Пети август – Дан победе, Дан жалости или Дан срамоте?

На једној страни 5. август годинама обележава се као Дан победе у Домовинском рату, док је „другој страни“ требало 20 године да тај датум обележи као „Дан жалости“. Мишљења сам да би било најреалније да и Хрватска и Србија овај датум обележавају као „Дан срамоте“.

Навршава се две деценије од хрватске „војно-редарствене акције Олуја“, која се у тој земљи прославља као Дан победе. Интересантно је одабран назив том празнику неофашизма с обзиром на карактер остварене „победе“. Крајишки Срби, када су схватили да су издани и остављени на немилост непријатељу, немоћни за адекватну самоодбрану, одлучили су да се повуку и спасавају живе главе. Зар се победом може назвати бестијално иживљавање над немоћним народом? То нам довољно говори о карактеру наше некадашње „браће“!

Као припадник специјалне полиције Републике Српске учествовао сам у спасавању наше нејачи. И данас се јасно сјећам непрегледне колоне напаћене деце, жена, старина. Десетине и десетине хиљада очајника који су се, у највећем броју, кретали пешице, носећи у наручју децу или омање завежљаје, то је слика која ме и данас прогони. Никада на једном месту нисам видео већу количину очаја, патње и страха. По мом дубоком уверењу славити „победу“ над тим остављеним и очајним народом могу само крајње некарактерни колективитети захваћени озбиљним социопатолошким деформитетима.

Но, и „друга страна“ требало би једнако да се стиди сопствених поступака, како оних од пре две деценије, тако и свих потоњих. Многи се питају: због чега је српској политичкој „елити“ требало чак 20 година да 5. август обележи као Дан жалости и сећања на највеће српско страдање у новијој историји? Одговор је врло једноставан – тешко је апострофирати властиту срамоту! Одлично српске квазиелите знају како су сопствену етничку браћу, њих чак 250 000, оставиле на милост и немилост кољачима, пљачкашима и паликућама. И данас се јасно сећам стрвинара који су у стопу пратили нејач и вребали прилику за крваво пировање, тако да аутентично могу говорити у каквим (не)приликама се егзодус одвијао.

Из досадашњег текста могао би се стећи погрешан утисак о амнестирању Републике Српске у односу на крајишку голготу. Ангажовање стотињак специјалаца на спасавању избеглица не може надоместити кардиналне грешке претходно учињене слабљењем позиција на гламочком ратишту, какве су у многоме угрозиле Републику Српску Крајину. Међутим, овом приликом желим говорити о хипокризији актуелне политичке олигархије Републике Српске. Политичка „елита“ Републике Српске годинама се залаже за увођење „трећег ентитета“ у БиХ, оног хрватског. Обичном грађанину тешко је да разуме истовремено залагање за обележавање страдања Срба из РСК-е, с једне и увођење хрватског државотворног ентитета у БиХ, с друге стране. Чак и највећи заговорници етнички чисте Хрватске и савезници са средине 90-их година сматрали су да су Хрвати и више него довољно ратно профитирали. Перцепција великих сила била је да би стварање хрватског државотворног ентитета у БиХ била превелика „награда“ за хрватско саучествовање у разбијању Југославије (1).

Но, да бих читаоцима нешто потпуније разјаснио мисао водиљу овога текста морам подсетити на есенцијално значење и феноменологију Републике Српске Крајине. При том, послужићу се информацијама какве се ретко могу чути у јавно-политичком дискурсу.

ШТА ЈЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА?

Срби се, према Војној енциклопедији, помињу у франачком летопису из 822. године као „силан народ који држи велики део бивше римске провинције Далмације“. Дакле, 1 200 година сопственог колективног битисања Срби су провели у слободарском супростављању бројним хегемонима. Вишемилионским жртвама Срби су кроз векове „плаћали“ статус конститутивног народа у југославенској федералној јединици Хрватској, какав су напокон стекли у прошлом веку. Када им је такав статус нелегално и неправедно отет од стране сецесионистички настројених Хрвата дошло је до формирања Републике Српске Крајине. Конкретно, РСК можемо дефинисати као правно-политички одговор на правно насиље и физичко угрожавање каквом су Срби недвосмислено били изложени.

Многи РСК-у погрешно доводе у контекст државотворних настојања. Срби су се питањима државотворности бавили у IX и X веку, а 90-их година прошлог века бавили су се питањем очувања достигнутог степена колективног битисања унутар Југославије, државе у коју су уградили преко два милиона жртава. Конкретно, РСК је формирана као институционално средство српског изјашњавања у прилог очувања Југославије и продужавања колективног битисања у тој форми. Многи данас тумаче идеале за којима су се поводили борци и РСК-е и РС-е, но, као борац прве категорије (значи, ангажован од зачетака борбе) морам истаћи како смо моји другови и ја тежили ка једном/основном циљу – очувању државе коју су нам преци оставили! Борци се ни у примисли нису бавили питањима стварања неких нових држава, него простим очувањем онога шта смо наследили од предака и имали у датом тренутку. Каквим мотивима су се поводили поједини политички лидери, то напросто треба одвојити од есенцијалне идеје водиље бораца и народа.

Дакле, из предњег се види да је кључ проблема 90-их година произилазио из различитих односа српске и хрватске етничке заједнице према Југославији. При том треба разликовати однос „званичног Београда“, на једној страни, од колективне перцепције „прекодринских Срба“, на другој. Но, да би суштински схватили због чега и хрватска и српска страна 5. август требају обележавати као „Дан срамоте“ апострофираћу две непобитне чињенице:

Прво, у данашњој Хрватској доминира свест о Југославији као „тамници народа“. Ретки су они попут историчара Твртка Јаковине, који недвосмислено указују како данашња валичина и богатство Хрватске директно произилазе из својевремене одлуке хрватских политичких вођа да приступе југославенској заједници, односно Краљевини СХС. Ставовима господина Јаковине треба додати како Хрватска у јужнословенску заједницу није приступила као поробљена територија, нити је народ на тако нешто присиљен услед поробљавања. То је била прагматична одлука у циљу избегавања плаћања ратних репарација, губитка територија и избегавања санкција за почињене злочине.

Након далматинског ултиматума, хрватски политички представници тражили су приступање новонасталој Краљевини и то треба јасно истицати у свим расправама по питању хрватске позиције у Југославији. Могли су се хрватски „праваши“ одлучити и на самосталност, па формирати државу мало већу од Загребачке жупаније, но, много лагоднија позиција огледала се у приступању новој држави и савезу земаља победница у Великом рату. И првом приликом Хрвати су показали неискреност у односу на заједницу којој су приступили. Већ 20-их година прошлог века отвара се питање ампутације Хрватске и са данашњег становишта можемо о томе говорити као о великој грешци која нас је стајала нових преко милион жртава.

Нећу говорити о општепознатим чињеницама по питању хрватског понашања у Другом светском рату, него ћу само нагласити како Хрвати и након тог рата понављају превару из претходног светског рата. Колико су тада били искрени видело се и 70-их и 90-их година прошлог века. Ни једну прилику Хрвати нису пропустили да понове злочине, да понове преваре! У данашној хрватској Срби имају статус о каквом је само маштати могао један Анте Павелић. То је истина коју треба јасно изрећи! Хрвати су 1995. године, у фамозној акцији Олуја, само продужили злочиначко понашање какво их карактерише цео прошли век, понашање каквог би требало да се стиде уместо што га славе. То што данас, 20 година после рата, Хрвати прослављају злочин требало би да је индикатор заговорницима „трећег ентитета“ по питању: можемо ли и убудуће очекивати сличне злочине?

Друго, морамо јасно истаћи и због чега би Србија требало да 5. август обележава као „Дан срамоте“. Како сам нагласио, идеја водиља „прекодринских Срба“ била је очување Југославије (бар „крње“) и само због реализације таквог циља створене су РСК и РС. Међутим, одлуком о формирању Савезне Републике Југославије већ априла 1992. године те идеје су укинуте, уништене или разорене (како год!). Проглашењем СРЈ у границама данашњих Србије и Црне Горе прекодринске српске заједнице и територије су АМПУТИРАНЕ из југославенског простора. Тиме је „званични Београд“ одлучио је да РСК и РС своје даље битисање траже у оквирима Хрватске и БиХ.

И треба јасно рећи како је у питању одлука политичке олигархије, каква нема нимало везе са ВОЉОМ НАРОДА. Нико Србе са обе стране Дрине није ни питао за мишљење, него су политички лидери донели одлуке водећи се властитим интересима. Једноставним „потезом пера“ појединци су се одлучили да погазе преко два милиона српских жртава уграђених у јужнословенску државу, да готово 1,5 милиона Срба оставе изван матичне државе, те да разоре идеју водиљу због какве су ови људи заложили своје животе. То је нешто неопростиво!

Значи, ампутирањем РСК-е и РС-е из југославенског простора, том сулудом одлуком, створене су међународно-правне баријере по питању помагања у реализацији ратних циљева и операција. Зато нас не треба чудити изостанак оружане помоћи какав се недвосмислено материјализовао 1995. године. Када сами одлучите да неки простор издвојите из сопствених граница, онда морате бити свесни да на истом више немате право војно интервенисати. Да ли су о томе српски политички лидери уопште размишљали приликом формирања СРЈ (?) остаће питање на какво треба тражити одговор. Из фамозне одлуке о проглашењу СРЈ можемо извести низ паралела са каснијим проглашењем независности Косова и Метохије, али је најбоље да тако тешку тему оставимо за неке будуће расправе.

Углавном, 20 година је српским политичким „елитама“ требало да 5. август прогласе Даном жалости и сећања на нашу пострадалу браћу, а по свему судећи и данас то није учињено из пијетета према жртвама, него из политикантских побуда. Залагањем за „трећи ентитет“ из Српске јасно поручују колико им је стало до српских жртава. Истовремено, из „званичног Београда“, иначе гаранта Дејтонског споразума, по питању хрватског ентитета у БиХ-и наилазимо на зид ћутања, на мук какав је можда и гори од отвореног залагања. Српска матица мора ставити у јасну корелацију злочиначку акцију Олуја и питање хрватског ентитета, иначе тешко да можемо говорити о штићену народних интереса. Онај ко се залаже за „трећи ентитет“ или избегава да се изјасни по том питању треба да зна – Хрвати ће првом приликом ту територију присајединити матичној држави, уз већ добро познату примену злочина као средства за остваривање циља. Све у свему, актуелној српској политичкој квазиелити најбоље би било да 5. август прогласи „Даном срамоте“. Властите!

______________________________________

(1) Б. Радовановић, „Специфични услови и околности развоја криминалистичког образовања у БиХ“, стр. 145., на: http://education.muprs.org/pdfdocuments/CASOPIS%20BEZBJEDNOST%203-4%202012-02-2.pdf

Извор: ЦЕОПОМ-Истина