Није било удруженог злочиначког подухвата

ХАГ — Момчило Крајишник је негирао на суђењу Радовану Караџићу оптужбу да су они учествовали у злочиначком подухвату стварања етнички чисте српске државе у БиХ.

Крајишник је изјавио да такав удружени злочиначки подухват „није постојао“, као ни план за протеривање Муслимана и Хрвата са територија на којима су Срби били већина.

Трибунал је Крајишника (68), бившег председника Републике Српске, правоснажно осудио на 20 година затвора због присилног премештања, депортације и, делимично, прогона Муслимана и Хрвата током рата у БиХ.

После издржане две трећине казне, односно 13 година, Крајишник је, одлуком председника Трибунала, 31. августа пуштен на слободу из затвора у Великој Британији.

Оптужница за прогон несрпског становништва широм БиХ, који је у седам општина имао размере геноцида, терети и Караџића (68), ратног председника РС и врховног команданта њених оружаних снага.

„Да ли сам намеравао да уништим Муслимане и Хрвате?“, питао је Караџић. „Могу са сигурношћу да кажем, а имам и доказе за то, да је Караџић био далеко од таквих примисли и намера. Такав план није постојао“, одговорио је Крајишник.

„Потпуно нетачном“, Крајишник је назвао и оптужбу о трајном прогону Муслимана и Хрвата. „Не постоји ниједна таква одлука – нити је то била политика“.

Крајишник је, насупрот оптужници, посведочио да је вођство босанских Срба „увек предвиђало да ће бити несрпских подручја“ у српском ентитету у БиХ.

Упитан да ли је план био да се српски ентитет створи злочинима, како тврде тужиоци, Крајишник је одговорио да то није био план, подсећајући да је стварање националних јединица у БиХ било део Кутиљеровог мировног плана, пре рата, који је описао као „највећу шансу за БиХ“.

По Крајишнику, у складу са тим планом из марта 1992. било је и шест стратешких циљева које је Скупштина РС усвојила у мају 1992, међу којима су били раздвајање од Муслимана и Хрвата, уклањање Дрине као границе међу Србима и подела Сарајева.

„Погрешан је закључак да је те циљеве остваривала ВРС, они су били политички и јавно презентирани међународној заједници“, рекао је Крајишник. Као једини циљ ВРС навео је „одбрану српског народа и територија“, тврдећи да је „минимална“ разлика у „обиму српског етничког простора пре и после рата“.

Побијајући и оптужбу да су српске снаге насилно преузеле власт у општинама, Крајишник је тврдио да за то није било потребе, јер су Срби у већини тих општина већ били на власти.

Политички врх РС, изјавио је Крајишник, никада није желео да заузме Сарајево, иако је за то било и могућности и „бројних захтева“. „Ми нећемо да узимамо Сарајево – хоћемо да имамо део Сарајева са српском већином“, био је, по сведоку, став Караџића, који је знао да би покушај освајања града однео „много цивилних жртава“.

Крајишник је посведочио и да је Караџић „забранио да се напада Сарајево“ и „често указивао војницима колико су погубне оптужбе“ о атацима на становништво. Војска је, међутим, одговарала да је само узвраћала на нападе из града.

О две експлозије на пијаци Маркале, у којима је страдало мноштво цивила, „наши војници рекли су да то није граната с нашег подручја, да је то подметнуто“, казао је Крајишник.

Српска страна од тога је имала „апсолутну штету, а корист милитантни кругови у Сарајеву који су хтели да га представе као заточенички логор и мету“.

Караџић је оптужен за терорисање цивила у Сарајеву дуготрајним гранатирањем и снајперисањем.

Крајишник је негирао да је, у јулу 1995, знао било шта о злочину у Сребреници и да је о томе разговарао с Караџићем током многих сусрета које су имали у то време.

„Није било никаквих информација да је ико убијен… Кад би неко поставио питање, рекли би – ‘лажу’, није тачно… О злочинима ни од међународних представника ја тада нисам чуо“, изјавио је сведок.

О сусретима са Караџићем и другим званичницима, међу којима је био и Мирослав Дероњић, повереник за Сребреницу, 14. и 15. јула 1995, док су, по оптужници, стрељања у Сребреници трајала, Крајишник је рекао:

„Тврдим да у мом присуству нико није говорио о злочинима. Може не знам какав доказ да буде, ја тврдим да то није тачно“.

Оптужница Караџића терети и за геноцид над око 7.000 сребреничких Муслимана.

Оптужби за узимање војника Унпрофора за таоце Крајишник се супротставио потврђујући Караџићеву тврдњу да су се „плави шлемови“ претходно ставили на страну Муслимана, тражећи ваздушне ударе НАТО-а на ВРС.

„То је био очајнички покушај наше војске да се спречи даље бомбардовање… а ни у ком случају намера да се науди тим унпрофорцима“.

Крајишник је тврдио и да је, уочи првих избора после Дејтонског споразума, био присутан када је амерички посредник Ричард Холбрук рекао да је „за Караџића, Хашки суд прошлост… јер ће оптужница бити повучена“, зато што је прихватио да, заузврат, „оде са функција и нестане из јавности“.

Сведочење на суђењу Караџићу Крајишник ће наставити сутра.

Извор: Бета