mladjan-dinkicБЕОГРАД – Бивши министар финансија и привреде Млађан Динкић у другом делу интервјуа који је дао Нашим новинама истиче да Национална штедионица није афера, већ политичка ујдурма, тврди да на Кипру никада није нашао никакве паре, а ангажовање страних саветника Влади Србије види као политички маркетинг.

Динкић каже да не сања Националну штедионицу.

„Не сањам је. Очекујем да истрагу неће смети да заврше зато што треба да саопште да је то била једна велика превара јавности, а нико не жели да каже да је Динкић у праву. То није била афера, већ политичка ујдурма. Уосталом, нико никада није ухапшен због тога. Сви ти који десет година измишљају против мене приче могу да ми пљуну под прозор, што би рекао народ. Оно што њих нервира јесте то што мене то не помера ни за милиметар, него газим као багер напред“.

Иако се чини да се државни органи баве озбиљно тим случајем, он каже да му је то смешно.

„То се вама тако чини, а пошто ја знам мало више, мени је све то смехотресно. Једина ствар коју су они у вези са Националном штедионицом испитивали јесте да ли је требало наплатити кирију за коришћење простора бившег ЗОП-а, што је потпуна глупост јер Нцаионална штедионица није наплаћивала провизију за посао уплаћивања старе штедње. Па држава је њу ангажовала да би људима исплатила штедњу! То је замена теза. Зашто нико не пита зашто нису похапсили оне који су људима заробили стару штедњу, скоро осам милијарди евра, на десет година? Нико неће да хапси људе који су деведесетих изнели новац на Кипар, него набацују тезу да их ја нисам пронашао. Све моје највеће успехе противници хоће да претворе у неуспехе“.

Када су у питању паре са Кипра, Динкић каже да тамо није ничега било.

„Зашто паре на Кипру није пронашао неко други ако су постојале? Кад смо отишли на Кипар, више није било ничег. Паре су или биле потрошене или пребачене у неке друге земље. На Кипру их није било. Све остало су измишљотине. С друге стране , замислите, теоријски, да је требало ви да подигнете тај новац. Да ли бисте могли да га подигнете с неког туђег рачуна? То је немогуће. То је фантазија, само идиоти у то могу да поверују. А ко је идиот, ја му не могу помоћи. Злоупотребе кипарских пара око приватизација које се наводе такође су немогуће, једноставно зато што тих пара није било, то су потврдила и званична документа Хашког трибунала“.

У првом делу интервјуа, Млађан је рекао шта мисли о Радуловићу.

Што се тиче Лазара Крстића који је преузео други део Динкићевог ресора, он сматра да је тек дошао у Србију.

„Лазар Крстић је тек дошао у Србију и једноставно упао у колотечину и начин на који се радило у последњих пет година, а то је политика смањења потрошње и дизања пореза, која ће поново довести до стезања каиша. Треба извући искуство и напустити тај концепт, окренути се инвестицијама и радикалном раздуживању Србије. Све остало су козметичке промене које доводе до померања каиша за још једну рупу, што уништава привреду“.

Динкић сматра да су страни саветници, који су доведени у Србији, само маркетинг.

„Странци могу да дају савете, али једино ми сами себи можемо да помогнемо. А како кад Радуловић растерује стране инвеститоре…“

Он додаје да ако је Влада унутар себе супротстављена, да су избори све неминовнији.

Динкић открива да компонује по неколико сати сваке недеље.

„Недавно смо Кики и ја завршили песму за нови албум и требало би ускоро да се појави. Пре тога сам урадио две за Џенана и обе су добро прошле“.

Он додаје да не би писао песме за Дачића.

Данас: Сви перу руке од кипарских пара

Милијарде немачких марака које су током деведесетих година изношене на Кипар у коферима са дипломатским ознакама и које је после промене власти у Србији на том острву 2001. године тражио и, како се тада тврдило, нашао, тадашњи гувернер Народне банке Југославије Млађан Динкић, до данас нису враћене у земљу и поново су нестале.

Афера са „кипарским парама“, већ дуже од деценију повремено потреса домаћу јавност, а ових дана је поново актуелизована тврдњама хрватског новинара Домагоја Маргетића да је Динкић пронађени новац сакрио и чак помогао у томе да се он „опере“ и да се у виду „чистих“ инвестиција врати у Србију. Осим Велимира Илића, који јавно заступа сличан став, остали главни актери кипарске афере ових дана ћуте.

Илић, који је у Влади Зорана Ђинђића био члан комисије која је испитивала пут несталих девиза , у марту 2001. заједно са Динкићем путовао је на Кипар у покушају да украдени новац нађе и врати у земљу.

Он је јуче потврдио да је Комисија тада утврдила да је „на Кипар изнето више од три милијарде немачких марака“, али да је „цео случај заташкан“.

Илић је рекао да је српски тим уз помоћ кипарских власти успео да обезбеди документацију о рачунима на којима се налази новац, у чему је имао помоћ тадашњег председника Кипра, министра полиције и надасве Борке Вучић, главне банкарке Слободана Милошевића, која је државној комисији доставила главне податке.

Али, пошто је недуго после Динкићевог и његовог повратка у Србију случај заборављен, Илић сматра да би га сада требало реактивирати.

„У трочланом тиму ја сам био представник Владе, а са мном су путовали и представник Народне банке као и представник МУП-а. Све податке смо ископирали и доставили их тадашњем премијеру (Зорану Ђинђићу) и министру финансија (Божидару Ђелићу) и у тој документацији се тачно види да је било новца“, рекао је Илић.

Међутим, када се српска делегација вратила кући, идентификовани рачуни су почели да се празне пребацивањем новца у банке ван Кипра.

Илић није прецизирао ни ко је управљао рачунима ни зашто Влада Србије није тада званично тражила да се они блокирају и да се тако заштити имовина Србије.

Један од оних чије се име углавном не помиње у вези ове афере је Ђелић, који је као министар финансија био у самом средишту тих догађаја. Упитан телефоном за „кипарске паре“, Ђелић нам је јуче дао врло кратак одговор: „Немам ништа с тиме. Пријатно. Довиђења.“, рекао је и прекинуо везу.

Тако је остало непознато да ли је те 2001. године добио извештај о рачунима на Кипру, као што тврди Илић, шта је у извештају писало и због чега тадашња Влада није учинила ништа да пронађене милијарде врати. Не знамо ни како је реаговао Ђинђић када (и ако) су му показани рачуни.

„Та прича је најобичнији мамац за будале. Те кипарске паре никада нису пронађене, јер су већ биле потрошене пре 5. октобра, или су биле пребачене у друге земље. О томе сведочи и званични извештај након завршене истраге вођене од стране Хашког трибунала који је такође својевремено безуспешно покушавао да уђе у траг новцу бившег Милошевићевог режима“, рекао је за Данас Млађан Динкић.

Он је додао да чак и да је новац пронађен, у шта он не верује, не би могао да се подигне без писаног овлашћења власника рачуна, тј. самог Слободана Милошевића или његових најближих сарадника из редова СПС и радикала.

„Не знам да ли је можда Веља Илић својевремено добио такво пуномоћје од Милошевића, али ја сигурно нисам, јер ми је, као што је познато, био политички противник. Прича о кипарским парама је заправо најглупља прича коју је некадашња државна безбедност икада смислила, а аутор је вероватно неко из те службе са веома плитким умом. У ту небулозу могу да поверују само најлаковернији идиоти, којима су разне теорије завере душевна храна и нека врста утехе за личне животне неуспехе. Заиста ми је жао што ја таквима не могу да помогнем“, закључио је Динкић.

Међутим, док данас сви перу руке од кипарских пара, те 2001. године власти су славодобитно говориле о пронађеном новцу. Динкић је, како показују архиве, тада тврдио да поседује досије са подацима који могу да покажу да је Кипар био веза коришћена за одливање државних средстава из Београда.

„Донели смо одређене бројеве рачуна, имена компанија, оф-шор фирми које ћемо пратити. Трагови воде у Немачку, Швајцарску, Велику Британију, Јужну Африку, Кину и Либан“, изјавио је Динкић у марту 2001. на Кипру.

Пре тога је Народна банка, у децембру 2010. објавила да су америчке власти пронашле једну милијарду од око четири милијарде долара за које се сумња да их је Милошевић изнео на Кипар.

Паралелно са тиме објављено је и да су швајцарске власти почеле истрагу о продаји 700 килограма злата, које је Милошевићев уски круг наводно изнео из земље у последња три месеца владавине. То злато је продато, а добијени новац је пребачен на рачуне на Кипру и у Грчкој.

У то време је објављено и да су кипарске власти, које су у пуној мери сарађивале са комисијом у којој су били Динкић и Илић, још у октобру 2000. замрзле седам југословенских рачуна на захтев Хашког трибунала. Почетком марта 2001. су замрзле још 18 рачуна.

Упркос свему томе, ни динар пронађеног новца никада није враћен Србији.


Извор: Наше Новине, Данас

Оставите коментар

Оставите коментар на Динкић се чуди – Какве кипарске паре?

* Обавезна поља