Шта сам говорио пре 40 година

Обраћање Момчила Трајковића на Конфернцији СК Србије у центру „Сава“ у Београду Новембра1988 године. На Косову су тада владали албански комунисти. Србија је, као и данас, била протерана са Косова и Метохије!

Мислио сам да шире говорим о проблему који је на дневном реду Конференције, али ћу неке ствари прескочити због времена и задржати се само на битним питањима. Питања је много, а одговора мало. Једнa од њих је изузетно важно – шта је то што храни континуитет дело вања сепаратистичког покрета на Косову, и зашто он толико дуго траје?

Очигледно је да у Југославији још увек није озбиљно схваћен проблем Косова, односно није схваћена снага албанског национализма и сепаратизма. Или, некима, можда, одговара овакво стање? Није случајно што у партијским документима и свим нашим закључцима стоји да је Косово југословенски проблем. Али, многи, изгледа, сматрају да је оно то само зато што се налази у Југославији, па се и према њему понашају у зависности од територијалне удаљености.

Међутим, Косово је југословенски проблем, пре свега, зато што је управо на Косову најдрастичније и најбруталније нападнуто државно биће Југославије, њен државни суверенитет и територијални интегритет. Али, никако не смемо сметнути са ума да је Југославија створила проблем Косова. Заправо, хоћу да кажем да је Косово и последица нашег политичког система, односно неспровођења тог политичког система.

Време је показало да смо Уставом 1974. године, као и његовим неспровођењем, омогућили да у земљи егзистира осам држава, осам националних бирократија и тако створили простор бирократској контрареволуцији у Југославији. Бирократизовани односи у земљи највише су одговарали националним бирократијама, а на Косову показали су се у свој својој оштрини и у најдрастичнијем облику. Национална албанска бирократија у овако подељеној и Југославији видела је своју шансу и понашала се као да је Покрајина само због Албанаца, као да у њој не живе и други народи, односно, као да је држава.

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Део интереса и циљева албанских сепаратиста поклапао се са интересима албанске бирократије, што су они вешто искористили за оквир њиховог деловања. Дакле, такви односи су највише одговрали албанским националистима, који су се инфлитрирали у све поре друштвеног и политичког живота, а институционализација бирократија, тачније националних бирократија у СФРЈ, директно је ишла на руку тим снагама. Због тога хоћу отворено да кажем да је данас на Косову албански национализам и сепаратизам институционализовани национализам.

Дакле, дозволили смо државу Косово као инструмент за остваривање циљева сепаратиста и омогућили смо великоалбанским националистима да остварују своју прву фазу и то усред Југославије. Који апсурд!? Уместо да Косово буде „инструмент“ за остваривање демократских односа, равноправних народа и народности, економског развоја у Покрајини, Србији и Југославији!

То говори да се извори албанског сепаратизма поред историјских корена налазе и у самом нашем систему, односно у његовом несеспровођењу. И ту је одговор – зашто се он репродукује. И, уместо борбе за равноправност албански националисти мајоризацијом и перфидним притисцима отварају процес исесељавању Срба и Црногораца са њихових вековних огњишта. Уместо, да се Косово бори за равноправност и јачање јединства у оквиру Србије, а онда и Југославије, Уставом из 1974. године, Косову је омогућен директан партнерски однос са својом Републиком и у оквиру СФРЈ. Процеси који се у последње време одвијају у нашој републици створили су услове за демократизацију друштва и обрачун са бирократским снагама које су толерисале такав однос у Србији онемогућавајући конституисање Србије на целој својој територији.

Садашње руководство Косова, уместо да схвати суштину проблема и ухвати се у коштац са узроцима сепаратизма и његовог континуитета, оно се бори за очување статуса кво стеченог, пре свега, дугогодишњим деловањем албанских нациоионалиста. Томе, без сумње, доприноси опортунистичко – каријеристичка варијанта српско-црногорских кадрова који одавно не уживају поверење код свог народа и директни су помагачи националистичкој албанској бирократији у одржавању постојећег стања, односно продужетка косовске драме. Тако је створена јака опортунистичко бирократска линија која је око себе окупила стерилне и стереотипне снаге, снаге које воде дневну политику, снаге које нису хтеле да виде даље, које су пале на позиције албанског сепаратизма. За те снаге албански национализам је у дубокој илегали. Оне теже да изједначе национализме, да их чак измисле и онда када их објективно нема.

НАЦИОНАЛИЗМИ НА ПОЛИТИЧКИМ ТЕРАЗИJАМА

Ове снаге оправдано незадовољство српског и црногорског народа проглашавају национализмом, затврају се у форуме не желећи контакт са народом. Таква политика не може имати перспсективу.

Она је неминовно морала да подели народ. Да пре свега одвоји албанску народност од српског, црногорског и других народа. Показало се очигледно да је диференцијација после 9. пленума која се свела на површан обрачун са тзв. ђаковачком групом, искоришћена за борбу за власт, а не за мењање стања у Покрајини. Уместо да се садашње руководство Косова бори, да се албанска омладина истргне из чељусти сепаратизма, политика коју оно води регенерише нове непријатеље, затвара младе људе који су у време 1981. године имали десетак година. Уместо да се покрене велики потенцијал прогресивних снага у албанској народности у борби против сопственог национализма и враћа међунационално поверење, нова косовска политичка бирократија манипулише и калкулише Албанцима. Доказ томе су расправе о уставним променама на Косову и последњи догађаји у Покрајини, а све у циљу чувања сопствених позиција.

Још једном се показало старо правило, да када једна бирократизована политика изгуби оријентир и исцрпи сва средства и методе борбе за одржавање статус кво, за очување сопствених позиција, онда она не бира начин, манипулише радничком класом и њеним интересима на платформи која са радницима и са народом нема ама баш никакве везе. Овакву манипулацију максимално су искористили албански националисти и сепаратисти на платформи антисрпске политике.

Почетак расправе о уставним променама био је повод да, крајем 1988. и почетком 1989. године, широм Косова почну албанске демонстрације којима је отворен процес максималне хомогенизације Албанаца.

Ту треба тражити одговор на питање зашто се продужава косовска драма, зашто албански национализам и сепаратизам појачава своје деловање а исељавање Срба и Црногораца и другог неалбанског живља се, као најдиректнија последица тога деловања, наставља и повећава.

Исељавање све више поприма размере покрета једног народа за сигурнијим стаништем. Јер како бисмо другачије констатовали када се од непријатељских демонстрација 1981. до данас са Косова иселило преко 30 хиљада људи. Одлазе интелектуалци, руководиоци, борци, радници, сељаци, немали број купио је плацеве и зида куће ван Косова. А ми немоћно посматрамо како ишчезава један народ са свог вековног огњишта и правимо евиденције.

Дугогодишње деловање сепаратизма из темеља је уздрмало национално биће српског народа, створило је код њега мањински осећај бесперспективног живљења на Косову. Са одласком умнијег дела одлази део културног социо-психолошког, националног идентитета тога народа, који му је био и остао изворна снага и залеђина, сигурност, основна вредност националног препознавања и поноса.

Албански националисти у жељи да остваре своје циљеве ударили су по свему што је српско: по историји, култури, људском достојанству, физичком интегритету, али и по ономе што су Албанци, Срби и други, градили кроз историју. Ударали су по заједништву, по братству и јединству, укаљали достојанство Албанаца и нанели им огромну штету…

Да би био јаснији, морам вам рећи још ово. Дуго смо се парцијално бавили, а и данас се бавимо, узроцима тог трагичног процеса, сводећи и огољавајући га само на отворене притиске од стране албанских

националиста или из економских разлога. Занемаривали смо при том чињеницу да је сепаратистичко деловање на свим фронтовима уперено против интегритета Срба и других који живе на Косову. То деловање је најпре започело у духовној сфери. Циљ је био пресећи историјски континуитет, умањити културне вредности, осиромашити духовне потенцијале и свести један етникум на осушену оазу која ће без тих националних, културно-историјских корена и особености сама по себи ишчезнути.

Националистичко-сепаратистичка идеологија је истовремено настојала и нажалост у многоме успела да изолује и косовске Албанце и покида вековима стваране нити са другима, посебно са косовским Србима. Створила је такво убеђење да Албанци, Срби, Црногорци и други случајно живе једни поред других, да ничег заједничког немају, да су нам историја и судбина различите. А одатле до кидања природних веза и спона, до протеривања једних од стране других са вековних заједничких огњишта, до директних и опасних конфротација, као што се данас види, није далеко.

Таква идеолошка заслепљеност, тражење по сваку цену тапије која ће доказивати „теорију крви и тла“, затварала нам је видике, осиромашила духовне хоризонте, пресекла духовни развој косовских Срба и Црногораца, па и саме Албанаца. То се врло драстично одразило на стање духовне пустоши код Срба који су уз комбиновање са физичким насртајима албанских националиста, бирократизоване политике и присутни мањински осећај, претворила у својеврсно национално, психолошко безнађе и очај. Знано је да безнађе и очај врло лако могу да се претворе и у снажну енергију. На нама је да ту енергију која може да прерасте у тотални нихилизам, преусмеримо у корисну друштвену акцију, у својеврстан друштвени ангажман за отварање процеса нових међунационалних односа заједничког живљења на косовским просторима. Ту хуманистичку борбу треба највише и најпре да воде прогресивни Албанци који ће тиме најбоље доказати да им је стало до заједничког живота. У противном, они падају на испиту историје и хуманизма. То је основни предуслов за ширење фронта заједничке борбе како би се елиминисало стање које води ка опасним сукобима!

---

Извор: Фејсбук профил аутора