Б о ј к о т

Сутра ће српске власти помоћи насиље над српским народом Северног Косова. Позивам грађана Србије у Северној Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу да никако не излазе на изборе који укидају њихова демократска права.

Уколико Вас буду водили на изборе силом, „организовано“ преко државних предузећа, у кутију убаците бели папир (никако празан листић), погрешно се потпишите… Покажите да не могу да вас поткупе или заплаше у борби за слободу, за вашу децу, за отаџбину… Фотографишите насилнике који разбијају бирачка места на којима је бојкот успео, фотографишите корумпиране директоре и неосуђиване криминалце који раде у прилог ширења албанске државе на ове, у сваком погледу, српске крајеве. Фотографије можете послати на адресу info@napredniklub.org.

После катастрофалног пораза државне политике пре две седмице, када је упркос подршци САД, ЕУ, званичне Србије, албанске косовске парадржаве и готово свих парламентарних странака у Србији, на изборе у области северног Косова изашло свега пар посто уписаних бирача. Требало је најмање да неко поднесе оставку. Али шта би то вредело? Оставке су нехумане. Дачићев живот би после оставке изгубио сваки смисао. Вучићева оставка навукла би гнев свемогућег Бога на будаласти српски народ који није препознао његовог првог и опуномоћеног представника на планети. О Вулину и да не говоримо: мало се раслинави, изјави да је само Вучић бољи човек од њега и онда повуче моралну оставку и убрзо буде унапређен – од директора је постао министар, у следећем кругу могао би да постане и архиепископ. Поглавар, рецимо, Косовске православне цркве…

Одело већ има.

Какве оставке. Треба прво „спасити“ народ и помоћи установе Републике Косово, које Србима гарантују… Много тога. Овде међутим није само реч о педесет хиљада Срба који ће овим изборима, како би била одржана власт СНС и СПС у остатку Србије, изгубити право да живе у својој отаџбини и имају било какву самосталност и посебност. Ради се о лажи и лицемерју. У питању је укидање демократије у самој Србији. Сећам се како је 1996., у време када је Милошевићев режим фалсификовао изборе, аутохтони и самостални, родољубљем надахнути, протест на Београдском универзитету наишао на подле осуде на страницама Њујорк Тајмса (у то време Милошевић је био амерички другар и „фактор мира и стабилности“). Појавила се тада на састанку органзационог одбора Филозофског факултета једна другосрпска креатура, маскирана у професорку универзитета, и изјавила како после таквог текста у Њујорк Тајмсу борба за слободу и демократију више немају смисла. Разлика између тадашњег и садашњег времена лежи у томе да се споменутој сподоби пола одбора смејало, а половина ју је жалила. Данас на њен начин размишља врх српске државе.

Дакле: ако Дорис Пак и Јељко Кацин, који иначе са демократијом имају везе колико и комарац са моторциклом, изјаве да је у једном изборном процесу све уреду, онда исти мора да је деммократски и коректан. Није од значај што сви медији раде у прилог једне стране – која крши демократски донесене Устав, Платформу и Резолуцију, на првим изборима је добила 2,5% подршке грађана и стоји под озбиљном сумњом да је путем параполицијских снага, на простору Косова које ДП и ЈК сматрају другом независном државом, напала три бирачка места како би прикрила срамоту потпуног пораза. Неважно је и што ће на изборе, поред све полицијске, параполицијске и војне заштите, слободни бирачи ићи организовани од стране државних предузећа! „Доживотна“ Дорис, је ли то Европа или Северна Кореја?! У Северној Кореји су макар политичари пријатнији и шармантнији!

РТС, Прва Телевизија, Б92… понашају се као да нико од њихових гледалаца нема више од четири године. Извештач Б92 из Митровице намигује, цупка, бечи се… Милошевићеви медији су од плаћених синдикалаца које на митинге воде предузећа „правили“ народ. Шта сада раде слободоумници са Б92? Једина разлика је што је некада народ тако окупљан вољом српских власти, а сада је све у интересу албанске владе у Приштини.

На завршном митингу провладине коалиције која Србе са Северног Косова треба да уведе у албанску „Репубљик Косова“ говорио је премијер Србије Ивица Дачић. Неко разуман, обавештен о историји Србије од 1990. до наших дана, тешко је могао да послуша овај говор без тешке мучнине и јачих грчева у стомаку. Дачић, председник Социјалистичке партије Србије, портпарол ове партије у време Милошевићевог режима, усудио се да каже нешто о Крајини. Питао је, бестидник, „где је данас народ Републике Српске Крајине“? Заиста, надам се да ће једнога дана, пошто  злочин издаје не застарева, један праведни и строги суд питати Ивицу Дачића управо то питање.  А ево и зашто:

1. Српски народ у Хрватској имао је свој аутентичан политички покрет, Милошевићев режим је тај покрет систематски радикализовао. То је чинио зато што се уочи рата споразумео са Туђманом па би неуспех српског покрета у условима његове умерености и независности од режима у Београду донео Милошевићу велику политичку штету.

2. Када је одлучио да изврши свој део споразума са Туђманом, Милошевић је фалсификовао изборе у Крајини и на чело републике и владе довео, противно вољи народа, своје људе. Ти људи су одбили План З-4, а Милошевић их је у томе подржао.

3. Република Србија и СРЈ били су сукцесор СФР Југославије, која је гарантовала безбедност народу Крајине. Тако су их бар убеђивали када су им смењивали руководство и доводили на власт своје магационере и шофере. Но, када је Хрватска војска напала, Милошевићев РТС емитовао је првомајску ждерачину печене прасетине и кинески циркус…

Питам: да ли ће сутра, када благо Ангели, промене устав који су пре само седам година називали својим (тепајући му „радилалски“, „Милошевићев“…) заборавити своје Крстимире, Оливере… Баш као што је Немачка заборавила неког Звонка Веселиновића? Да ли ће за десет година грдити Србе са Косова убеђујући у сличне лажи народ у Пријепољу или Панчеву?

Извор: Напредни Клуб