Мехо у антифашистима

Поводом Дана борбе против фашизма и антисемитизма, Мехо Омеровић, први Расим после Расима, открио је да у Србији „фашистичких појава“ данас има „више него икада“. Била је то, наравно, пригодна рутинска изјава, невредна помена, отаљавање посла шефа парламентарног Одбора за људска права, једног од оних на сцени који своје дуго трајање на њој дугују томе се никад нису врући напили воде.

Корисник свих ситуција који је овладао знањем колико комфора може да пружи политичка невидљивост, уз власт каква год да је, Омеровић, стари омладински функционер и бранилац лика и дела, демонстрирао је такт да не повреди јаче од себе и да прегази оне ионако прегажене како би што мање утицао на политички ланац исхране, помирен, потпуно исправно, с тим да грабљење најсочнијих комада на сцени скраћује живот, уверен, још исправније, да се за оног ко изабере да буде довољно бљутав да никад не буде поједен увек нађе неко парче. Храбро, како то чини само свет из његове политичке врсте, Омеровић је као примере никад већег фашизма у Србији поменуо „неонацистичке, расистичке и клерофашистичке организације“, уверен да је својом изјавом остао довољно безукусан и неприметан, и да је самим тим заслужио своје зрно власти и хлеба за тај дан.

Проблем је, међутим, што се у савременој Србији о фашизму данас може и вриштати и ћутати, једино се не може отаљавати. Јер на само неколико сати од Београда – мало јужније од Омеровићеве изборне базе, где се вехабијски борци обучавају и шаљу у рат у Сирији, ваљда да би се борили против фашизма – живи један народ који се највише приближио судбини Јевреја, започетом Reichskristallnach-ом, који је Омеровић обележио својом рутинском изјавом. Тај народ – сасвим случајно, Срби са Косова и Метохије – већ готово деценију и по живи и умире у гету и стању најгорег апартхејда. Тог народа, далеко испод Мехиног антифашистичког радара, сразмерно броју, изгинуло је на Косову у стању мира више него Јевреја у време немачког мира, који је претходио Другом светском рату. Убијање тог народа, исто као Јевреја у Немачкој, јесте на Косову друштвено пожељна дисциплина, будући да за више од хиљаду убијених Срба у миру, који су гарантовале УН, није одговарао ни један једини Албанац.

Како је онда могуће да је судбина косовских Срба тако невидљива за несумњиви антифашистички нерв Мехе Омеровића? Једноставно, нико није на њиховој страни, ни САД, ни ЕУ, чак ни њихова власт, са чијег стола овај мали корисник ситуације храни свој апетит за преживљавање – и свој антифашистички нерв као део тог апарата – па зашто би онда и био на њиховој страни. Нико није био ни на страни Јевреја те јесени 1938. године, током Reichskristallnach-a, тек нешто згражања по европским новинама и повлачење америчког амбасадора из Берлина, додуше не и прекид дипломатских односа са Немачком.

Ако је судбина косовских Срба – жртава албанског и савременог западног фашизма – невидљива српским антифашистима, ако је, према документованом закључку Милорада Екмечића, у католичкој Европи некадашњи антисемитизам заменила данашња србофобија („увек се нова фобија јавља на основама ранијих фобија“), да ли то значи да је оно што се данас зове савременим антифашизмом свој став изградило искључиво на томе да буде на страни јачег? Ако јесте, а по свој прилици јесте, значи ли то и да би судбина немачких Јевреја из 1938. године данашњим антифашистима била једнако невидљива колико им је данас невидљива судбина косовских Срба? Да, јер су били слабији, као и Срби данас.

Не говори Омеровић зато узалуд да је савремена Европа „саздана на темељима антифашизма“, јер за њега није ауторитет морална снага антифашизма, већ економска, политичка и физичка снага Европе. Према том гледишту, неко толико јак као ЕУ зацело не може бити с оне стране цивилизције, као што није могао ни Хитлер, све док је био јак. И тако смо, наравно, дошли до последње инверзије: оно што је Европа за нашег Меху остаће антифашизам макар побила све косовске Србе. Уосталом, то што су жртве у реду је, али, ако их Европа не признаје за такве, још ће испасти да су гинули заслужено, као фашисти.

И отуда – наравно, Мехо Омеровић није важан, он је само један принцип који видимо пред собом – а препознајемо данашње самолегитимисане антифашисте као носиоце једног менталитета који никако није могао бити на страни Јевреја 1938, већ тек од 1945, тек онда кад су постали јачи. И, наравно, исто онако како данашњи антифашисти – као свет који непогрешиво препознаје да буде на страни јачег – не препознају живот својих сународника у гету и апартхејду, не би за њихову судбину био заинтересован ни кад би их утерали у концентрационе логоре, ни кад би им пустили гас.

Једном, кад се овај изглобљени свет врати у своје лежиште, сетићемо се и тога колико су неки антифашисти данашњице били на страни фашизма.

Извор: Нови Стандард