бити на Уралу, па се почело спасавати што се још могло спасити. Досељеници из Босне и Херцеговине су убрзаним темпом пресељавани у подручје око Познања, да се ојача немачка мањина у тој области. У Другом светском рату су улазили у добровољачке СС јединице. Одатле празнина у свести данашњих људи да је Млада Босна расла у земљи под притиском пуног германизовања. Нешто мало немачких узречица, речи и назива неких јела су још ту, али из главе данашњег Србина је испарила свест да су у Босни некада живели и Немци. Изгубили су се, као да их никада ту није ни било. То је разлог недоумицама око природе целе генерације која се звала Млада Босна.

Док су ти младићи ходали земљом и бавили се мишљу како да речи замене сабљама, у њиховим селима и варошима у којима су се рађали, над небом је владало кобно питање – ко ће владати будућим светом, Германи или Словени. Хтели ми или не хтели, то питање је данас и над нашим небом. И ми се рвемо са кобном недоумицом ко ће владати будућим светом. Некоме сметамо, као што смо сметали 1844. и 1878.

Данас се свет налази пред сличним изазовима, какви су постојали у време рађања и деловања Младе Босне. Као и онда, данас је свет засићен атмосфером рата. Сједињене Државе иду путем којим су некада ишле Немачка и Аустро-Угарска. С друге стране, израста нова Кина као изазов који није копија старих стања од пре 1914. Као Аустро-Угарска пред 1914, данашња Америка губи веру у себе да може носити тај терет будућности. Она све више губи карактер суперсиле. Одатле драматизовање спољне политике, ратови за уништење малих независних држава као сведочанство да америчка моћ није ишчезла.

Прослава стогодишњице Сарајевског атентата и Великог рата 1914–1918 није задржала карактер научних расправа, него је ткиво атмосфере ратовања. Данашњој Америци спољну политику одређује оружје, а не обратно. Нема народа на земљи који би био уверен да мали ратови, иза којих увек стоје интереси Сједињених Држава, не одређују и будућност њихове коже. Нема никаквог значаја питање које решава наука како је и зашто дошло до Сарајевског атентата и великог светског рата потом. У данашњој полемици најмање одлучују научници и историчари који траже истину. Коло воде телевизијске камере и новине, мали необавештени људи који месе тесто атмосфере ратовања у којој данас живимо. Значајније је шта ће о Гаврилу Принципу написати неки новинар за водеће америчке телевизијске мреже или угледне новине него шта кажу амерички научници који су цели живот научно истраживали та питања. Не постоји само америчка брза храна, него постоји и америчка брза наука, која ствара идеологију светске политике. И ми смо мали чварци у том глобалном пржењу.

Сад, кад је неопходно да се упласти оно што је до сада покошено, треба закључити да стогодишњица Сарајевског атентата и избијања Првог светског рата не личи на класичну прославу тих датума. Много је жучи и старих оптужби за одговорност Србије и Русије за те несреће. Није у правом смислу ни обележавање јер тако нетолерантне расправе које су почеле више од годину дана пре праве годишњице не одговарају ни карактеристикама које имају обележавања. Ово је призивање из мртвих атмосфере ратова.

Трећи светски рат није на видику. Нити су снаге за његово вођење стале на своја места, нити је главни подстицатељ за ратну атмосферу, Сједињене Америчке Државе, убеђен да би светски рат могао добити. Америка ће ратну атмосферу и даље обнављати невладиним организацијама у противничком табору, телевизијским камерама, електронским информисањем и шпијунирањем. Трећи светски рат би био плаћен главама не само половине човечанства него половицом биолошког живота на земљи.

Од три завере које је класична наука, највише у делима Пјера Ренувена 1928, Фрица Фишера 1962, установила, остаје оно што намеће обавезу да се Немачка сматра главним кривцем за рат 1914. „Полицијска завера“ је прва по значају за успех Сарајевског атентата. „Мађарска завера“ је постојала, али није сигурно да би успела у атентату, да није постојала прва поменута околност. Атентат је дело треће завере која се назива „Политички злочин“, у коме убиство тирана за извршиоца убиства значи казну, а за његов народ херојско дело. Непосредне последице ове хајке против Србије и Русије, које су плод преурањене кампање око стогодишњице светског рата, могу бити у ојачавању оног дела муслиманског вођства у Сарајеву да дестабилизује Републику Српску. „Албанска дијагонала“, како је Мусолини називао улогу албанског покрета у освајању Балкана, ће бити други велики плод.

Фобија је грчка реч за страх, али у модерно време нема карактер пасивне радње страха, него активних напора против неких народа. Преко фобија, а највећа је била антисемитизам у доба нацизма, агресивне владе настоје да придобију своје народе у политику коју влада води, најчешће велики ратови. Данашња србофобија, као рукавац русофобије, врши ту функцију како се по првим резултатима види, врши је успешно.

У већини случајева овакве фобије имају иза себе религиозну позадину. Једнако као пре 1914, католичка црква је поново „Инструментум империи“ не више немачке, него америчке империје. „Света алијанса“ Америке и Ватикана, коначно створена споразумом папе Војтиле и председника Регана 1984, разорила је југословенску државу. Она ће и даље вршити ту функцију, највише на Балкану.

Младобосанско пуцање на Видовдан, 28. јуна 1914, је отворило врата стварању демократске Европе под вођством Француске. Није чудо да је Версајски поредак на мети данашње америчке политике. Када је Маргарет Мак Милан 1961. објавила прво издање свог обимног дела Париз – Шест месеци који су променили свет 1919 (Лондон, 2001, 2002), обиман предговор је написао Ричард Холбрук, творац рушења југословенске федеративне државе. Цитира најпре Клемансоа да ће Версајски мир за деценије и столећа изазивати разне међународне кризе. Холбрук за Југославију вели да је „изазвала четири рата када се крпљачина створена 1919. распала рано 1991“. Вели да је, у време када је водио преговоре о решавању кризе због ратова на подручју Југославије, „са својим пријатељима правио шале да је наш циљ да расклопимо (ундо) оставштину Вудроу Вилсона. Када смо присилили вође Босне, Хрватске и Федеративне Републике Југославије да заједно дођу у Дејтон, Охајо, новембра 1995. и решавали питање рата, у стварности смо сахранили још један део Версаја“. Пашић је био слабо образован човек, који је „волео само две ствари – власт и Србију… Његова мала земља је имала велике снове које је и он делио са осталима. Снови су Велика Србија, која на истоку тежи до Црног мора, а на западу Јадрана, постављена на велике копнене путеве од Средње Европе до Егејског мора“. Цитирам Николаса Рузвелта, „младог рођака великог Тедија“ (Теодора Рузвелта): „Они су инфериоран свет, и хоће ли их Сједињене Државе анектирати“.

Рушење Версајског мира, света демократије под вођством Француске је срушило две Југославије, ону 1941, као и другу 1992. Као и 1914, данас су многи убеђени да су за све то криви Млада Босна, српска влада, народ и држава иза ње. Од велике буке и старих дана, данас не разабирамо ништа друго.

---

Извор: Печат, Нови Стандард