Da li će predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin biti prvi njihov vladar tokom čijeg mandata će ruski uticaj na Balkanu potpuno nestati, i to posle tri stotine godina prisustva na njemu?

Nekoliko dana pre svoje posete Vašingtonu povodom Kosova i Metohije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavljuje da je ideja EU da se ne protivimo članstvu Kosova u UN, ali da još ne znaju šta da nam ponude. Da li to znači da Vučić priprema javnost za takav dogovor i Zapad ima šta da mu ponudi? Jedini način da takozvana „republika Kosovo“ postane član UN je da Rusi podrže takav dogovor Vučića i Zapada.

Da li to znači da je sudbina Kosova, pa time i Srbije, sada u rukama Rusije?

Vučićev put u Vašington 27. juna stidljivo je najavljen. Objavljen je prvo na Tviteru specijalnog predstavnika SAD Ričarda Grenela. Put konačno treba da razreši „kosovski čvor“ i to, naravno, na štetu Srbije. Objavljena je i intrigantna vest u Moskvi.

Naime, zvanični sajt predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina objavio je 15. juna da je na inicijativu predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića održan telefonski razgovor s predsednikom Putinom.

Uz vest da je Vučić potvrdio svoje učešće na odloženoj Paradi pobede koja će se održati 24. juna, poslednja rečenica iz saopštenja Kremlja treba da zabrine srpsku javnost: „Tokom detaljne razmene mišljenja o problematici rešenja kosovskog pitanja, Vladimir Putin se založio za izradu kompromisa prihvatljivog za Beograd, koji bi trebalo da odobri Savet bezbednosti UN“.

Sadržaj ovog telefonskog razgovora nije zadobio nikakvu pažnju u srpskim medijima, koji su inače pod kontrolom Vučićevog režima i nekoliko zapadnih medijskih korporacija. Skoro ništa se nije pojavilo ni u patriotskom delu javnosti, sateranom na marginu alternativnih medija i elektronskih društvenih mreža. Samo tri dana posle prisustva na paradi u Moskvi, Vučić ide u Belu kuću, i to pred Vidovdan, kada baš – gle slučajnosti – treba da se sastane sa Hašimom Tačijem, predsednikom nelegalnog i nelegitimnog šiptarskog režima na Kosovu. Možemo samo pretpostaviti da će razgovor u Kremlju biti sličan onome koji se već vodio 2. oktobra 2018. godine tokom Vučićeve posete Rusiji, a o čijim bizarnim detaljima su pisali i ruski mediji. Zabeleženo je da je tokom tog sastanka Vučić nagovarao ruskog predsednika da ne stavlja veto na članstvo šiptarskog režima na Kosovu u UN, u slučaju da bude postignuto „kompromisno rešenje”. Međutim, Vučićevo „konačno rešenje” ni po formi ni po suštini ne predstavlja kompromis. Takozvani kompromis bi predviđao da Srbija pristane da Kosovo postane punopravni član Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija. Druga faza plana bi podrazumevala „razgraničenje”. Srbija bi dobila nekoliko sela na severu Kosova i Metohije, dok Šiptari na Kosovu dobijaju: dve ili tri opštine koje pripadaju centralnoj Srbiji, i puno međunarodno priznanje. Ovim poslednjim ”republjik Kosova” i de iure postaju međunarodno priznata država. Prvi put „kompromis“ podrazumeva razmenu svoje teritorije za svoju! Na svu sreću, Vučićeva šokantna molba tada nije naišla na razumevanje Putina.

To je bio jedinstveni slučaj – ne samo u srpskoj istoriji, nego u celokupnoj istoriji međudržavnih odnosa i diplomatske prakse, da predsednik jedne države moli predsednika druge države da prizna deo svoje teritorije kao nezavisan. Drugim rečima, predsednik jedne zemlje moli predsednika druge zemlje da ne pravi problem oko otimanja njegove sopstvene teritorije, koju je i Ustavom obavezan da štiti. To je nezabeležen presedan u istoriji međunarodnih odnosa, koji će u dogledno vreme zasigurno ući i u udžbenike diplomatske istorije i prakse.

Nažalost, izgleda da se ovaj put situacija znatno izmenila. To se može jasno sagledati u saopštenju Kremlja da je Rusija spremna da prihvati Vučićevo „kompromisno rešenje“. Ovakvo „rešenje“ de facto predstavlja veleizdaju i flagrantno kršenje Ustava Republike Srbije. To naravno pod pretpostavkom da će razgovori o Kosovu u Moskvi proći u Vučićevom ubeđivanju Rusije da ne pravi problem oko priznanja Kosova kao punopravnog člana UN-a i drugih međunarodnih organizacija, što je više nego izvesno.

Vučić ne negira da ide u Vašington da postigne „istorijski kompromis“ i da je Rezolucija 1244 UN o Kosovu i Metohiji jedan „težak dokument za Srbiju“. Međutim, sama Rezolucija je jedini relevantni međunarodni dokument donet sporazumno od 1999. godine do danas u kojem izričito piše da su Kosovo i Metohija deo Srbije.

Vladimir Putin i Aleksandar Vučić – Foto: Sputnjik/Mihail Klementijev

Zanimljivo je da se u članku Volstrit žurnala o Kosovu pominje da će Vašington obećati Beogradu i Prištini kredite u iznosu od 200 miliona dolara, te da u slučaju dogovora (što treba čitati kao priznanje tzv. Kosova) postoji mogućnost povlačenja američkih snaga s Kosova.

Prihvatanje ovakvog sporazuma bi zaista bio jedinstveni slučaj u istoriji gde država treba da otplaćuje kredit dobijen za izdaju sopstvene teritorije i rasparčavanje sopstvene zemlje. Onda to ne bi bila prodaja Kosova Šiptarima, nego plaćanje otimačima za „veliku čast“ da Kosovo poklonimo albanskom režimu.

Zašto se od Rusa ne očekuje da budu veći Srbi od Srba nego samo Rusi

U slučaju postojanja ruske dileme da li da odobri Vučićevo kosovsko „rešenje” – koje nije ništa drugo do ogoljena veleizdaja – važno je napomenuti Srbi ne očekuju od Rusa da budu veći Srbi od Srba. Srbi od Rusa samo očekuju da budu Rusi, i da se samo usredsrede na svoj ruski kratkoročni i dugoročni nacionalni interes. A ruski nacionalni interes nikako nije prestanak važenja Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija i nezavisno i međunarodno priznato Kosovo pod američkom kontrolom.

Eventualnim pristankom da ne stavi veto u Savetu bezbednosti UN-a na priznanje šiptarskog režima na Kosovu, Rusija u potpunosti gubi ne samo uticaj u Srbiji, nego i na sve tekuća i buduća politička i ekonomska kretanja na Balkanu. Ruski uticaj bi se u tom slučaju sveo na jednu vrstu rusofilskog sentimenta, na jednu folklornu predstavu i mit o slovenskom i pravoslavnom bratstvu ruskog i srpskog naroda. Sa druge strane, realan geopolitički i ekonomski uticaj spao bi na nulu.

Šta to u stvari znači? Da se Rusija posle više od tri stotine godina svog uticaja na Balkanskom poluostrvu – još od Gramate Petra Velikog srpskom vladici Danilu Petroviću u Crnoj Gori iz 1711. godine – voljno ili nevoljno povlači i prestaje da bude bilo kakav relevantan činilac na geopolitičkoj karti Balkana. Da li je Putin spreman da uđe u istoriju kao vladar za čijeg je predsednikovanja Rusija posle tri veka izgubila sav uticaj na većinski pravoslavnom Balkanu? Da li je Rusija spremna da „proguta“ takav istorijski poraz i poniženje? To je realnost koja će neizbežno zakucati na vrata ruskog predsednika i njegovih saradnika koji odlučuju o spoljnopolitičkim pitanjima.

U slučaju pune i formalne nezavisnosti šiptarskog režima na Kosovu, u dogledno vreme tzv. republjik Kosova postaje članica NATO. Srbija i Bosna i Hercegovina će najverovatnije morati – silom ili milom – da slede isti neizbežni put guranja „u evroatlantske integracije“. Time će ceo Balkan postati u potpunosti vojno integrisan u evroatlantski prostor, odnosno potpasti pod američku šapu. „Crna rupa“ u obliku teritorije Srbije i Bosne biće u tom slučaju zatvorena i Rusija apsolutno neće više imati šta da traži među balkanskim državicama. Balkan je većinski pravoslavan. Bio bi izgubljen veliki potencijal između pravoslavnih država Balkana i najveće i najmoćnije pravoslavne države sveta. U svetlu ovih činjenica, ruski poraz na Balkanu utoliko će izgledati teži i bolniji.

Od Rusije patriotski deo Srbije u ovom konkretnom slučaju i ne traži mnogo: samo da poštuje Rezoluciju 1244 UN i – ako dođe dotle – vetom spreči pokušaj primanja šiptarskog režima kao punopravnog člana u Ujedinjene nacije. Time neće saučestvovati u prodaji Kosmeta.

Zanimljivo je i da se u nedavnom intervjuu na ruskoj državnoj televiziji ruski predsednik podsetio legendarnog ruskog vojnog desanta na prištinski aerodrom Slatina 1999. godine koji su uspeli da zauzmu pre NATO. Na pitanje ko je doneo odluku da se ispred nosa NATO uzme ključni aerodrom na Kosovu i Metohiji, ruski predsednik odgovara:

„Ja sam tada bio sekretar Saveta bezbednosti. Načelnik Generalštaba, general Kvašnjin, došao je kod mene. Rekao mi je da ima ideju da zauzme ovaj aerodrom. Na moje pitanje zašto, odgovorio je:

Jasno je da ćemo jednom morati otići, ali imaćemo čime da trgujemo.

Znam da se nije usudio koordinisati o sa visokim zvaničnicima, uključujući Ministarstvo odbrane, ali je i bez toga tako učinjeno.“

Rusi marširaju ka aerodromu slatina – Foto: EPA/Valjdrin Džemaj

Ovo pokazuje da je samo zauzimanje aerodroma bilo učinjeno iz političkog računa. Odnosno, da bi se kasnije koristilo kao moneta za potkusurivanje u trgovini sa Zapadom. To svakako ne zvuči prijatno, makar dolazilo od bratskih Rusa. Prisećamo se da su tih dana u Prištini Srbi u euforiji dočekali Ruse na ulicama. A samo nekoliko dana kasnije, po dolasku NATO-trupa i albanskih terorista, bili su ubijani i prinuđeni da napuste svoja vekovna ognjišta. U tih nekoliko dana broj Srba u Prištini se smanjio sa 40 hiljada na nekoliko desetina.

Ovakve izjave ruskih čelnika ne doprinose srpskom razumevanju Rusije kao strateškog saveznika, nego i dalje pojačavaju sumnju mnogih, pa i rusofobne glasove u Srbiji, koji upravo žele da pokažu i dokažu da Rusija u Srbiji vidi samo žeton za upotrebu u velikoj geopolitičkoj igri protiv Zapada.

Da li je srpski predsednik istinski rusofil ili zapadna marioneta?

Činjenica da postoje određeni problemi na relaciji Beograd – Moskva bila je očigledna ovih dana, jer je otkazan planirani sastanak između srpskog i ruskog predsednika najavljenog za 17. ili 18. jun. Umesto njega, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov doći će u Beograd.

Pominje se da je do otkazivanja sastanka došlo jer se Vučić nije konsultovao s Moskvom, niti je obavestio oko „istorijskog susreta“ u Vašingtonu s okupatorima Kosova i Metohije. U svakom slučaju, ruski i srpski predsednik će imati priliku da (detaljnije) porazgovaraju o kosovskom problemu na dan velike vojne parade u Moskvi 24. juna.

Naime, kad se rasvetli Vučićeva jeftina proruska demagogija, kao i patetično retorički izlivi ljubavi prema Rusiji i njenom predsedniku, vidimo da su politički i ekonomski potezi srpskog autokrate prozapadni i da je Vučićeva Srbija u de facto savezu sa Zapadom. Pre svega se to ogleda kroz intenziviranu saradnju sa NATO-om i ekonomsku zavisnost od kredita sa Zapada, MMF-a, investicije i uobličavanje Srbije kao ekonomske kolonije s jeftinom radnom snagom za kompanije sa Zapada. Srbija je postala de facto članica NATO, preuzimajući sve obaveze koje formalno imaju NATO-članice, a ne dobijajući nikakve formalne pogodnosti koje članstvo donosi, ako takvih pogodnosti uopšte ima. Vučić je očigledno potreban Zapadu za priznanje kvazidržave na Kosovu i zato i dalje ima podršku. Da je Zapad istinski protiv Vučićeve „proruske politike“, nikada ga ne bi javno podržavali, kao u ovom trenutku. Pred parlamentarne izbore u Srbiji evropski zvaničnici javno podržavaju Vučića.

Opšte je poznato da je Vučiću uzor Đukanović koji već 30 godina vlada Crnom Gorom. Dva režima su vezana i zajedničkim savetnicima koje dele oba predsednika – na primer Vladimirom Bebom Popovićem. Poznato je da je i Milo Đukanović finansirao Vučićevu stranku SNS tokom njenog opozicionog delovanja i pomogao da dođe na vlast. Jedan od dokaza njihove bliske saradnje i antiruske politike je i Vučićeva pomoć Đukanoviću u okrivljavanju Rusije za učešće u „državnom udaru“ u Crnoj Gori na dan parlamentarnih izbora 2016. godine.

Ne zaboravimo da je Rusija prethodno pokušala da Đukanovića učini svojim saveznikom – kroz kupovinu aluminijumskog kombinata od strane ruskog oligarha Olega Deripaske (bliskog Kremlju), masovnom kupovinom nekretnina, pa čak i kroz indirektnu podršku na pokradenom referendumu o nezavisnosti.

Rusija ne treba da zaboravi da je i Vučić političar sličnog tipa kao Đukanović. Da tokom njegove skoro desetogodišnje vladavine ni politički ni ekonomski odnosi Srbije i Rusije nisu značajno unapređeni. Naprotiv, Vučić nije dao diplomatski status ruskom osoblju u njihovom humanitarnom centru u Nišu, dok NATO trupe uživaju pun diplomatski imunitet u Srbiji. Našim građanima je uz saglasnost premijera i predsednika Srbije, a skriveno od javnosti, drastično skraćena dužina boravka u Rusiji po osnovu turističke vize. U Srbiji nije bilo većih ruskih ulaganja. Došlo je do pada direktnih ruskih investicija, a Rusija je prestala da bude prvi spoljnotrgovinski partner Srbije, što je bila u vremenu pre Vučićeve vladavine. Zatim Vučić ne želi da prizna da je Krim ruski, štaviše, izričito je izjavljivao da je Krim ukrajinska teritorija, verno podržavajući politiku Zapada po tom pitanju. Iako je poboljšao vojno-tehničku saradnju sa Rusijom, na pritisak sa Zapada reagovao je obustavom daljih kupovina vojne opreme iz Rusije (Rusi su bili ponudili i S-400). Broj vojnih vežba sa NATO-zemljama je višestruko veći nego broj vojnih vežbi sa ruskom vojskom. Tako je u 2019. godini srpska vojska učestvovala u sedamnaest međunarodnih vojnih vežbi, od kojih je trinaest bilo organizovano sa NATO, a samo četiri sa Rusijom. Mediji su ili pod kontrolom režima ili u vlasništvu Zapadnih korporacija. Nevladine organizacije koje zagovaraju saradnju s Rusijom ili su neaktivne ili imaju mali uticaj u odnosu na prozapadni. Na tom planu, ništa se nije promenilo za vreme Vučićeve vladavine. Sve u svemu, i ruska „meka moć“ je oslabila tokom ovog perioda.

Svi veliki dogovori i investicije između Srbije i Rusije postignuti su za vreme prozapadnih vlada, a ne „rusofila“ Vučića. Kao na primer što je Gasprom postao vlasnik Naftne industrije Srbije (NIS); otvorena prva ruska banka VTB, postignut dogovor o infrastrukturnim projektima Ruske železnice (RŽD), koji i danas sprovode u Srbiji, kao i potpisivanje sporazuma o otvaranju „Rusko-srpskog humanitarnog centra“ u Nišu.

Ne zaboravimo da se srpski autokrata neposredno pre sastanka s Putinom u oktobru 2018. vanredno obratio građanima Srbije da ih upozna sa „špijunskim skandalom“ u kome je navodno učestvovao ruski vojni diplomata, i odlučno izjavio da niko ne može da destabilizuje Srbiju, pa ni Rusija. Vučić je čak i nedavno, pre samo nekoliko dana optužio „rusku duboku državu“ za destabilizaciju Srbije. To samo može da znači da medijski polako priprema teren za puni politički „salto mortale“ kad završi sa predajom Kosova. U izjavi novinarima naglasio je da „ne misli da je Putin bio umešan u ovo, to je bio deo njihove duboke države, kao što je bio deo nekih drugih“. Ako, i kada se završi pitanje Kosova, nema dileme da će Vučić biti spreman i na „đukanovićevski zaokret“.

Umesto zaključka – Srbi Rusima ovu izdaju nikada ne bi oprostili

Srbi Rusima opraštaju i 1999. godinu, odnosno izostanak pomoći u toku NATO agresije na Srbiju, jer je Rusija u to vreme bila u haosu i rasulu; s druge strane, Amerika je tad bila na vrhuncu moći. Srbija oprašta Rusima i 2003. godinu, kad je ruski predsednik unilateralno povukao ruske trupe s Kosova i Metohije iz, za nas Srbe, neobjašnjivih razloga. Srbi će oprostiti Rusima i 2006. godinu kad je na nelegitimnom referendumu u Crnoj Gori diktator Đukanović pokrao glasove i proglasio nezavisnost. Setimo se da je u to vreme ruski oligarh Oleg Deripaska finansirao kampanju Đukanovića za nezavisnost. A očigledno je da jednu tako veliku odluku Oleg Deripaska nije mogao doneti bez, makar, prećutne saglasnosti samog vrha ruske države.

Srbi će Rusima sve te namerne i nenamerne dosad počinjene spoljnopolitičke i geopolitičke greške oprostiti. Ali, Srbi Rusima nikad neće oprostiti saučesništvo u izdaji Kosova i Metohije. Ni Srbi, ni istorija, neće oprostiti Rusima ako podrže Vučićevu kapitulaciju u predaji kolevke srpske duhovnosti i državnosti okupatorima.

U situaciji kad SAD preživljavaju period duboke nestabilnosti i nereda, u momentu kada je i ostatak Zapada zaokupljen post-koronskim problemima i nadolazećom, galopirajućom ekonomskom recesijom, srpski autokrata našao je za shodno da preda Kosovo, bez borbe. Najčudnije od svega je da se to dešava upravo u trenutku kad se međunarodne okolnosti menjaju, što Srbiji ide na ruku. Tačnije, glavni sponzori lažne šiptarske države na Kosovu – države Zapada, pre svega SAD – zaokupljeni su svojim krupnim problemima.

Pravoslavni Srbi vole Rusiju, svoju sestru po slovenstvu i veri. Smatraju je bratskom zemljom. Apelujemo na ruske vlasti da ne učestvuju u nezapamćenoj veleizdaji i rasparčavanju Srbije koja nije ni u srpskom ni u ruskom interesu, niti može voditi ikakvom boljitku. A to nije teško. Za sada je Rusiji dovoljno prosto – ne učestvovati. Ne podržati državno samoubistvo manjeg brata. U protivnom, Rusija bi takvim činom izgubila kredibilitet među Srbima. Gubitak vekovima negovanog statusa bratskog naroda i države u srpskoj kolektivnoj svesti uticao bi na unutrašnje povlačenje, slabljenje, rastakanje i samog ruskog naciona. Ne zaboravimo dugi i bezuslovni istorijski doprinos Srba u ruskoj istoriji po celoj širini teritorije i trajanja. Rusija se ne može razvijati, pa ni opstati, na formuli golog interesa prekopiranog amerikanskog melting potabez istorije, srodnika i saveznika. Na formuli svojevrsnog evroazijatskog bosanskog lonca sa nekim novim, a globalistički bezličnim i praznim, tehnokratski nametnutim identitetom, po karakteru još manje ruskim nego što je to imala i u SSSR.

Da zaključimo: Rezolucija 1244 UN ne drži samo Kosovo u Srbiji, nego i Rusiju na Balkanu. Da li ruski predsednik sebi može da dozvoli tako poguban geopolitički poraz?


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako Rusija čeka završni čin režimske izdaje Kosmeta

* Obavezna polja