Вучић и Џордан као небо и земља

Један од познатијих надимака које је Мајкл Џордан током своје блиставе каријере зарадио био је „Ер Џордан“. Толико је високо скакао и толико дуго „лебдео“ у ваздуху да је асоцирао на летилицу, на којој је само још фалило име авио-компаније.

И Александар Вучић је, о Васкрсу, у још једном (не)заборавном „ауторском чланку“,[i] одлучио да се овог пута позове управо на њега, Џордана. Као (још једну) инспирацију за све нас. Заједно са Новаком Ђоковићем. Али и Черчилом. Довољно за овај чланак.

Они су се, уз Немце, Финце, Јапанце, прикључили растућој листи оних на које би Срби, те незналице и надобудни нерадници, требало, по Вучићу, да се угледају, или од којих би требало да уче.

Свако може да се тој листи прикључи, осим разуме се, домаће памети. Оне која никако да докучи „величину“ Бриселског споразума и кршења Устава уопште, „Београда на води“, продаје Телекома и пољопривредног земљишта странцима, ангажовања ратних злочинаца за саветнике, предаје привредног одлучивања у руке ММФ-а, и сличних надахнућа, оне која је зарадила праве дипломе правих факултета без помоћи веза, везица и коверти разних боја.

Но, вратимо се Мајклу Џордану, који је, иначе, осим што је свом, академски престижном Универзитету Северне Каролине донео титулу националног шампиона 1982, на истом и дипломирао, на одсеку за Културну географију. Џордан је био, и остао, невероватно такмичарски настројен. Увек је захтевао више и боље, прво од себе, па онда и од других. Није трпео ништа мање од максимума, није трпео изговоре, није трпео медиокритет(е).

Све ово неодољиво подсећа на Вучића и напредњаке, зар не? На пример, када за сва данашња зла, после скоро три пуне године власти, криве претходнике. Када мешавином вербалне агресије, спина и патетике желе да скрену пажњу са објективних узрока, недостатака, грешака и јасних законских и процедуралних преступа који су довели до пада војног хеликоптера и погибије седморо људи. Када желе да сви забораве да нико други до њих не држи ресор одбране од средине 2012. Тамо где није ни потребно бити као Џордан, већ обичан, прагматични протестант каквог нам намећу као узор, који би неизоставно настојао да установи ко је истински одговоран за губитак имовине и људи у које је уложено толико државног новца.

Да ли је икад ико Џордана чуо да кука онако како, свакодневно, кука Вучић?

Може ли ико да замисли Џордана како дозвољава неком Едију Рами да вршља по његовој згради, подбуњује станаре и мерка које ће собе да узурпира, док он преплашено дрхти у својој дневној соби, не усуђујући се ни да погледа у његовом правцу?

Може ли ико да замисли Џордана да отрпи не само увреду, већ и попрек поглед неког противника? Оног истог Џордана који је „thrash talk-ом“ нон-стоп вербално изазивао или понижавао противнике, који није заборављао ниједну увреду, чак ни из школских дана, који није попуштао ни у чему ни сопственим саиграчима, чак ни кад су играли карте? Би ли Џордан подвијао реп пред Хрватима и Шиптарима као што то редовно ради Вучић?

Може ли ико да замисли Џордана у истом тиму са Гашићем, Стефановићем, Бабићем, Дрецуном, Јоксимовићком…?

Може ли ико да замисли Џордана како говори да он и његов тим, који је освојио шест шампионата у осам сезона, и поставио рекорд сезоне са 72 победе и свега 10 пораза, чији је плејоф ривалитет са Детроит Пистонсима константно био на ивици инцидента – „немају непријатеље“?

Може ли ико да замисли Џордана да убице свог оца ангажује као саветнике?

Може ли ико, под Вучићем, да замисли Србију која каже – доста је било! Окренимо се својим снагама, уздајмо се у своју памет, приближимо се пријатељима а дистанцирајмо се од непријатеља или оних који би да нас колонизују.

Сва ова поређења Џордана и Булса са Вучићем и напредњацима су, наравно, депласирана, реторичка. Тешко да би она икоме и пала напамет без Вучићеве „посланице“.

Џордан и Булси су били победничка прича. Из сваке ситуације су настојали да извуку позитиву, да дигну себи самопоуздање, да константним, бескомпромисним напорима и тренинзима учине себе бољим. Нису давали ни педаљ противницима, који су се јежили на помисао гостовања у Јунајтед центру. За разлику од странаца који долазе у Србију и осећају се неупоредиво комотније и привилегованије од домаћег света.

Шта би био победнички менталитет у Србији? Окретање на првом месту себи, својој памети, својим ресурсима, свом миленијумском искуству, које је изнедрило духовну, културну, интелектуалну и привредну баштину без које не бисмо данас ни постојали. Одустајање од свих „интеграција“ које нам одузимају слободу, суверенитет и креативност. Окретање провереним пријатељима, или онима што нас ни мало или најмање условљавају, уз истовремено окретање од оних чије „пријатељство“ константно мора да се плаћа новим „болним уступцима“. Давање једнаке прилике свима – не да се обогате, већ да се осамостале, или да буду достојанствени, корисни, цењени припадници заједнице. Враћање јавних радова финансираних из сопствених извора, а не туђих кредита. Оживљавање радних акција. Враћање војног рока, као и увођење обавезе учешћа у општенародној одбрани за све. Подстицање на првом месту домаће привреде, домаћих иновација, домаћег предузетништва. Подстицање враћања земљи и пољопривреди. У се и у своје кљусе, у највећој могућој мери. Тако се једино и сазнаје колико вредиш и зашта си све способан.

Како може победнички менталитет да изгради нација којој се стално говори како мора да учи од других, јер није довољно добра, и да пусти друге да зарађују у њеној привреди, јер она неће да ради или није довољно способна? Како се може изградити национални победнички менталитет када не постоји јавна расправа, истинско јавно надметање, истинско сучељавање најквалитетнијих мишљења, знања и искустава, кад постоји страх од праве, неконтролисане јавности? Како побеђивати ако ниси сурово реалан пред самим собом – а то без правих медија и отворене јавности никако не иде.

Како може победничка бити нација која свесно прихвата подређеност, условљавање, „штап и шаргарепу“ попут мазге, вазалство?

Како може победнички менталитет да изгради нација која се не бори свим снагама за оно што је њено? Која покорно прихвата туђе „реалности“ уместо да креира своје?

Да је Џордан тако размишљао, помирио би се са „реалношћу“ коју му је сервирао његов средњошколски тренер: да није довољно добар за први тим.

А то већ асоцира на менталитет напредњачке Србије.

________________________________

[i]  „Вучић: Устаћемо после свих наших распећа и мука“, Вечерње новости, 11. април, 2015.г.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:542960-Vucic-Ustacemo-posle-svih-nasih-raspeca-i-muka

Извор: Фонд Стратешке Културе