ponomareva-01Одлазећа година окренула је постпреуређену страницу светске историје. „Привилегија да се спроводи независна спољна политика“ (В. Путин), која је реализована припајањем Крима Русији и такође потпуним одбијањем евроатланске позиције према Украјини, довели су до озбиљног конфликта наше земље и интегралног Запада. У ову ситуацију све сличнију духу хладног рата и реанимираног принципа „ко није с нама, он је против нас“, увучене су, природно, балканске земље. За већину њих геополитичка померања која су се десила постала су озбиљан социјално-економски и политички изазов.

Инициране од САД и подржане од ЕУ, санкције против Русије не само да су удариле најболније управо по балканским земљама него су коначно изазвале њихову максималну зависност од Брисела и Вашингтона. У вези с тим, дефинитивно су се распршиле наше илузије у односу на још једног историјског савезника Русије – Црну Гору. Једанаестог априла 2014. године Подгорица се придружила индивидуалним санкцијама ЕУ, уведеним против 33 руска грађанина и проруских кримских политичара. То је било прво у историји отворено иступање против политике наше земље. Тог дана моје колеге и пријатељи из Србије и Републике Српске послали су ми неколико десетина писама са једним чувеним цитатом: „Ко не буде веран сестринској Русији, нека је проклет трипут и још три хиљаде“ (Св. Петар Цетињски). И поред тога што је овај акт осудио митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, и поред снажног одбијања таквог непријатељског корака владе М. Ђукановића од стране грађана, без обзира на официјелна „жаљења“ изречена у Москви, политичко руководство Црне Горе – очигледно тежећи да потврди своју кандидатуру за чланицу ЕУ – коначно је изабрало. У мају и октобру 2014. године Подгорица се придружила новом пакету санкција.

ЗАХВАЛНОСТ СРБИЈИ И СРПСКОЈ

У принципу, такво понашање данашње Црне Горе било је предвидљиво. Ова земља је самовољно напустила финасијски суверенитет још 2000. године, прешавши на немачку марку, а 2002. године на евро. У октобру 2008. године Подгорица је признала независност Косова, коначно срушивши вековно српско јединство. Штавише, ова земља отворено спроводи курс зближавања са НАТО. Тако да је придруживање Црне Горе принудним мерама од ЕУ и САД – пре закономерност него неочекиваност. И за руску спољну политику то је веома јасан поступак – неопходни закључци већ су изведени.

Једине које се међу балканским земљама нису придружиле санкцијама против Русије, при том нису чланице ЕУ, су Србија и Република Српска. Без обзира на озбиљан притисак из Брисела, председник владе Србије А. Вучић у октобру 2014. године је изјавио: „Србија је на делу показала да је она пријатељ Русије, и не само онда када је Русији било лако или када је свима све једноставно, него и у тешким тренуцима. Србија није никада увела санкције против РФ, и даље ме чак срамота говорити о томе, али Србија неће уводити никакве санкције РФ“. У условима русофобије која све више јача (која је упоредива са оним што је било уочи Кримског рата) те речи су скупе.

Јако желим да верујем, да без обзира на стални притисак, Београд неће никада увести санкције против Русије. У току недавне посете Државној Думи РФ то је још једном потврдила председница Народне скупштине Маја Гојковић: „Србија ни под каквим условима неће променити главне принципе односа са Русијом“. Сергеј Наришкин је у свом говору нагласио да се Русија не само са поштовањем него и са огромном захвалношћу односи према томе што „Србија није подлегла притиску од стране Брисела и Вашингтона и није се придружила антируским санкцијама, том инструменту економске и политичке уцене“.

Исте такве ријечи захвалности иду на адресу владе и народа Републике Српске.

bilbord-putin

САРАДЊА СА СРБИЈОМ ПОСЛЕ ЈУЖНОГ ТОКА

Овде треба напоменути да, упркос жељама евро-чиновника, од увођења санкција српске земље имају само корист. Тако су у октобру 2014. године били постигнути уговори о квоти за испоруку у Русију аутомобила ФИАТ српске производње (склапају се у Крагујевцу) и испоруци млечних производа. На данашњи дан Србија испоручује пољопривредне производе у Русију за 130-150 милиона долара. Тада су већ били постигнути договори сходно којима би у доста кратком времену те испоруке могле достићи 500 милиона долара. Планира се да општа робна размена ове године, буде повећана неколико пута на рачун српског извоза у Русију. Све ће се то одразити на економију Србије, тј. стимулисаће њен развој, створити нова радна места и повећати међусобну робну размену. Расту такође и руске инвестиције у српску економију: данас су оне достигле три милијарде долара. Предводник наше међусобне сарадње компанија НИС повећала је свој промет за 14 одсто, приходи буџета Србије значајно се обезбеђују на рачун ове компаније. Руски улагачи већ су инвестирали две милијарде долара и спремни су да уложе још милијарду. Друге наше компаније, такве као Лукоил, већ су инвестирале 300-400 милиона долара и спремне су да даље развију сарадњу. Овде можемо још поменути и договоре о модернизацији предузећа Петрохемија. Учешћем ОАО РЖД (Руских жељезница) и руском кредитном подршком остварују се пројекти реконструкције и модернизације железничке инфраструктуре Србије. Робна размена 2014. године достигла је две милијарде долара.

У исто време, прошла година донела је озбиљно искушење не само руско-српким односима, већ и региону. После дугих и тешких покушаја да почне грaдња гасовода повољног за низ балканских земаља, Русија је одустала од градње Јужног тока (ЈТ). Треба признати да је међу балканским државама главна кочница у реализацији овог пројекта била Бугарска – земља са крајње нестабилном политичком ситуацијом и само условним суверенитетом. Бити завистан од америчких тутора, без којих бугарски политичари не доносе ниједну озбиљну одлуку, са руске стране се сматра несврсисходним па је донета одлуку о транспорту плавог горива преко Турске.

Резултат тога је да је 1. децембра 2014. године у току државне посјете Турској Владимир Путин изјавио да Русија у постојећим условима не може наставити реализацију пројекта Јужни ток, између осталог и због неконструктивне позиције ЕУ. За задовољење потреба Турске РФ ће саградити нови гасоводни систем. Једанаестог децембра Европска комисија је добила званични документ руске стране о томе да је пројекат Јужни ток обустављен. Како је оценио у вези с тим бугарски аналитичар Г. Коларов, „копрцања премијера Борисова, који је на почетку подржавао Јужни ток, а затим наступао против тог пројекта, док сада пред лицем практично неизбежне кризе владе и распада коалиције коју предводи, каже да је Јужни ток Бугарима ипак потребан, али то више не прихватају ни у Бриселу ни у Москви“. Као резултат тога, у Бугарској се назире нова социјално-економска и политичка криза, која по снази може да превазиђе све претходне. Што се тиче даље судбине руског енергетског пројекта, управо у складу са последњим договорима Москве и Анкаре, од 1. јануара 2015. године, Турска ће куповати руски гас по цени сниженој за 6 одсто, а из Русије ка Турској биће саграђен нови гасовод снаге 63 милијарде кубних метара годишње. Овде треба напоменути да је Јужни ток такође пројектован за снагу од 63 милијарде кубних метара гаса. Отпремна тачка за нове цеви ће бити већ саграђена компресорска станица Рускаја. Одговарајући у Анкари о судбини пројекта Кужни ток Путин је казао: „Ако Европа не жели да он буде реализован, значи да он неће бити реализован. Ми ћемо преусмерити водове наших енерго-ресурса на друге регионе света уз покретање и убрзану реализацију пројекта за кондезовани природни гас. Излазићемо на друга тржишта па Европа неће добити те количине, у сваком случају не из Русије.“

ПРОМЕНА ПРАВЦА РУСКОГ ПРОДОРА НА БАЛКАН

„Резултат је: балканске земље и Европа засад су на губитку. Победиле су Русија и Турска. Сада ће се руски гас продавати земљама чланицама ЕУ, али не преко Бугарске, Србије, Мађарске и Аустрије, него преко Турске. Сада се Русија показује способном да потисне конкуренте с гасног тржишта Јужне Европе много успешније него што би то било могуће урадити помоћу Јужног тока. Осим тога, Турска не само да успешно решава проблем своје енергетске безбедности него и на рачун градње огромног подземног складишта гаса на турско-грчкој граници учврстиће улогу центра дистрибуције енерго-носиоца у наредној деценији. Самим тим ће озбиљно ојачати позиција Анкаре како у Источном Средоземљу, тако и на Балкану.

„Лукавство историје“, сетимо се Хегела, показало се у томе да су бугарски политичари, попустивши под притиском Вашингтона и Брисела, својим одустајањем од градње Јужног тока широко отворили врата за појачани турски утицај у региону, што ће без сумње имати огромне последице не само за Бугарску него и за читаву балканску регију. У исто време руско-турски уговори јачају управо евроазијску матрицу међународне политике. Чињенично, Русија остаје на Балкану, мењају се само зоне „улаза“ у регион. Испада, да је, уплашивши се „прекомерног јачања руског утицаја на Балкану“, Европа омогућила јачање на југоистоку Старог свијета не само Москве него и Анкаре.

Ипак, судбина Јужног тока није коначно решена, као ни енергетска будућност земаља у које је требао да дође гас из овог гасовода. Газпром је заинтересован, као и раније, за испоруку гаса у Италију, Србију, Аустрију, Мађарску, Хрватску, Словенију, а такође и у БиХ. Зато треба озбиљно мислити о томе како доставити гас овим земљама заобилазећи Украјину, која је у пламену. Могуће је да ће се пројекту придружити Румунија, која је својевремено конкурисала са Бугарском за право да постане учесник пројекта Јужни ток.

Осим тога, морамо признати да, нажалост, политичка будућност Турске изазива масу питања. На границама Турске ирачки и сиријски Курди ратују са борцима Исламске државе. Нестабилан је положај и Ердоганове партије: све чешће међу аналитичарима западне штампе чују се мишљења о могућој „обојеној револуцији“ у Турској са циљем да се дестабилизује режим и, као последица, да се сруши енергетски уговор са Русијом. У хибридном рату који води Запад против наше земље, сва средства су добродошла.

putin-erdogan-3

СРБИЈА НА УДАРУ САД

У поређењу са Бугарском, српско руководство је самосталније у доношењу решења. Умногоме је то условљено чињеницом да Србија још није постала чланица ЕУ мада од 1. јануара 2015. године на њеној територији почињу да делују сви закони ЕУ. Последице таквог корака неће бити лаке. У исто време сама чињеница историјских и политичких веза наших народа не дозвољава чак евроцентричним политичарима да измене расположење већине Срба, који су јасно на страни наше земље. Братски односи међу нашим народима, који се уз то стално развијају, нису по вољи властима у САД и ЕУ. Да би деловали против појачаног руског присуства у балканској регији, наши западни контрагенти покушавају помоћу технологија политичких преврата, већ проверених на разним тачкама планете, тзв. револуција са придевима. У овом моменту постоје многобројни подаци према којима ће на пролеће 2015. године САД покушати остварити у Србији следећу обојену револуцију, при чему ће то радити снагама проруски настројених патриота.

Већина аналитичара слаже се у томе да је „пуштање“ на лечење из затвора Хашког трибунала лидера СРС, Војислава Шешеља, има један циљ – да се  око њега окупе најрадикалнији и притом проруски настројени млади људи, који су опозиција влади Николић-Вучић, а који су некада били сарадници и следбеници Шешеља.

И заиста, неосуђени затвореник Шевенингена већ води активну критику политике садашње српске власти. Порасту незадовољства доприноси социјално-економска ситуација у земљи. Тако, према најоптимистичнијим прогнозама, незапосленост премашује 25 одсто, што је озбиљна социјална основа за протесте. Шешељ власт природно неће добити, тим више што је он заиста веома болестан, али, користећи његово име за протестне наступе, могуће је озбиљно и дуго дестабилизовати ситуацију у земљи. Уз то, могуће је на такав начин забити клин у садашње српско-руске односе.

Градећи нашу политику на Балкану, не треба просто пратити развој ситуације, чији су сценаристи западни политички технолози, него и активније деловати – радити са омладином, ширити своје информативно присуство у региону, јачати економске везе. У низу позитивних корака у том правцу треба поменути отварање 2014. године интернет канала Глас Русије на српском језику и представништва Русија данас у Београду. Активира се такође најшира хуманитарна сарадња између Србије и Русије. Међу најзначајније догађаје претходне године треба поменути учешће Влаадимира Путина на прослави 70 година ослобођења Београда од нацистичког окупатора, премијеру филма никите Михалкова “Сунчаница”, затим откривање споменика Николаја II, на кога Срби гледају као на свог националног јунака, спаситеља и заштитника. Ту су и посета патријарха Кирила, одржавање читаве серије конференција и округлих столова посвећених стогодишњици почетка Првог светског рата, заједничка антитерористичка обука ВДВ Русије и Србије. Велики посао обавио је Фонд подршке јавне дипломатије А. М. Горчакова Балканским дијалогом, који је у у веома сложеној политичкој ситуацији у мају 2014. године отворио у Србији Сергеј Наришкин. Санкције које је ЕУ увела гласоговорнику Државне думе нису му сметале да дође у посету Београду. Мада су скоро до последњег дана трајала усаглашавања о посети, до краја су постојале сумње у могућности њеног остварења. Ствар је у томе, да је на српско руководство вршен озбиљан притисак. Србима се недвосмислено говорило да схвате да је гласоговорник Државне думе – нежељени гост.

РАТ ЗА БАЛКАН СЕ НАСТАВЉА

Балкан је увијек био и остао посебна геополитичка и гео-економска зона, где се сударају интереси водећих играча светске политике. У савременим условима борба за територије, утицај и ресурсе не само да не слаби већ јој је напротив придружена нарастајућа нестабилност на глобалном и регионалном нивоу. Русија, будући највећа светска држава, као и њени балкански савезници, пре свега Србија, природно су укључени у ту конфронтацију. У оваквим условима као никада потребни су нови прилази европским и глобалним проблемима безбедности и сарадње. Кључну улогу у изради таквих прилаза мора одиграти јавна дипломатија која се нарочито формирала и реализује се у структурама какве су МГИМО; РСМД, Фонд Горчаков. Ми треба не само да наставимо него и да максимално проширимо своју хуманитарну присутност у регону, што ће озбиљно појачати спољно-политичке позиције Русије. Битка за Балкан се наставља.

Ауторка је професор на катедри за упоредну политикологију МГИМО

Финална обрада текста – ЦЕОПОМ-Истина


Извор: Портал МГИМО/Евроазија инфо

Оставите коментар

Оставите коментар на Битка за Балкан се наставља

* Обавезна поља