На ред је дошла Војводина

Питање северне српске покрајине се дефинитивно отвара. Једногодишњу кампању против Устава од стране аутономаша-сепаратиста на неки начин је финализовао Јелко Кацин најавом да се статус Војводине мора решити, и то уставним променана којима би био загарантован већи степен аутономије покрајине. Дакле уставне промене, којима би била извршена нека врста федерализације Србије, су један од начина решења војвођанског питања. Њега подржавају све аутономашке странке, истакнути појединци са тог дела политичког спектра, али и руинирани војвођански ДС на челу са Пајтићем, као и, што је можда најбитније, моћни страни фактор – пре свега Берлин и Брисел.

Устав – за Србију најоптималније решење

Други начин решења статуса Војводине се базира на актуелном Уставу којим би се покрајина задржала у снажнијим ингернцијама Србије. Овај начин подразумева обарање, по свему судећи, неуставног Статута потем одлуке Уставног суда која би требала да се донесе крајем године. Уколико би ово решење однело превагу Војводина би се вратила у регуларне оквире аутономије, дакле не би била укинута него би се њен степен довео у оптималан ниво, који највише одговара и Србији и Војводини. У том случају Србија би била колико толико стабилна и потпуно суверена држава и на територији северне покрајине што ово решење чини државотворним, али и повољним по грађане Војводине. За њега се залаже пре свега ДСС, неке мање странке и ораганизације, као и појединци стационирани на националном полу српске политичке сцене.

Има и трећа идеја како треба да се оконча војвођански „конфликт“. Она подразумева једноставно укидање свих аутономних ингеренција северне српске покрајине. Иако се овом предлогу не може оспорити једноставност, чак се вероватно може на неки начин и угурати у уставне оквире, он ипак има низ мањкавости. Прва је немогућност у овим геополитичким у државним околностима да се реши било које питање, па и питање Војводине, на тако радикалан начин. Укинути покрајину није могао ни Милошевић када је имао куд и камо више ресурса на располагању за такав подухват.

Исто тако радикалан приступ, који је свакако покушај укидања аутономије, по рефлексу изазива агресиван одговор на аутономашком крилу војвођанске политичке сцене. Ово води друштевеним турбуленцијама, поларизацији друштва, али и оживљавању екстремних војвођанских партија и покрета који немају готово никакво упориште међу грађанима покрајине. И на крају овакав нагао покушај решења питања покрајине негира њено вишедеценијско постојање и извесну навику и склоност ка аутономији коју су грађани током дугог периода стекли, што свакако код већине света изазива извесну дозу отпора.

Ако би овакво решење и имало неког смисла гурати оно би морало да се базира на дугорочној, вишедеценијској стратегији која би евентуално у неком тренутку резултирала остваривањем таквог наума. Овакав поглед на војвођански проблем преферирају од странака Двери, добар део група и организације патриотске провенијенције, као и неки истакнути појединци, нарочито из иностранства.

Варијанте понашања власти

У овом излгању до сада није споменут само став странака на власти – СНС и СПС. Иако су оне до сада, барем реторички, преферирале решење овог проблема у уставним оквирима републике Србије мора се констатовати да ће тај њихов став у догађајима који следе бити на великом испиту. Кацинова најава је недвосмислено потврдила да страни фактор после, бар како он мисли, затварања косовског питања отвара питање северне покрајине, и то као готово сигурно један од услова наставка интеграција Србије у Европу.

Притисци на власт да проблем Војводине решава у старим бечким моделима, где би Србија била све слабија и мања а при том настављено формирање нових држава на простору тзв. Западног Балкана, ће бити све снажнији. Штавише Берлин и Брисел ће сигурно бити искључиви те неће остављати могућности стварног договора и попуштања од стране аутономашко-сепаратистичких кругова. Притискаће се власт да иде на промену Устава те да на неки начин федерализује Србију, где би Војводина била федерална јединица, или практично држава у држави. Ово би све могло у медијима да се, услед тога што бар у право време не би дошло до потпуне сепарације, испегла и представи као државотворно решење војвођанског питања. Није немогуће (мада се искрено надам да неће) да актуелна власт крене у том правцу, поготово што би јој то врло вероватно омогућило и да коначно сруши, у случају оваквог сценарија тада већ непотребног Пајтића.

Шта и како треба да радимо

Интернационализација војвођанског питања, која је безмало у току, захтева ради спречавања Берлинско-Бриселског статуса спремљеног за покрајину и снажан одговор свих политичких партија, организација, патриотских и родољубивих удружења. Хомогенизацију свих којима је држава Србија приоритет и усмерење решења питања покрајине у складу са актуелним Уставом државе Србије може донети успех. Само хомогенизована око Устава друштвено-политичка патриотска сцена ће моћи да пружи отпор берлинском сценарију за Војводину, али и да изврши значајан притисак на власт уколико ова буде склона попуштању, што је чак врло вероватно. Исто тако само сви уједињени око заједничко решења у оквирима Устава можемо да представљамо снагу која у одређеном тренутку, сем притиска на власт може постати и њен савезник, уколико се иста одважи (услед јаког друштвеног незадовољаства и притиска који би произвела актуелизација војвођанског питања) на какав такав отпор.

Но, уколико будемо покушавали парцијално да решавамо ово крупно питање, уколико не будемо имали разумевање за уједињење око заговарања оптималног решења у оквирима актуелног Устава, страни фактор, вероватно уз помоћ слабе и склоне попуштању власти, ће свој посао лакше одрадити. Ми ћемо наставити да оптужујемо једни друге, власт, Европу, Америку и сопствени народ, али сами ћемо бити криви што смо пропустили шансу да извојујемо макар једну минималну победу, а она нам је после силних дводеценијских пораза и те како битна, чак вероватно пресудна за даљу егзистенцију овог народа и државе. У сваком случају треба да урадимо шта је до нас, а онда врло често ни резултат не изостане.

Извор: Видовдан