Вучић, Ђаво и фабрика дронова

Насупрот заблудама које темељно истраумирана Србија прихвата, нажалост, као непорециве истине – Запад више није способан за дуготрајне и сложене планове. Њихова се вајна „мудрост“ свела на преживљавање од првог до првог. Па тако већ месецима, од како је Кина делимично ограничила доток својих дронова и делова за дронове до украјинске војске, убрзано траже начин да поново дођу до потребних им количина беспилотних летелица којима би наставили ударе по руској цивилној дубини.

Тачније, тражи Зеленски. Зато је и дошао данас у Београд. Србија има живахну трговинску размену са Кином, а опет је довољно мала у односу на веће и озбиљније трговинске партнере Кине, тако да ће моћи релативно у сенци да прикупља дронове и делове.

Да се Власи, тј. Кинези, не би одмах досетили, појавиће се ето и та израелско-српска фабрика дронова, која ће на очекивана питања из Пекинга барем неко време моћи да се прави блесава и носи тетки лек. (Плус, биће и зараде у том послу, а званични Тел Авив – главни међународни покровитељ напредњачког режима – очигледно сматра да то не треба препустити Србима.)

И зато, да сагледамо данашње понижење још једном, у нешто ширем контексту. Око век и по трају разноразни насртаји разноразних Запада на Србе и српске државе. Убијани смо, протеривани, истребљивани, отимано нам је културно наслеђе са све писмом и језиком, ваздух нам је трован, земља пустошена, а све што би могло да личи на богатство уредно је склањано од нас да нас не поквари… Нема српског поколења, укључујући ту и данашња, које није непосредно на својој кожи осетило набројане „западне вредности“. Можда и једина утеха у свему томе јесте што се, изузимајући нечасне и врло спорадичне изузетке, никада нисмо ставили на страну душмана, ма колико они били силни и немилосрдни.

Али смо сада легли на руду! Сада, кад је душманин слабији, глупљи и погубљенији него икада раније.

Краљу Итаке требало је десет година да се врати тамо одакле је кренуо. Вучић је за 12 година крвопролића у Украјини успео да смести Србију тамо где никада није била. Извините, даме и господо, али Вучићев „подвиг“ ипак има далеко већу специфичну тежину него Одисејев!

Додуше, Одисеја су сирене одвлачиле од циља, док су овдашње сирене Вучићу само олакшавале прљаву работу, јер су памет пиле већ збуњеном народу. Има тих Вучићевих сирена на свим политичко-идеолошким странама, па је у толикој галами човеку некада тешко да их све распозна чак и када зна да постоје. Али данас то није случај. Данас их је немогуће не уочити. Погана сирена је: 1) свако ко одбија да призна застрашујуће размере издаје насушних националних интереса коју је Вучић управо починио, и 2) свако ко кривицу, уместо на СНС и уопште западоробље, сваљује на мање-више одговорне али ипак споредне друштвене појаве и слојеве, а да ниједног тренутка није спреман да се макар замисли над сопственом одговорношћу.

Јер наравно да се и сада, као и о свим ранијим друштвеним поразима, просто намеће обавеза да се погледамо у огледалу. Овог пута чак и више него иначе. Јер, нека буде поновљено, Запад више није страх и трепет. Па ако сада пузимо пред Западом, а на несрећу управо то радимо, онда морамо најпре да се загледамо у себе. Не да би виновници, пре свих Вучић, били ослобођени свог издајничког терета. Таман посла. Него зато што је корен проблема неминовно у нашим рукама. Не у Бриселу, Берлину, Лондону, или Кијеву, него овде код нас: у Београду, Нишу, Новом Саду, Ваљеву, Бањалуци, Бјељини, Косовској Митровици…

Самим тим је у нашим рукама и решење.

Решење за оволико дубоку тегобу не може да буде лако. Зато се треба припазити и таквих сирена, које нуде брза и безболна излечења. Али није ни да морамо да будемо Милош или Гаврило. Није нам данас бануо ни Мурат ни Франц Фердинанд, него Зеленски: несрећник који је решио да се више не зове онако како се од рођења звао, већ се приклонио надалеко чувеној фонетици Чалета Брнабића па је од Владимира постао Володимир.

И не тражи нам душу. Немојте да падамо у бестрагију. Тражи нам дронове. И управо то морамо да му ускратимо.

Кроз историју смо, ако ништа друго, увек били барем у стању да препознамо шта никако не смемо да дамо ђаволу. Овог пута, ђаво је исцрпљенији и безопаснији него икада, па нам је утолико и задатак приметно лакши.

Извор: Фејсбук налог аутора