Крај неолибералне ере или освета Карла Маркса

Пре десет година Запад и већи део света потресла је велика економска криза, која се по свом обиму и дубини може мерити једино с Великом депресијом из 1929. Овај потрес погодио је највећи део популације, произвео дубоке социјалне трауме, заувек уништио осећај сигурности и развејао мит о материјалном просперитету на Западу. Отада до данас, примећује Мартин Жак у свом осврту за британски Гардијан, „западна економија наставља да стагнира. Ускоро ће се навршити прва деценија изгубљеног раста, а стагнацији се не назире крај“ (М. Жак: Крај неолиберализма и криза западне политике). Од тог тренутка либерални капитализам је престао да буде просперитетан и успешан. Криза је у међувремену постала и политичка, а њен важан симптом је „губитак вере у компетентност припадника политичке елите“. Непосредна последица тога је појава „популизма“, као још нејасног и недовољно артикулисаног „покрета за промену“ и „почетка нечег новог“. Кризи која је довела до експлозије 2008. још се не назире крај.

„Корени те кризе“, према овом аналитичару, „налазе се у самој сржи неолибералног пројекта започетог 70-тих година успоном Роналда Регана и Маргарет Тачер и неолибералним идејама о глобалном тршишту“. Овај „срамни тачеристички неолиберализам“ (према изразу белгијског мислиоца Роберта Стојкерса), одговоран је за уклањање свих државних регулатива и за „огроман раст (друштвене) неједнакости“, а управо ту лежи и „главни извор политичког незадовољства које је преплавило Запад“.

САМРТНИ ХРОПАЦ

Светски финансијски систем никад се није опоравио од колапса из 2008. Уствари, овај систем је и даље „претећи нестабилан“, тврди Вилијам Вајт, председник посматрачког комитета Организације за економску сарадњу и развој (OECD), а тренутна „ситуација је још гора него уочи светске економске кризе 2007. године“. Вајт упозорава да „дугови (приватни и државни) у последњих осам година настављају да расту“, досежући до сада „невиђене размере“, и да „свет чека лавина банкротстава, која ће представљати прави испит чврстине социјалне и политичке стабилности“. Према лондонском Телеграфу, Вајтова суморна предвиђања имају посебну тежину „пошто је он један од малобројних представника `централног банкарског братства`, који је у периоду 2005-2008. године јасно и гласно говорио о могућем краху западног финансијског система“.

Постоје, укратко, само два могућа сценарија за будућност: или нови колапс финансијског и економског система или такозвана секуларна стагнација – дуготрајни период опадања, који подразумева осиромашење највећег дела популације, све до нивоа неподношљивости.

Да ли је (неолиберални) капитализам уопште ефикасан друштвени систем? Током 80-тих, такав приговор је упућиван његовом главном конкуренту: социјализму, који је развијан у Совјетском Савезу и Источној Европи, у Кини, на Куби, у Југославији, у појединим земљама Блиског истока… Успон неолиберализма (било у форми тачеризма или реганомике) започео је обећањем свеопштег просперитета – „плиме која ће подићи све чамце“. То се никад није догодило. Статистички подаци су неумољиви. Епоха благостања на Западу, која почиње после Другог светског рата, праћена растом животног стандарда и реалног дохотка, окончава се приближно раних 70-тих. Сасвим прецизно: од 1972. до 2013. године реални доходак непрекидно опада, док само 10 одсто најбогатијих остварује стални раст. На самом врху пирамиде стоји мањина која присваја све већи и већи део друштвеног богатства: „Средњи реални доходак запосленог мушкарца са пуним радним временом у САД данас је нижи него пре четири деценије, а доходак 90 одсто становништва стагнира већ 30 година“ (М. Жак). Опстајање таквог система, другим речима, гарантује осиромашење највећем делу становништва.

Мартин Жак из тога извлачи јасан закључак: „Неолиберална револуција вратила је Запад у свет бескрајне кризе, што је последњи пут виђено 30-тих година прошлог века. Већина људи на Западу више не верује да ће њихова деца живети боље. С друге стране, они који су се у ери неолиберализма нашли на губитничкој страни, више нису спремни да се мире са судбином – њихов револт је све снажнији.“

Још јасније: „Сведоци смо краја либералне ере. Она још није мртва, али самртни хропац је већ почео“ (М. Жак).

ЗНАЦИ КРАЈА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ

Већ негде око 2008. године ера (нео)либералне хегемоније била је на свом измаку. У наредних десет година уследиће драматичне промене не само у земљама Запада већ и у међународним односима, на геополитичкој мапи света, на којој се неке силе удижу, а друге неповратно тону. Свет будућности, то је сада очигледно, биће мултиполаран. Још 2007. године руски председник Путин одржао је свој чувени говор на Минхенској конференцији о безбедности, у коме је одбацио светски поредак под доминацијом „једног суверена и једног господара“. Нови центар света незадрживо се премешта у Азију, на исток. Русија ће у тој драматичној и болној промени, како ће се убрзо показати, одиграти пресудну улогу.

Народна Република Кина је данас социјалистичка земља са либералном економијом, у којој „видљива рука државе“ (и партије) суверено влада „невидљивом руком тржишта“. Кинески и паневроазијски пројекат „Појас – пут“ је много више од мреже саобраћајних коридора трасираних широм евроазијског континента. Према руском синологу Владимиру Маљавину, овде је реч о стварању „новог глобалног лика Евроазије“ и о кључном догађају за столеће које ће почивати на мултиполарности.

Финансирајући инфраструктурни развој у Азији, Африци или Европи, примећује канадски професор Џереми Палтил, Кина се отворено супротставља неолибералном моделу и одлучно доприноси мултиполарности: „Може се рећи да се овде развија све већа конкуренција између Вашингтонског консензуса неолибералног развоја предвођеног приватним и корпоративним компанијама, с једне стране, и кинеске визије развоја тржишта предвођеног државом… То је доследна и кохерентна визија, у којој кинески новац може да обезбеди стимуланс који спречава корозивни ефекат Запада, односно све врсте активизма цивилног друштва које су резултирале низом обојених револуција“.

Наредни корак је предвидљив и неминован: укидање долара као светске валуте. На његово место ступају валуте попут јуана, подржане златном подлогом. Петродолар није само механизам финансијске владавине светом већ и моћан симбол западне америчке хегемоније и униполарног света.

После пораза у Сирији, назире се крај епохе америчке и западне хегемоније на Блиском истоку. Доминантну улогу на Блиском истоку сада су преузеле Русија, Иран и Кина. То је тектонска промена, суштински преокрет у равнотежи моћи на геополитичкој мапи света. И то спада у симптоме краја једне епохе.

Све у свему, једна епоха историје света неопозиво је завршена. Биће потребно време да се то схвати и на Западу.

УНУТРАШЊИ РАСПАД ЗАПАДА

У међувремену, како упозорава професор савремене историје на Оксфорду Дијего Рубио, „западне демократије суочавају се с новом претњом: песимизмом“. „Ово злокобно осећање пада не само да утиче на наше економије и индивидуално понашање… него доводи и до невиђених политичких последица“. Израз те дубоке кризе је и појава „трампизма“ у САД, као и брегзит, који означава почетак очигледно дуготрајне дезинтеграције Европске уније.

На делу је „унутрашњи распад Запада“, кога убрзава Велика криза из 2008. Енглески политички мислилац Џон Греј изрекао је констатацију која би до пре само десетак година звучала као најцрња јерес: „Карл Маркс можда није био у праву у вези са комунизмом, али је био у праву у погледу капитализма… Као нежељени ефекат финансијске кризе, све више људи почиње да схвата да је Карл Маркс био у праву. Велики немачки филозоф из XIX века… веровао је да је капитализам суштински нестабилан“ и да у себи носи „урођену тенденцију ка самоуништењу“.

ИСТЕРНИЗАЦИЈА УМЕСТО ВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ

Маркс је капитализам схватао као „процес креативног уништења“, као „перманентну револуцију капитализма“, која трансформише и уништава све што дотакне. „Проблем је у томе“, тврди енглески мислилац, што је „перманентна револуција капитализма“ уништила и „начин живота од којег је капитализам у прошлости зависио“ – социјалну базу самог капитализма: начин живота средње класе. Као што је предвиђао немачки филозоф, грађански свет је коначно уништен. Али њега није убио комунизам, то је учинио сам капитализам.

Током XIX и XX столећа Запад је од „остатка света“ захтевао безусловну модернизацију, а између ње и вестернизације (позападњачења) стајао је недвосмислен знак једнакости. Модернизовати се значило је преузети „западне вредности“.

Пропаст капитализма и сумрак Запада су два очигледно дубоко повезана процеса. На сличан начин као и капитализам (у својој неолибералној фази), и Запад је починио самоубиство. Иронијом историје, крајем друге декаде XXI века, модернизација више не значи вестернизацију, него „истернизацију“ – „еasternisation“, „поисточњачење“.

Извор: Нови Стандард