Дан примирја

Новембар 1918. године један је од најбурнијих месеци у историји српског народа. Од прошле 2012. године Република Србија слави 11. новембар као Дан примирја у Првом светском рату. За Србију, међутим, овај важан датум, којим је завршен Велики рат, није непосредно много значио. Српски рат завршен је првом капитулацијом у рату – предајом Бугарске, а затим и изласком Аустроугарске из рата. Мир и природа нове југословенске државе, међутим, биће одређени током судбоносног новембра 1918. године.

Месец је почео уласком Дунавске дивизије Српске војске у Београд. Град који је херијски брањен 1914. и 1915. године тешко је пострадао током окупације. У њему су царевали беда и глад, а становништво је пало на дванаести део предратног – на мање од 10.000 – отприлике колико је у граду становало у време дахијске страховладе.

Исидора Секулић потресно описује улазак ослободилаца: „Не сећам се више часа, али за бела дана, ено у дну друма, колона, шум од војничког корака, и пред колоном група официра на коњима… Мало затим спазисмо јасно: испред свих, одређено издвојен, млад и не млад официр, сам… Жуђеног Александра, драге српске официре, домаћи београдски пук, те прве крупне и сасвим сигурне документе слободе и мира, све њих, са Александром, пред капијама Београда дочекао је тајац, језив, олован…“

Србија је изгубила око 26 одсто становништва – несумњиво више од милион цивила и војника. Половина мушкараца предкумановске Србије нестала је у великом рату. До 1918. она је мобилисала 707.000 војника. Кући се вратило свега њих око 160.000. Око милион људи је током рата боловало од тифуса, а многи су у епидемијама и помрли.

Пошто је примирје Аустроугарске са савезницима ступило на снагу 3. новембра 1918, италијанске трупе су ушле у Ријеку и Задар, док су српске армије прешле граничне реке и упутиле се ка Северу и Западу. Јединице Друге армије улазе у Сарајево 6. новембра 1918. године. Српска војска ушла је у Сремску Митровицу и Вуковар 7. новембра, у Суботицу 13, Ђаково 14, Темишвар и Ријеку 15. новембра.

Коначно је у Београду 13. новембра потписано примирје са Мађарском. Било је то последње примирје постигнуто у Првом светском рату. Угрожена од Италије и несигурна у земљи у којој је пропашћу Аустроугарске нестало сваке власти, народна вијећа југословенских покрајина, а посебно Народно вијеће самопроглашене Државе Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, настојала су да што пре остваре уједињење.

Питање природе уједињења, међутим, постало је посебно спорно током новембра 1918. године. Када је почео Први светски рат, Краљевина Србија је била држава са великом и добро опремљеном војском, политички представници Хрвата и Словенаца били су подељени, а бирала их је повлашћена мањина од 2,6 процената становништва ових држава. Србија је прогласила да јој је циљ уједињење три племена за које је веровала да су део једног народа, логично је било да онда тај народ живи у једној држави која се можда не би звала Србија, али би имала исти облик владе и слично уставно устројство. Рат је променио однос снага.

Југословенски одбор, организација политичких емиграната из Аустроугарске, је од удружења финансираног од српске владе постао њен конкурент. Пропала је Руска царевина, која је међу Великим силама била најближа Србији. Крфска декларација из 1917. склопљена је на бази споразума српске владе и Југословенског одобра. Србија је била прогнана, уништена… Рат је завршен великом победом коју је започео јуриш њене војске септембра 1918, али је он суштински добијен на Западном фронту и за савезнике су српска жртва и победа биле више него симболичне.

У Женеви је од 6. до 9. новембра 1918. трајала конференција на којој је одлучено да се до доношења устава Краљевина Србија и непризната Држава СХС уједине као равноправне, по дуалистичком принципу. Пашић је пристао на такав модел пошто се суочио са једнодушним отпором, и то не само представника Хрвата и Словенаца већ и српске опозиције и дела сопствене странке. Касније су у Србији овај споразум одбацили, чему је допринела јако лоша и нестабилна ситуација у југословенским земљама.

Када је 13. новембра 1918. стигао у Загреб делегат Врховне команде Српске војске пуковник Душан Симовић (будући пучиста и председник југословенске владе), имао је инструкције српске команде које су подржали савезници. Одређена је демаркациона линија коју је после потписивања примирја требало да запоседне српска војска. Када је на Народном вијећу поменута могућност стварања независне Државе СХС западно од Дрине, Симовић је одржао говор који је на известан начин предвидео неспоразуме у будућности:

„Србија, која је у овоме рату дала 1,5 милион жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити да се на њеним границама формира нека нова држава, која би у у свој састав узела све њене сународнике и да, после четворогдишњих мука и потпуног пораза непријатеља, остане у позадини и све плодове добивене победе препусти другима [другоме], који је у рату учествовао на непријатељској страни. Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском, који је потписао војвода Мишић (на слици; прим. НС) као опуномоћеник команданта савезничких војски на Солунском фронту ђенерала Франше д’Епереа, припада следећа територија: Банат до линије Оршава-Карансебеш-Марош-Арад; Барања до линије Батасек-Печуј-Барч и даље реком Дравом до Осијека; Срем и Славонија до линије железничке пруге Осијек-Ђаково-Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи; да идете са Србијом или да формирате засебну државу.“

Већина у Народном вијећу прихватила је у тешком часу у коме су се налазиле Словенија, Истра и Далмација уједињење без много условљавања. Многи наши научници, политичари, али и широка јавност, верују да је 1. децембра 1918. победио концепт Југославије коју су желеле Велике силе, други југословенски народи и део српског политичког естаблишмента. Све то насупрот реалистичном Пашићу.

Ипак, 1. децембра 1918. стварни однос снага претегао је на српску страну. Од тада, до доношења Видовданског устава 1921, оствариле су се тежње стварања централизоване националне државе три племена, по моделу и на начин како су то желели српски политичари. Да није било тако, не би оклевали да прихвате уједињење појединих крајева непосредно са Краљевином Србијом. Велика народна скупштина Баната, Бачке и Барање у Новом Саду од 25. новембра и Велика народна скупштина одржана у Подгорици 26. новембра су тако учиниле. Ипак, и поред воље велике већине срезова у Босни и Херцеговини, чак скупштине одржане почетком 1919. у Бањалуци, такве жеље нису услишене. Слично је било и са од Италије угроженом Далмацијом.

Српска елита постала је југословенска, српске интересе видела је кроз призму остварења интереса сопствене власти и утицаја у Југославији. И, док се хрватско бирачко тело демократизовало – и тиме ширило на католичка, Србима и новој држави ненаклоњена сељачка мноштва; српско бирачко тело је подељено и уверено да је национални интерес превазиђен у корист тежње за очување заједничке државе по сваку цену.

Невољно, али неизбежно, данас поново живимо последице 1914. и 1918. године. Пораз европске идеје у 20. веку. Стварање Европске уније као израз слабости. Помирење дугорочно поражених и све слабијих европских империја у условима постратног тријумфа немачке империјалне идеје – чија се милитаристичка машина претворила у економско чудо, а вековима стварана ауторитарност сакрила иза дебелих слојева демократске шминке. Коначно и историјско слабљење европских периферија и пораз националне и демократске идеје у српском народу, сви заједно довели су до тријумфа парадокса…

Данас је могуће да ограничени и фанатични посланик Бундестага говори у Београду о Аустроугарској као земљи „равноправних народа“ (у којој је, узгред, целокупно хрватско државно право зависилио од помоћника министра унутрашњих послова у Будимпешти, где је забрањивана употреба српског и хрватског језика, чија је војска масакрирала жене и децу по Мачви и Подрињу, паравојне формације побиле 5.000 Срба у Босни и Херцеговини, где су посланици суђени на монтинраним велеиздајничким процесима, које су у срамоти прекидале хабсбуршке владе, где су ратни заробљеници скапавали по логорима претечама оних које ће оснивати нацисти).

За „најевропљанина“ бирају ауторитарног аутроугарског војника који је за живота спремао агресју на суседне државе, друге народе звао „свињама“ и пасионирано поубијао пола милиона дивљачи (али брат му је био милија личност – сакупљао је справе за мучење). Праунука Лојда Џорџа данас говори о Краљевини Србији као о некадашњем „европском Ирану“, несвесна да је Србија била демократска држава (за разлику од данашњег Ирана и некадашње Аустроугарске), да су у њу бежали демократе и слободоумници из суседних држава, да је 1914. српска влада молила Аустроугарску да спор који се претварао у светски рат преда Међународном суду у Хагу, чији је Србија била оснивач и подржавалац.

Из свих ових разлога данас са много разлога обележавамо Дан примирја и кратковеке победе демократије и националне слободе, али је наше поколење пред истим великим искушењима и циљевима. Данас више није реч о националној слободи, већ о универзалној истини и демократији. Слободоумље, које је 1918. године довело до тријумфа слободе над империјализмом, данас је суочено са србофбијом, културрасизмом и наметнутим аутошовинизмом, скривеним у наличју демократских и модерних држава СР Немачке, Француске и Британије.

Извор: Напредни Клуб