julija-kosOtvoreno pismo jevrejske aktivistkinje Nataši Jovičić, direktorki Spomen područja Jasenovac posle najave njenog imenovanja za savetnicu za Holokaust predsednice Hrvatske

Nakon svega što znam o vašem profesionalnom delovanju tokom više od poslednje decenije, zgrozila me je, Natašo Jovičić (na slici ispod), viest da predsednica Republike Hrvatske najavljuje Vaše postavljenje za svoju savetnicu za pitanja Holokausta. Apelujem: s poštovanjem odbijte ponuđenu dužnost!

Pronađite u sebi snage i ljudskog poštenja za to, jer Vi dobro znate da imate daleko premalo znanja o Holokaustu i o genocidu koji se dogodio na području bivše Nezavisne Države Hrvatske. Premalo ne samo da biste savetovali predsednicu nego i da biste s imalo uspeha iskazali bilo kakvu složeniju istorijski utemeljenu misao vezanu uz tu problematiku, kako se do sada bez dileme pokazalo. Vi najbolje znate koliko nedostatno znate o temi o kojoj biste trebali savetovati predsednicu i koliko bi to savetovanje samo bilo dalji razvitak zamagljivanja istorijske stvarnosti, kakvo već, uprkos svim kritikama, skoro deceniju gledamo u Vašem muzeju. Širenje takvog zamagljivanja izvan muzejske zgrade može, međutim, pokrenuti probleme koji će za Hrvatsku sigurno biti širi i dublji od problema koje do sada sâm jasenovački muzej izaziva prikrivanjem istine o Holokaustu (i genocidu) počinjenom na području NDH.

Stoga će ovo Otvoreno pismo istovremeno biti, osim hrvatskim, izraelskim i međunarodnim medijima, kao i najvećem mogućem broju zainteresovanih osoba u zemlji i inostranstvu, dostavljeno i (na znanje) u Kancelariju predsednice RH. Ovo stoga što iskreno verujem da predsednica nije još svesna ni manjeg dela problema uz koji se u svetu još živih preživjelih žrtava i potomaka smrtno stradalih Jevreja povezuje Vaše ime, kao svojevrsnog eksponenta politike zamagljivanja istorijske istine u Hrvatskoj. Radi njenog boljeg informisanja, priložiću predsednici i tekst Nezavisna Država Hrvatska: osvrt iz današnjice (štanpan u publikaciji Holokaust, ljudska prava i obrazovanje: prilog za uvođenje nastave o Holokaustu u programe osnovnih i srednjih škola, Jevrejska opština Zagreb, 2006), kako bi se ukratko i iz meritornog izvora mogla (odnosno njeni pomoćnici) barem ukratko uputiti u osnovne istorijske činjenice; u tome će joj pomoći i moja analiza problema u jasenovačkom muzeju, kome ste Vi na čelu, a koju ću joj istovremeno, takođe, dostaviti na znanje.

Uostalom, uverena sam da Predsednica zapravo ne traži savetnika/savetnicu za pitanja Holokausta. Ona je u svakom pitanju koje se kao napomena može naći u opštoj enciklopediji toliko zanosno samouverena da je njena vizija hrvatske istorijske stvarnosti verojatno već čvrsto oblikovana, te joj savetovanje sigurno nije potrebno – dovoljno saveta dobiva od svojih savetnika s marširajuće hrvatske krajnje političke desnice. Potrebna joj je, držim, za ta „pitanja“ zapravo glasnogovornica, forma za iskazivanje njezinih stavova. Vi biste joj trebali poslužiti onako kako sam ja trebala poslužiti Vama, kada ste me 2005. pozvali da se priključim Upravnom vijeću JUSP (Javne ustanove Spomen područje; prim. prir.), kao – kako ste tada sami rekli – priznati stručnjak (i uz to potomkinja žrtava – osećali ste da nemate potrebnu empatiju prema žrtvama). Od Vas se sada očekuje slično: da klimate i promovišete ono što je uostalom već u Vašem muzeju čvrsto zacrtano, a to je: umivanje, izokretanje i zamagljivanje istorijske istine, pranje crnih košulja. Ja vama nisam želela poslužiti kao takva marioneta, sada na vas apelujem: nemojte ni Vi to biti. Dovoljno ste naučnog i kulturnog zla počinili svojom političkom autocenzurom u vreme nastanka Vašeg muzeja. Nemojte i sada.

Poznajem Vas nešto više od deset godina, od vremena kada ste se kao „mlada intelektualna snaga“ zaposlili u Ministarstvu (čini mi se) prosvete. Tada ste se javno predstavljali kao magistar nauka, istoričarka umetnosti koja se upravo vratila sa studija u Sjedinjenim Američkim Državama. Titulu magistra nauka ste uskoro napustili u svome potpisu, što je donekle zbunjujuće i možda govori da je titula bila nepostojeća i verovatno raskrinkana kao takva. Za ostalo (diploma istorije umetnosti) ne znam, nisam proveravala – ukoliko ste diplomirali u inostranstvu, nadam ste da ste diplomu nostrifikovali, kako zakon traži, a, ako ste diplomirali u Hrvatskoj, Vaša je diploma i lako proveriva, pa koga zanima neka proverava. Ja, nezavisno o bilo kakvoj Vašoj mogućoj diplomi, nemam iluzija o Vašim stručnim sposobnostima. Mogu reći tek da se čudim niskom stepenu i oskudnosti Vašeg rada na temu Holokausta i genocida, kojom bi se trebao baviti Vaš muzej kao naučna ustanova, jer muzeji bi upravo to trebali biti.

natasa-jovicic 2

Treba se stoga upitati, makar retorički, što li Vas to još kvalifikuje za taj predsedničin poziv? Ah, da, pa Vi se već godinama javno prikazujete kao nekakva mučenica za istorijsku istinu, jer Vam anonimni samozvani branitelji ustaštva, malobrojni ali anonimno žestoki (kojima čak ni Vaša revizionistička muzejska postavka nije dovoljno revizionistička) šalju metke i nazivaju Vas četnikušom. Tvrdim: Vi to nipošto niste, a nipošto niste ni ustašnikuša.

Upoznala sam Vas predobro i izbliza tokom Vaših igara s mojim članstvom u Upravnom veću JUSP, kada ni jedna moja reč nije mogla ući u zapisnike sastanaka, uz zahtev da na sledećem sastanku svoje reči vidim u zapisniku. A nisam tražila ništa nego da se u muzeju vidi ko je bio organizator i počinilac zločina u Jasenovcu i NDH, a ko su bile žrtve, po grupama i s razlozima zbog koji su ti, golemom većinom zakonskim odredbama „rasno nepoželjni“ civili, postali žrtve. Ništa od toga nije ušlo čak ne samo u muzej nego (za svaki slučaj) ni u zapisnik, pa ni kada sam svoje primedbe slala preporučenom poštom?!

Dakle, gledano iz blizine, kažem, niste Vi ništa ni četničko ni ustaško; obična ste prvoborka svih režima. Godine 2005. se ta prvoborka „vezom i poznanstvom“ (poznajem osobe koje su to učinile, ne sluteći gotovo tragične posledice) našla na pogodnom mestu, koje Vas sada lansira dalje, u istom tonu. To je mesto direktora JUSP Jasenovca uostalom smesta postalo i mestom teškog sukoba interesa, gde ste angažovali niz svojih prijatelja (koji ni strukom ni dotadašnjim delom nisu bili kvalifikovani za to, kao ni Vi) da u teškoj autocenzuri za veliki novac naprave maglu na samome mestu izvršenja jasenovačkog ustaškog zločina. Jer taj Vaš muzej je pun magle u kojoj se ponešto nazire, ali ništa ni približno jasno, a Vi tu koncepciju uporno branite s čvrste barikade državne upravne moći.

Tu je, prepoznajem, predsedničin motiv za Vaš izbor. Ni tri prethodna predsednika RH nisu se želela suočiti s istorijskom istinom i sramotnim revizionizmom u Vašem muzeju, inače središnjem mestu za obrazovanje mladih upravo o Holokaustu i genocidu počinjenom u NDH?! Oba poslednja predsednika ignorisala su taj problem (premda lično upućeni) u želji za sakupljanjem bodova i sleva i zdesna. Jer u Hrvatskoj nema političke volje ni političkog razuma za javno suočavanje sa istinom, na način na koji se, primerice, katarzično i na svoju najbolju korist, suočila nemačka nacija. Najdalje se u Hrvatskoj došlo do floskule nedavno u Saboru izrečene u službenom obeležavanju Međunarodnog dana Holokausta, da „i Hrvatska ima tamnu stranu prošlosti“ – onome ko već ne zna činjenice, ovo svakako ništa i ne govori. A to se očito i želi… Predsednica sada, smesta nakon ustoličenja, kreće korak dalje i udesno: javno će, putem Vas kao „stručnjakinje“, a zapravo portparola, zamagljivanje i eufemiziranje oko žrtava zločina koje je počinila NDH proglasiti državnom istorijskom dogmom. U završnici, na štetu upravo hrvatskog naroda, koji time ostaje u kotlu prekuvavanja tema iz Drugoga svetskog rata. Evropa ide dalje, a kamo na taj način idu mladi Hrvati i Hrvatice (ja lično radije kažem „hrvatski građani“, dok bi predsednica valjda rekla građani, malograđani i seljaci, jer ne operiše političkim pojmom „građanina“ – u tome je još za(o)stala u svojim idiličnim školskim danima).

Natašo Jovičić, nađite snage da odbijete laskavi kompliment sumnjive koristi za Vas i za društvo, koji Vam svojim pozivom upućuje Predsednica. Ako to prihvatite, ostanite barem „fikus“, te apelujem na Vas da nipošto izvan prostora JUSP Jasenovac ne govorite javno u predsedničino ili svoje ime o Holokaustu.

Imali biste za to predsedničin mandat, ali ne i mandat za to u ime žrtava za kojima i danas tugujemo, i tugovaćemo dok živimo mi i dok žive naša deca i njihova deca, i deca njihove dece. Nećemo zaboraviti, a u njihovo ime ne možemo ni oprostiti. Oprosta konkretnim počiniocima za učinjeno nema. Stoga se pre svega treba suočiti sa istorijskom istinom. Jer, ako nema oprosta i ne može ga biti, moglo bi biti pomirenja, ali ono može nastati tek na temelju društvenog suočavanja sa istinom, ne njezinim zamagljivanjem.

Jasenovac-1

Predsednica svakako ima ovlašćenja da Vas imenuje, i može Vas ovlastiti da javno govorite u njezino ime, a jevrejski organizatori komemoracije se tome, pretpostavljam, nažalost, neće suprotstaviti iz protokolarnih razloga… Greše… teško će pogrešiti ako se ne suprotstave Vama kao govornici na takvim događanjima, jer nikakav protokol ne može menjati istorijsku istinu. Sramotno je ako budu stajali nad grobovima svojih najbližih i slušali upravo Vas, znajući sve o Vašem radu u jasenovačkom muzeju, koji grčevito branite i održavate nepromenjenim tokom toliko godina, čak i nakon samih Vaših višekratnih priznanja da on u najmanju ruku ne prikazuje potpunu istorijsku istinu. Vaše javno govorenje u toj funkciji ikada, a osobito na bilo kojoj komemoraciji direktno za stradale Jevreje, smatraću javnim ruganjem predsednice Jevrejima-žrtvama etničkog čišćenja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i njihovim potomcima. Stoga bi to bilo i mnogo teže i direktnije ruganje nego je to sâma sramotno revizionistička postavka Vašeg muzeja. Da, predsednica uz Vašu saradnju to može učiniti, možete se javno i u službenim komemoracijama narugati žrtvama i njihovim potomcima i njihovoj nemoći.

I niko Vas neće moći sprečiti ukoliko to na vreme ne učini Vaša savest. Naučnog i stručnog znanja nemate, kako je iz celog Vašeg decenijskog delovanja odveć vidljivo, a i sami ste toga vrlo svesni. Nažalost ni empatije za žrtve nemate, kako je odveć vidljivo u samom vašem Muzeju, jer sama empatija bi – da je imate – sprečila nečasnost profesionalnog delovanja.

Ali ipak duboko se nadam da imate dovoljno ljudske savesti, i čak da Vas ona grize svih ovih godina. Upotrebite sada tu savest i započnite časniji poslednji profesionalni deo svoga života od dosadašnjeg: nemojte primitisumnjivu čast koja Vam se nudi. Ili, molim Vas, unapred budite svesni posledica u međunarodnoj javnosti, koje ću – premda tek nemoćna pojedinka – nastojati pokrenuti u obrani poštovanja uspomene na žrtve ubilačkog ustaškog režima.

Zagreb, 12. april 2015.

Mr. sc. Julija Koš

Julija Koš je autor, urednik i predavač na teme iz jevrejske kulture i istorije, posebno na temu Holokausta. Dugogodišnji je voditelj specijalnih jevrejskih biblioteka. Diplomirala je studij istorije umetnosti, arheologije i bibliotekarstva i magistrirala informacione keuke (sve na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu). Spoljnji je saradnik iz Hrvatske izraelske državne ustanove Jad Vašem, i tokom 20 godina lično je pripremila materijale za proglašenje više od 55 hrvatskih „pravednika“ (nejevreja koji su tokom Holokausta spasavali Jevreje, rizikujući sopstveni život.

Jezička obrada: CEOPOM-Istina


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pranje crnih košulja u Hrvatskoj

* Obavezna polja