Шта је смисао маскирања појма слободе

Преумљење колективне свести Срба и сваљивање кривице за избијање Првог светског рата на Србе, штавише сваљивање кривице због сопствене погибије, несреће и егзодуса на Србе саме, а не на оне који су их убијали и истребљивали само део медијске интелектуално-политичке хајке на оно што значи име Гаврила Принципа. Ревизија историје и српске улоге на Балкану је заправо само почетак деконструкције прошлости и садашњости и конструкције нове будућности за народ који бољу будућност од оне која му се намеће и не заслужује.

То што Гаврила Принципа етикетирају терористом, као што и највећег српског песника Његоша називају геноцидним писцем, потврђује тезу да је реч о промени смисла и разумевања српске стварности. Свака је стварност обележена културним миљеом у коме се обитава и у којем се живи и ствара. Свака култура, па и српска национална култура је таква да се не може обитавати ван ње саме предуго а да се она сама не негира или деконструише. Свако ствара у оквиру неке културе, па била она национална или наднационална. Проблем настаје када размишљања и ставови у оквиру једне културе која није национална стичу право да се назову легитимно националним, те је тако једна наднационална елита добила право да се назива националном и еманципаторском и да прописује шта јесте а шта није исправно у српском начину живота, у српској култури, српској историји, иако она сама нема додирних тачака са истом.

То се чини променом речи и израза којима се спутава мисао и којима се мислима додељује друкчије значење, те тако слобода у новосрпском речнику више не значи слободу да се ради и живи од свога рада, националну слободу, слободу да се буде свој на своме, слободу да се живи по српском обрасцу живота, већ искључиво слободу толерисања различитости, па биле оне мањинске, сексуалне или неке друге, чиме се заправо маскира право значење ове речи и истинска људска потреба да се буде слободан, са надом у боље сутра. Ипак, чини се да се у Србији највише толеришу злочини над Србима, посебно на Космету.

Наравно, изрази којима се дисквалификују Принцип и Његош су само вешт спин маневар који се заснива на нетачној тези да се дела, личности и чињенице из прошлости могу тумачити на једноставном језику садашњости, потпуно занемарујући контекст у којем су се догодиле, те се тако новонастале речи и изрази „врлог новог света“ користе да би се на једноставан начин сагледале ствари из прошлости и о њима донео коначни и непреиспитиви суд. Зато у ери борбе против тероризма, хитац Гаврила Принципа испаљен пре 100 година добија етикету тероризма, а Његошева дела новокомпоновану етикету „клерофашизма“ и „геноцида“.

О њима суди свако сем историје, која је одавно дала свој коначни суд. О њима суде медији, медиокритети и њихове политичке испоставе. Но далеко значајније од овог свима јасног покушаја преумљења српске колективне свести и наметања друкчијег културног и националног обрасца је схватање смисла акта Гаврила Принципа. Свима је, наравно, јасно да би до Првог светског рата дошло и без Гаврила и нико иоле интелигентан не може да тврди да је рат тих размера нешто што се дешава само од себе, домино ефектом или нечим сличним. Рат тих размера је последица добро испланираних геополитичких потеза великих сила, он је „продужетак политике“.

За тај рат су се све велике силе спремале и улагале у своје војне капацитете годинама уочи сарајевског атентата. Не, сам Принципов чин представља акт побуне против одузимања слободе у оном смислу у којем о слободи, верујем, највише има смисла говорити – у суштинском. У смислу борбе да се живи смислен живот, да се живи у слободној држави која није окупирана, у држави коју не гази страна чизма, у држави у којој вреди живети као човек.

Гаврило Принцип је дао живот за принцип, за оно у шта је веровао, и то је веровање бранио до смрти свим расположивим средствима. Ради се о жртви која се тешко разуме када се о њој суди из удобне фотеље дневне собе, са даљинским управљачем у руци и Фармом на екрану телевизора. Ради се о потреби да се живи смислен живот, а живот је смислен само и једино онда када постоји веровање у нешто што човека одређује, веровање које је толико снажно да је за њега вредно платити коначну цену. Дакле, ради се о схватању које су наши стари неговали, да живот има смисла све дотле док се има за шта умрети. Та коначна цена, та самоодређујућа црта Срба, тај слободарски дух, је нешто што је одредило нашу историју и непристајање да се живи живот у неслободи, живот у апатији и гневу, у нихилизму на моралном дну, скупљајући отпатке са пода господара, то одбијање да се буде роб, да се буде живи мртвац, повукло је ороз.

Није га повукао тероризам, нити некаква тајна сила, повукла га је људска мука оличена у Принциповом лику. На страну позадина атентата, у суштинском смислу сам хитац јесте био израз тежње народа за слободом и националним уједињењем, израз воље и жеље за нечим бољим, за смисленијом судбином. Тај хитац Гаврила Принципа је бранио принцип да је сваки човек, па и народ, одговоран за своју судбину и да је само узимањем у своје руке и контролом исте могућ смислен живот и слободна воља. У супротном – нема смисла живети. Чему живот под туђом чизмом, или у поробљеној земљи, чему чекање будућности коју, бар у извесној мери, не одређујете ви сами, чему нада и сан о слободи коју ће нам неко други донети пред ноге. Онај ко се за слободу не бори, није кадар да слободу препозна чак ни када му се сама нуди.

У ћелији, чекајући смрт, Гаврило Принцип, човек о којем данас суде разни медиокритети, човек са тридесетак кила на себи и сопственим месом које је отпадало са његовог тела исписао је на зидовима ћелије: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“. Та реченица представља коначну победу људског духа и тежње за слободом над силом. Та реченица представља тријумф идеје над тренутном снагом угњетача. Та реченица представља јемство друкчије будућности. На крају, та реченица представља победу вере у истину и правду и победу живота над смрћу.

Та је вера Гаврила учинила бесмртним а његов чин таквим да га никакво касније тумачење недостојних не може унизити нити претворити у оно што није. Како рече бесмртни Перикле: „Тајна слободе почива у храбрости“.

Извор: НСПМ